Србофобија на Темзи (1). О времену и Србији

Од када је у тадашњој Отоманској империји српски народ устао да сам створи државу по мери својој пре два века и деценију више, постаће у политичким круговима „уједињеног краљевства острвског“ обавезна тема уз већ пословичну причу о времену, током испијања традиционалног поподневног чаја.

Вишевековни савезник Отоманске империје као чувара Балкана од „страшних мужика“, чије су жито тако радо конзумирали, устало је „Острво“ нескривено против те српске намере, водећи и јавну и тајну антисрпску политику, са промењивим успехом али константном намером.

Као обавезну инструкцију, њу су удељивали дипломатама својим на путу за далеки Истанбул.

Помно пратећи политичко сазревање и намере српског кнеза Михајла Обреновића, као родоначелника идеје о Балканском савезу потлачених народа, како би своју слободу сами извојевали, означиће чиновници у британском министарству спољњих послова Србију, као „реметилачки“ фактор Балкана, који угрожава глобалне британске интересе!

До дана данашњег та „титула“ стоји, упркос чињенице да је Србија у два светска рата била и њихов савезник, а српски народ (на његову видљиво оправдану жалост) само монета за поткусу ривање експанзионистичке великобританске политике на Балкану!

Када се догоди Сарајевски атентат „острвски“ политичари прихватише „српску кривицу“ без доказа, нудећи своју улогу у координацији стварања и деловања међународног суда, као арбитра насталом међудржавном спору Аустро-Угарске и Србије. Заправо су тако планирали да значајно умање улогу Русије (чланице заједничког војног савеза!) као посредника, који може да пресудно утиче на Србију у њеној самосталној одлуци.

Иако свесна ове покварене политике, српска је влада прихватила евентуално оснивање међу народног суда и његову пресуду у насталом спору, само да избегне нови рат, трећи за три године. Српска влада је чак прихватила и да истражитељи тога међународног суда изврше самосталну истрагу у Србији, о евентуалној умешаности њеној у Сарајевски атентат, на чему је нарочито инсистирао предлагач из В. Британије!

Зато су „острвски“ политичари уложили максимални напор да убеде француског амбасадора у Лондону, да не треба у целости подржати руске ставове у насталом спору, јер се тим Словенима баш „свака не може веровати“, тим пре што они и не спадају у „културну“ Европу!

Србија, као независна држава није испуњавала све диктате „острва“ које себе претенциозно назива „Великим“, а чији су политичари отворено испољавали нетрпељивост спрам ње. У тако сложеном тренутку један од кључних положаја у острвској влади обављао је политичар чије је антисрпство било већ пословично. Зли језици у његовој околини казивали су, да је то стога што је одрастао уз приче у карташким круговима племства, о пикантеријама везаним за његову драгу маму и Милана Обреновића, некадашњег српског краља, али и шамарима које му је у Београду ударио Војислав Танкосић, изазивајући га на двобој, због вређања српског народа.

Сада је на жалост био у позицији да значајно утиче на политичке одлуке уз подршку начелника генералштаба своје земље, који је имао изразито антисрпске ставове. Обојица су изградили те судове на текстовима једног великог обреновићевца, као претече данашњих „другосрбијанаца“, који покушавају да из нафталина извуку његове наводне „заслуге“ за српско-британске везе у току његовог службовања у Лондону, као представника земље Србије.

Крут став немачких господара рата, као стварних инспиратора КуК хистерије о неопходности „васпитавања“ Србије као „реметилачког“ фактора на Балкану, није прихватио увијени предлог „острвских“  политичара да најпре буде међународна арбитража, а потом и евентуална интервенција као „васпитна“ мера (уколико је „доказано“ и оправдана).

Силовити немачки удар на Белгију, приморао је В. Британију на улазак у Велики рат и нужно прихватање Србије као некаквог партнера о коме од почетка влада став да „неће бити штета ако пропадне“, јер неће својим (оправданим!) захтевима ометати решења после рата, која не смеју бити на штету велико-британских глобалних интереса.

Упркос чињенице да је Аустро-Угарска ратни непријатељ, британска политика и даље има став о неопходности њеног очувања и евентуалног унутрашњег преуређења, како би и даље држала царску Русију далеко од Медитерана које сматра искључиво „својим“ морем, у коме се Свето-Андрејска застава никако не сме да завијори на ратним бродовима (и то савезничке земље!).

Чим се у Риму огласи „самоиницијативни“ Хрватски одбор и понуди своје виђење преуређења Аустро-Угарске којим Италија није задовољена, понудиће им „острвски“ политичари своје гостопримство у Лондону јер тако виде могућност надзора и модификације њиховог деловања, које ће почетком рата имати тежишни наступ у Петрограду. Међутим, као Хрватски одбор они ће тамо својим предлогом доживети потпуни фијаско!

