Председник удружења киднапованих и убијених Срба са КиМ, Сима Спасић, пред хотелом „Метропол“ у Београду, поставио је фотографије око 2 500 српских жртава скрећући пажњу на њихово страдање организацији која је позвала Хашима Тачија на конференцију коју ту организује.

Сима Спасић, сам са жртвама. Фото: Стево Мрђен / КМ Новине

„Тачи у Хаг! Тачи у Хаг!“ – чуло се са мегафона преко пута хотела Метропол. Сима Спасић, председник удружења породица киднапованих и убијених војника, полицајаца и цивила на Косову и Метохији пре, током и после НАТО агресије на Србију, скретао је пажњу случајним пролазницима али пре свега учесницима конференције о Западном Балкану који разговарају о заједничкој будућности која може бити боља за све нас. У њихово „боље“ не уклапају се српске жртве. Сурово и зверски побијени Срби, као и они чији су органи насилно вађени зарад даље продаје на црном тржишту Европе и Турске, не могу се квалификовати као било шта „добро“. Напротив, свака њихова квалификација означава и подсећа на криминалност и нељудскост терориста које би сада Запад да нам опет представи као некакве политичке лидере.

Тако је, до скоро анонимна, НВО „Омладински одбор за за образовање“ основана на иницијативу Владе Србије и са потписом Александра Вучића на законској иницијативи за њихово оснивање, позвала вођу шиптарских терориста са КиМ, Хашима Тачија, да као „министар спољних послова“ територије насилно одвајане од српске државе на којој су ови људи са „српског зида плача“, како га Симић назива, убијани као звери јер једино нису желели да прихвате терор као своје друштвено уређење. Тај „заборав“ финасирала је британска Влада а из Европске уније стиже глас да Тачију треба укинути пресуду од десет година за тероризам, повући тужбу за геноцид и потерницу пред интерполом и за његова зверства окривити Милошевића. На тај начин, наравно, окривити све оне недужне цивиле, све српске жртве чији су органи вађени а они преклани, убијани, силовани, и захвалити се Хашиму Тачију на томе.

Међу тим (не)људима који су спремни да опросте, налазе се углавном представници српске велеиздајничке власти и имена која и одзвањају као велеиздајничка али не довољно. Да, то су Александар Вучић, Ивица Дачић, Томислав Николић и остали послушници и од Запада поткупљени полуписмени, од сваког морала и људскости растерећени учесници српске актуелен власти и политике.

Сима Спасић, један од оних који се са таквом нељудском и морално смрдљивом политиком не слажу, и овај пут је својим животом заступао истину тражећи једино – да зликовци буду оптужени. Не само за киднаповање своја два брата, већ за сваког киднапованог и убијеног Србина Спасић тражи једино – правду, а улаже све. Своје време, свој новац, свој живот, своје здравље и породицу. И не одустаје.

Галерија фотографија:

Рано ујутру дошао је Спасић са вишеметарским одштампаним платненим „зидом“ са кога ћутке посматрају убијени људи, деца, старци. Они су своје на овоме свету завршили. Остали смо ми. Остале су њихове фотографије, имена, неразјашњене судбине као заоставштина народу. Остали су уцвељени њихови најближи. Њихов број, Боу хвала, не може се мерити са великим српским стратиштима попут Јасеновца и многих усташких јама, не може се мерити ни са страдалима у Првом светском рату, али је њихов број „довољно“ велики да не постоји данас Србин који се није срео или не зна некога коме су Шиптари убили или киднаповали најближег. Ето, толики је њихов број.

А Срби поред Симе пролазе, како каже наш сарадник Стево Мрђен „гнушајући се“ Спасићевих речи. Избегавајући га и склањајући главе од продорног гласа који са мегафона виче „нећете ме ућуткати ни спречити да говорим о страдњу Срба“.

А уместо масе, групе, групице, Сима је дошао сам. Сам са преко 2000 српских жртава које нас посматрају са овог својеврсног надгробног споменика који и тако подсећа на судбину многих чији се гробови ни данас не знају. И они тако иду Србијом тражећи правду, разумевање, поштовање… Тражећи своје гробове, јер им више ни кућа нема. Спаљене, разрушене, преотете.

Око 15:00 часова српски полицајци, колеге срећнијих судбина од оних са Симиног платна, пришли су му и „замолили“ га да склони све фотографије жртава како се делагације Јевреја, Европљана, странаца које су се упутиле на конференцију о бољој будућности – не би ужаснуле истином. Како им можда камена срца не би поскочила од узбуђења, како им не би прекинуо сан да клање ипак није „регуларно политичко средство“. Ипак, овде се ради о Србима, не о страдалим Јеврејима, не о измишљеним муслиманским страдањима, не о америчким избеглицама пред разорним ураганима. Не ово су жртве тих људи, њихове калкулантске политике и њиховог „осећаја за бољу будућност“.

Кад сам звао Симу да га детаљније питам шта планира, рекао ми је „знаш, Максо, не смем све оне фотографије испред тужилаштва да преместим. Неће нам дозволити да се вратимо опет тамо„.

А тамо, преко пута Тужилаштав за ратне злочине, Сима са још неколико чланова породица чији се најмилији налазе на овом платненом зиду, од августа месеца свакодневно стоји. Неколико живих људи и неколико хиљада убијених. И једни и други подједнако сметају. И једни и други подједнако пате, подједнако невидљиви и неприметни за Тужилаштво, новинаре, „интелигенцију“.

А колико нас, од којих тешко да постоји неко ко није срео или упознао некога од ојађених Срба овим злочинима, зна имена неких од жртава, да макар кад буде у прилици упали свећу и помене их пред Богом. Да им Бог опрости, па да се и они страдали могу помолити пред Њим за нас каменог срца.

Колико нас, макар били ми православци, Срби, Југословени, комунисти или Европљани? У чемује разлика ако затварамо очи пред соптвеном нељудскошћу?

Фото и видео: Стево Мрђен
Текст: Иван Максимовић