- Дмитриј Песков: “Није Русија та која се приближава нечијим границама. То је НАТО војна инфраструктура, која се приближава границама Русије.“
Односи САД и НАТО према Руској Федерацији су озбиљнији него у време Хладног рата и у данашњим околностима, сложенији. САД и НАТО су на границама Русије, а током Хладног рата били су на границама Варшавског пакта. Украјина је „меки пупак“ руске геополитике, као и Крим. САД се спремају да поставе тешко наоружање у балтичке земље како би „спречиле даљу руску агресију у Европи“. Овде је реч о војној сили САД и НАТО, а не о маневрима или застрашивању.
САД би тако поставиле тенкове, пешадијска борбена возила и чак 5.000 трупа на самој граници са Русијом. По писању „Њујорк тајмса“ ово би био први пут од Хладног рата, да су САД поставиле тешко наоружање у земљама које су некад биле под совјетским утицајем. Све се, наводно, ради да би се спречила војна интервенција ширих размера Русије у Украјини. Права позадина је реално геостратешко “опкољавање”, економско исцрпљивање и демонизација Русије и њене државне политике, као и задржавање економских санкција и наредних шест месеци, од стране ЕУ и САД.
САД су се, између осталог, одлучиле на овакав корак како би умириле своје НАТО савезнике, који су забринути интервенцијама Русије у Украјини. Демонстрирење војних снага САД је само показатељ да су САД, не само политички и економски, већ и војно решене да притискају Русији, “штитећи” Украјину и Европу од Русије. Предлогом је замишљено да се опрема (довољна за једну чету од око 150 војника) постави у све три балтичке земље, Литванију, Летонију и Естонију. С друге стране, у Пољској, Румунији, Бугарској, а можда и Мађарској, распоредила би се опрема за потребе батаљона, односно за око 750 војника. Тенкови на терену, чак и ако људи нису у њима, јасан су симбол. Реч је о политици супремације и контратеже, а не о равнотежи моћи.
Ко кога плаши, застрашује и прети?
Планове САД о размештању тешке војне технике у неким земљама Европе вид су и војне “окупације” САД према својим савезницима и наметању “војне дипломатије” без сагласности парламената и влада држава у којима су лоцирани. Координатор управе генералних инспектора Министарства одбране Русије, Јуриј Јакубов, напомиње да ће Русија моћи адекватно да одговори на распоређивање тенкова, артиљеријских система и другог тешког наоружања САД и земаља НАТО-а у земљама источне Европе и Балтика. Према његовим речима, то би представљало „најагресивнији потез Пентагона и НАТО од времена Хладног рата из прошлог века, а „Русија не би имала избор већ да јача своје снаге и средства у стратешком правцу на западу“. Војна “изолација” граница Русије од стране НАТО-а је вид угрожавања националне безбедности и претња је миру у Европи. По мишљену Јурија Јакубова „У првом реду, биће ојачана група војске дуж целе западне границе Русије, укључујући нове формације тенковских, артиљеријских и ваздухопловних јединица. Ракетна бригада у Калињинградској обалсти ће се убрзаним темпом наоружавати новим оперативно-тактичким ракетним системима ‘Искандер’, значајне измене претпреће руска група у Белорусији, и тако даље“. Ово је план непосредне ратне опасности за Руску Федерацију, а не војних маневара или “војних игара” између САД, НАТО и Руске Федерације.