Преименовање у наводни „Југословенски одбор“ („Да се Власи не сете“—каже српска пословица) и кооптирање тројице политичких првака Срба из БиХ и једног Словенца, биће неопходно за даље политичко саплитање српске владе, која ће у Нишу донети своју декларацију са јасним циљевима, који отворено угрожавају став*“Острва“ о преуређењу Балкана после савезничке победе! Деловање „Југословенског одбора“ нарочито ће се испољити након избијања „спонтане“ грађанске револуције у Русији (фебруар 1917.) и уклањања осведоченог заштитни ка Срба, цара Николаја II. Романова. Тада се отвара неслућена могућност континуираних притисака на српску владу и врховну команду, што ће кулминирати у још недовољно разјашњеним утицајима из сенке на тзв Солунски процес и последице његове. Корелације захтева „Југословенског одбора“ наспрам српске владе и ставови о тим проблемима у белешкама „острвских“ политичара, много су (случајно?) подударни!

Када се јасно сагледа и изучи, случајност није историјска категорија, тврде одговорни национал ни историчари! Време је да српски историчари најзад детаљно изуче све белешке „Југословенског одбора“ и целокупну делатност његову, како би се објективно сагледало штетно деловање налогодаваца из сенке, на магловитом острву са пословичном маглом у својој престоници.

(Напомена – добро обавештени кажу да нема те магле и да се јасно види, нарочито век после!)

Величанствене српске победе над „казненом експедицијом“ КуК солдатеске током те 1914. године уз огромне људске и материјалне жртве, довешће до изразите поларизације и нескриве ног ривалства између британских и француских војних команданата. Заглављени у блато Flandrije једни а код Verdenа други, грчевито су тражили решење да растерете своју војску не водећи нимало бриге о осталим савезницима, који имају понаособ своје специфичности.

Део француског војног руководства подржава изразито идеју о заједничком балканском фронту, који би значајно растеретио њих саме, а изразито отежао положај Немачке јер би морала спасавати двојну монархију од извесног војничког слома, уз очекивану последичну невољну неутралност Бугарске и отворено опредељење Румуније за савезничку страну.

Иако су разлози јасни а резултати очекивани, егоизам „острвских“ политичара у ставу да се не дозволи пропаст двојне монархије и преуређење Балкана, са изразитом доминацијом утицаја Русије, утицаће на исхитрену одлуку о ризичној и неизвесној авантури искрцавања на Галипољу, која ни век после није адекватно вреднована у српској историографији, упркос обиљу историјске грађе о тој бесмисленој и трагичној операцији.

Што острвски историчари избегавају истину, разумљиво је, али није разумљиво да историчари Аустралије и Новог Зеланда не објаве критичку студију и последице по њихове претке, од брзоплете одлуке једног србомрсца, донете вероватно уз ражани напитак!

Још мање је разумљива одлука актуелне владе данашње Србије да пошаље високог представника на обележавање наводне „свечаности“, када је историјски потпуно видљиво да је том одлуком заправо нанета немерљива штета српској држави и народу, која је за директну последицу имала Албанску голготу и све страхоте њене!

Достојанство и част ондашње српске владе у одлукама њеним на које је приморавана развојем ситуације, упркос отвореним претњама, уценама и захтевима свим средствима , „острвских“ политичара пре свих осталих савезника, унижени су век после, у удворичко-полтронским учешћима актуелних назови челника који тако безосећајно вређају потомке часних бранилаца своје Отаџбине, док их гледају на местима где им историјско место није!

Антисрпска политика „острвских“ креатора и њене последице осећају се и данас на Балкану, само је једног вајара из Великог рата мењао један бравар у Другом светском рату, али су налогодавци из сенке остали исти, и не мењају свој став о „реметилачком“ фактору на Балкану који не дозвољава његово преуређење, и то по окупаторској мери!

Ваљда су зато и препоручили за саветника првом министру тзв „српске владе“ свог доказаног србомрсца, који је узнапредовалу убојну технику тако радо користио у операцији „милосрдног анђела“, не штедећи притом на осиромашеном уранијуму.

Знао је да он неће тамо живети, као што је то цинично изјавио његов претходник на крају Другог светског рата, оцењујући Србе као „реметилачки“ фактор који ће „бравар да искује“ по његовој мери!

***

Србофобија на Темзи (2). Безимени гроб – тајна камене плоче

Век после Великог рата све се тајне знају, детаљи се њихови као мозаик пажљиво уклапају у националне историје учесника, тумачећи државничке и војне одлуке, са обе стране фронта. Србија, као суверена национална држава, није допустила ником да је користи за искључиво своје стратешке циљеве, била је трн у оку и појединим савезницима и непријатељима, те се многе њене тајне још крију у сефовима некадашњих великих сила.

