Најважније у детињству је било да имаш ЧИЧУ.

Пукне бицикла – а ти код ЧИЧЕ. Сломиш санке, опет код ЧИЧЕ.
Требају шљицуге –  направио ЧИЧА. А скије – и то ће ЧИЧА.

– Јој, откуд ти фудбал?
– Па, купио ми ЧИЧА.

Направиш зијан – прво код ЧИЧЕ, па са ЧИЧОМ кући.
Кад изађеш на велики одмор, а гладан си – наиђе ЧИЧА.

Стојиш испред посластичарнице, имаш паре само за аутобус (а то су две кремпите) – наиђе ЧИЧА са фићом:
– Ајде синовац, ускачи!
– Чекај ЧИЧА,  да узмем кремпиту…
– Стани, синовац… Полако… ЧИЧА  не жури. Седи ту и наручи шта ћеш. Одо ја да попијем пиво а ти узми три кремпите и лимунаду.
– ЧИЧА! ЧИЧА! Ја појео кремпите!!!
– Наздравље ти било, благо ЧИЧИ. А сад, благо ЧИЧИ, сачекај у фићи, ево ти кључеви.
– Јој соколе, ала смо се задржали! Убиће ЧИЧУ стрина! Oћеш ти ЧИЧУ бранити?
– Oћу, ЧИЧА!!!

Кад ти убаце петарду у чизму, или  кад паднеш са бицикле, или кад добијеш копривњачу од свињског меса на даћи – у амбуланту те вози ЧИЧА!
И то не један, него три ЧИЧЕ!
Доктор те прегледа:
– Иди мали, узми тамо у апотеку таблете, а ја ћу са твојим ЧИЧАМА да попијем ракију.

– Ајде, спремите се, идемо код ЧИЧЕ на кафу.
– Ма нећемо сад, играмо се.

Купио ЧИЧА новог Принца 1969. Ганц нов Принц, еееј!
– А шта ћеш ти ЧИЧА сад са фићом? (После мој тата купио фићу од ЧИЧЕ.)

Пролазе године, a ЧИЧЕ су увек ту.
Кад се мења патос у кући – ЧИЧА.
Кад се мењају олуци – ЧИЧА.
– Одох ја код ЧИЧЕ да му нешто помогнем…

Први пут возим кола – чија би возио ако не би ЧИЧИНА?

Тражиш посао после школе – ЧИЧА зна кога ће да пита.
Запослиш се:
– Не смеш, синовац, ЧИЧУ обрукати. Знаш момак, од тебе се очекује пуно. Немој да се зајебаваш, знаш ли ти ко је твој ЧИЧА?

Слупаш први пут кола… Kлизаво, лед…
Kо ће да каже оцу? A ко би други него ЧИЧА.

Свадба се слави.
Kо је домаћин? Па наравно – ЧИЧА.

Кућа се прави. Ћале шалује и зида.
Кад буде плоча доћи ће и један и други и трећи ЧИЧА.
Биће ту све четири ЧИЧЕ.
– Цреп и рогове ћу сам, само да гледа ЧИЧА.
– Струја и вода? Нема проблема, знам сам.
– А грејање – показаће ми ЧИЧА.

И рат је дошо. На фронт се иде. Па ко би ме испратио, ако не – ЧИЧА.
Први пут видех сузе код ЧИЧЕ.  Мало је  реко, а све је реко:
– ПАЗИ СЕ СИНЕ, НЕМОЈ ОБРАЗ ДА ИЗГУБИШ.

Године прођоше… Одох на крај света. Oде и рођак.
ОСТАШЕ И МОЈ И ЊЕГОВ ЧИЧА.

Сад је мој ЧИЧА од 80 лета. Кад одем кући, он ме чека…
– ЧИЧА, треба ли ти нешто? – питам.
– Ништа синовац, свега имам.

Хвала Богу, и ја сам  ЧИЧА. А бити ЧИЧА није лако.
Зато се трудим да будем прави ЧИЧА.
Синовци знају какав им је ЧИЧА.

А има још један ЧИЧА чије се име шапташе годинама.
Једни говорише да је осуђен и убијен, да је био за оно старо што није ваљало.

Највише говорише они којима је ново ваљало. Говорише и они којима није.
Свашта се издешавало и у мојој глави испревртало.

Вест ме затече да су ослободили ЧИЧУ.
Посмртно, али правда стиже.

Па ко је могао да  убије ЧИЧУ? Какви су то људи? 

Осећам и ја кривицу, те се питам:

ЗАШТО СУ ЊЕГА СВИ ЗВАЛИ – ЧИЧА?

______
Драган Давидовић