Да је ситуација веома озбиљна показује и став руског председника Владимира Путина, који је изјавио да Русија треба да се брани са својим оружаним снагама ако је угрожена, јер НАТО „стиже до њених граница“. „Ако неко прети нашим територијама, морамо да преусмеримо своје наоружање према делу територије одакле долази претња.“ Председник Путин још каже: „Ове године 40 интерконтиненталних пројектила нове генерације ће ући у састав оружја. Они су у стању да пробију најсавршеније системе противракетне одбране.“ Након најаве Владимира Путина, председника Русије, да ће тамошњу војску опремити са нових 40 нуклеарних ракета, амерички „Нујорк тајмс“ тврди да су амбиције Кремља за модернизацијом војске веће од платежних могућности Руске Федерације, чиме се жели економски колапс Русије у трци у наоружању, који је већим делом довео до урушавања СССР-а током Хладног рата. Да је то тако говори и став немачког министра спољних послова. „Руски председник Владимир Путин реагује с рефлексом из доба Хладног рата“, оценио је немачки министар спољних послова, Франк-Валтер Штајнмајер. Он каже за онлајн издање часописа „Шпигл“: „Најава председника Путина да ће допунити руски арсенал стратешких ракета, не доприноси стабилности и ублажавању тензија у Европи.“ На сличне оптужбе одговара портпарол Кремља, Дмитриј Песков. Песков каже: “Није Русија та која се приближава нечијим границама. То је НАТО војна инфраструктура, која се приближава границама Русије. Све ово приморава Русију да предузме мере да заштити своје интересе, своју безбедност.“
—-
19. 06. 2015. ВИДОВДАН/МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић
Категорије:АКТУЕЛНО, АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА, ВЕСТИ ИЗ СВЕТА, ГЕОПОЛИТИКА, ГЛОБАЛИЗАМ, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, Европа, Нато, Новости, Русија, САД, СВЕТ, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Нема сумње да између политике извесних западно-европских и америчких политичара и Хитлера према Русији нема разлике. Уосталом то је пре неколико година потврдила и Медлин Олбрајт, бивши државни секретар САД и није сакрила емоције када је говорила да богатства Сибира не припадају само Русији. Тако је мислио и Хитлер. Он је у књизи “Моја Борба” ( Mein kampf), дослповно написао:
„Ако треба да се заузме нека нова територија у Европи, то треба углавном да иде на рачун Русије. И још једном имала би нова немачка имерија да крене истим путем којим су се кретали Тевтонски витезови, овог пута да стекну земљушта за немачки плуг, помоћу немачког мача, и да тако нацију снабду насушним хлебом“ (Види: Adolf Hitler, Mien Kampf, Munchen, 1936, стр. 742; Нирнбешка пресуда, Београд, 1948, стр. 79).
Хитлер је јасно одредио циљ напада на Совјетску социјалистичку унију на састанку са Герингом, Кајтелом, Резенбергом и Борманом 16. јула 1941. године, када је дословно рекао:
„Не може бити говора о стварању војне силе западно од Урала, чак и кад би требало да се боримо 100 година да то створимо. Све балтичке покрајине морају постати делови Рајха. Крим и покрајине око њега (северно од Крима) морају исто тако бити присаједињене Рајху. Предео око Волге као и обладаст Баку, морају исто тако да се присаједине Рајху. Финци захтевају Карелију. Ипак, с обзиром на велика налазишта никла, полуострво Кола мора да се уступи Немачкој…“ (Види: Нирнбешка пресуда, Београд, 1948, стр. 79-80; International Military Tribunal (Nuremberg) – Judgment and Sentences, The American Journal of international Law, January 1947, стр. 172-333).
Више је него очигледно да су „руски“ као и „српски“ комунисти остварили циљеве плутократског западно-европског и америчког естаблишмента, којег оличавају тријалисти, чаробњаци међународне масонерије, римски католички темплари и кабалисти. Разбили су и осакатили Србе и Русе и на њихов рачун направили комунистичке републике и нове нације, које данас стоје под сигурном заштитом западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, што сведочи између осталих и проф. Љуба Јурковић у књизи “Комунисте и национално питање”, где стоји:
“Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…
Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:
Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…
Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.
Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.
Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…
Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!
За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.
Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:
‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’
Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.
Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.
На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све шрто се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Русије брани свет о НАТО фашизма.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Izdajnik Vucic i njegova zapadna marionetska kamarila
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/568880/CISTKA-Smena-proruskih-kadrova-u-BIA
Свиђа ми сеСвиђа ми се