Подршка српском националном програму велике и моћне православне Русије, плашила је господаре рата у Бечу, Берлину и Лондону, из разлога што народ српски живи до Јадрана, а то је море кључ топлога Медитерана, уз копнене путеве балканске, преко српских земаља.

Балкански ослободилачки ратови угрозили су планове моћника који теже газдовању туђим земљама, па црно-жута монархија хитро планира затирање Србије као Пијемонта свих Словена, уплашена од пробуђених словенских народа у самој себи.

Не мањи страх осећа и „острвско краљевство уједињено“, згрожено од могуће појаве руске царске морнарице на плавом Јадрану, када се заврши процес неминовног на Балкану.

Тако се сложише интереси две велике империје са вечним интересом Ватикана, те поче изнова закулисна игра препорукама „усрећитеља српских“.

Век после, Србији не недостаје „добронамерних усрећитеља“, али јој недостаје српских земаља и Срба, који страдаше у ратовима и разарањима две заједничке државе, које су стварали Срби а разарали агресори уз помоћ „католичке браће“, час као еуропејаца, час као коминтерноваца.

Промене на српском престолу почетком прошлог века, оживеле су изнова идеју заједничке Отаџбине као извесне судбине, и пробуђени национални дух нескривено обузе све Србе.

Презирући српску војску и презирући њене могућности, ипак су здружени непријатељи пажљиво и системски проучавали све потенцијалне опасности по себе у извесном будућем рату. Они већ 1905.-е уочавају деловање групе младих чиновника у српском министарству иностраних и унутрашњих дела, као и граничних официра главног генералштаба. Брине их да ова хомогена група размењује сазнања са руском царском обавештајном службом (по одобрењу српског председника владе!) о будућим противницима својим, што је постало евидентно током закулисних игара у руско-јапанском рату 1904/5.године.

Као покретачку личност ове групе, обе велесиле означише Драгутина Димитријевића-Аписа, већ експонираног учесника у мајском преврату 1903. године.

Тада је најжешћа последична реакција тога чина чак и прекид дипломатских односа, уследила не случајно, од „острвског краљевства уједињеног“.

Вековна нетрпељивост спрам Русије још из времена Петра Великог, допринела је изразито антисрпском политичком усмерењу острвске империје, током века ослободилачке борбе српског народа од османлијског окупаторског јарма.

Модерно осмишљена обавештајна служба која је служила искључиво државном интересу Србије, узнемирила је све потенцијалне противнике њене.

У проценама, оценама и ставовима тадашњег министра иностраних дела Милана Миловановића-Балачка, видео се филигрански рад те службе, а његови смели међудржавни потези у сложеним играма великих, одвијају се искључиво у корист српског народа.

Усклађеност његова са иступима руске државе је евидентна, те страх од ових младих српских патриота поприма неслућене размере, а реакција „црно-жуте“ монархије постаје први пример планске глобалне сатанизације целога једнога народа у тадашњој Европи.

Бечка дворска канцеларија ангажује новинара-дописника из Земуна, као „независног извора“ да истражује српску политичку сцену у Београду.

Дописник се ослонио на „добре познаваоце“ односа, бивше сараднике династије Обреновић као своје „објективне“ изворе. Он почиње приказивање српског народа као реметилачког фактора у Европи коју угрожавају ти „прљави православни балканци“, што са осцилацијама својим траје до данашњих дана, попримивши чак форму научно доказане „истине“.

Век после, наследници критичара националних стремљења српског народа, као „европски Срби“ примају „јудине паре“ у НВО, а страни „експерти“ упорно преврћу архиве некадашње „претече мултикултуралне и мултиконфесионалне ЕУ, оживљавајући проблеме које су сами стварали на брдовитом Балкану, како би њиме и газдовали.

Европом и Балканом прохујаше у прошлом веку два тоталитаризма, наневши немерљиву штету руском и српском народу, који се још и данас опорављају од њиховог страшног учинка.

Разни „усрећитељи“ упорно ометају историчаре да истраже стварну позадину тајни које морају да се расветле, за добробит националну и корист искуствену, у будућности.

Српски историчари дугују свом народу тајну гроба на Зејтинлику, где још увек почивају кости Драгутина Димитријевића-Аписа, човека, који већ век један плаши разне „усрећитеље српске“, својим радом за добробит народа свога, а против непријатеља, који нису бирали средства да затру српску државу и раздробе њен народ, по регијама замишљене визије „претече ЕУ“.

На монтираном процесу у Солуну, који се одвијао под покровитељством савезника, суђен је у часу када је заједнички непријатељ успео Русији да наметне „усрећитеља у финском вагону“, који ће срушити темеље те православне царевине.

Идеалиста, који се одупро политичарима и бившим колегама-завереницима, који презреше национално-ослободилачку идеју, зарад личне користи.

Вешти оперативац („мајсторска плетиља Балкана“) који је сметао планерима будуће „вазалне Србијице“ у понуди која се не одбија, остао је једини на ветрометини великих сила, у часу изгибељи руске империје.
Да се освети краљу Александру I. Карађорђевићу, „рехабилитоваће“ га КуК štabs-feldvebel Јosip Broz (Tito), како би се наводно умилио Србима али му кости неће пренети у Београд, плашећи се настанка новог „Жерајићевог гроба“.

Почињући мучну борбу за научну валоризацију улоге Србије у Великом рату, историчари дугују српском народу стварну истину о тако званим видљивим утицајима на Солунски процес, и „постојећим доказима“ о улози Србије у Сарајевском атентату.

Лагање, и своје и светске јавности, као домаћи задатак проводе „објективни историчари“ у некадашњој „претечи“ ЕУ, али и изабраници са „коца и конопца“ у некадашњој заједничкој држави. Током протеклог века лагало се о Драгутину толико, да је израстао у дежурну фигуру за поређење свих терористичких група, покрета и организација, у Европи и шире.

Државни чиновник тачније заклети војник, на специфичан начин бранио је свој народ и Отаџбину од непријатеља, злочинаца, кољача и мародера, из околних земаља.

Већ читав век нико од тих „објективних историчара“ не објави ни један рад о њиховим стварним злочинима над Србима, али зато објавише томове измишљених злочина, комбинација и планова мајстора Драгутина, главног кривца (по њима) што Србима сунце излази на Истоку. Горостасна фигура његова, плаши духом својим и данас, разне планере за „усрећивање Србије и њеног народа“ јер још верују да је легендарни Антеј (да добије нову снагу сваког пута, кад додирне земљу своју драгу)!

Изјава актуелног министра у влади Србије јавно обзнањена при посети Зејтинлику, остала је без коментара и страних и домаћих „усрећитеља“, потпуно затечених намером суверене државе да исправи неправду нанету свом заслужном сину.

Негде у архивама моћних служби некадашњих великих царевина и краљевина, чекају истине (под вековном наслагом патине) о стварној улози, учинку и евентуалним потезима (ако их је уопште и било!), највећег српског играча „игара без граница“, али и родоначелника модерне школе специјалних операција у српској служби, коју прихватише и преузеше и многи велики.

Током прошлог века, у два наврата окупације Србије, стручњаци КуК и Немачке, претурали су у надлештвима државним „папире који не горе“, све упорно трагајући за његовим скривеним тајнама, али узалуд.

Време је да српски и руски историчари помно претуре у свим архивама код себе, за записима његових некадашњих најближих сарадника, који још увек чекају светлост дана.

Плаше ли ти записи „усрећитеље“ толико да нико не сме да коментарише ову министрову иницијативу, или је нека невидљива рука најпре отресла прашину са тих папира, па потом потегла иницијативу за достојним повратком у Отаџбину њенога сина, невидљивог путника-намерника, који је увек путовао „стазама и богазама“ обичним смртница незнаним, али потомцима хајдука, ускока, четника, добро знаним.

Повратак његов биће празник за све оне знане и незнане посленике на невидљивом послу одбране своје Отаџбине, од зла окупаторског, било тврде било меке окупације, која је Србима на њихову жалост веома добро знана.

Пуковника ће можда сачекати и модерна српска служба, као свог заслужног претечу, који остави многобројне примере „занатског умећа“ као основни школски уџбеник, из ког су и претече „каубоја“ училе други најстарији занат на свету.

Можда су научили и његово правило радно, да је припадник српске службе само слуга рода свога, а не најпре сарадник разних експертских дружина туђих служби, које од петооктобарске демократске промене ударише бивак и разапеше чадоре у земљи Србији, као харачлије уз царске друмове! Земан је да покупе крпице своје и одлепршају ко птице селице, које су само мало предахнуле на путу своје даље неминовне селидбе.

Нека оставе најзад домаћине да сами газдују на својој земљи, служећи свом народу, на путу њего вог напретка и бољитка.

При погледу на његову слику у надлештву (заслужио је!) заиграће дамари код многих, на овај или онај начин, док им на уму буде мисао … „САМО ВАС ПОСМАТРАМ“…

фото: НСПМ

„Жерајићев гроб“ – место тајне сахране српског револуционара, атентатора на КуК намесника Варешанина у окупираној БиХ, где се Гаврило Принцип заветовао за свој патриотски чин.

…

ВИТАЛИ ЖУЧНИ: Србофобија на Темзи – О времену и Србији (1), Безимени гроб – тајна камене плоче (2)

1. 06. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић