ПОЉСКА ВЕРЗИЈА ИСТОРИЈЕ РУСИЈЕ

Пише: Владислав Швед
18.априла 2015. Свободная Пресса
За СРБски ФБРепортер, превела Нада Љубић

По мишљењу пољског листа «Gazeta Wyborcza», Русија има само два повода за гордост: улазак у Берлин и лет Гагарина

Хору пољских политичара који настоје да умање допринос СССР-а сламању нацистичке Немачке, придружио се својим гласом Вацлав Радзивинович (W. Radziwinowicz), московски шеф-дописништва једног од водећих пољских дневника, листа «Gazeta Wyborcza».

При томе је он превазишао пољског министра иностраних послова Гжегожа Схетину (G. Schetyna), који је тврдио да је концентрациони логор у Освјенциму (Аушвиц) 1945. године ослободио Први украјински фронт, то јест некаква украјинска армија. Радзивинович, у чијим жилама тече и руска крв, у чланку објављеном у дневном листу «Газета виборшћа» од 5.априла 2015. године, отишао је тако далеко да је тврдио како Русија, држава са многовековном историјом, која је не једном спасла Европу од разних диктатора и освајача, која је свету дала велике проналазаче, писце, композиторе, нема чиме да се поноси осим освајањем Берлина и летом Гагарина.

Право говорећи, ова два епохална догађаја – освајање Берлина и лет Гагарина – сасвим су довољни да овековече улогу Русије, тада под називом СССР, у светској историји. Али пан[1] Радзивинович је одлучио да дода своју кашичицу жучи. Он је, без двоумљења, оптужио Русе да су претворили историју у некакву религију.

Ево како Радзивинович пише о томе: «Култ Победе остварене пре седамдесет година, реч која се у Русији увек пише великом словом, претворио се у темељ грађанске религије, у неоспорну догму, коју свим снагама подржавају држава, закон и црква».

Као што се зна, догматизам подразумева конзервативизам у мишљењу, слепу веру у ауторитете, често лажне. Једном речи, по Радзивиновичу, испада да су Руси од победе над Немачком створили некакав догматски култ, иза којег скривају сопствене комплексе.

Историјске несреће Пољске

Шеф московског дописништва «Gazetе Wyborczе» је, док је развијао тезу о комплексима Руса, заборавио познату библијску изреку: «Лицемеру, прво извади брвно из сопственог ока па ћеш онда видети како да извадиш трун из ока брата свога». Није тајна да је искомплексираност историјском прошлошћу својствена управо пољској владајућој елити и јавности.

Да бих то доказао позваћу се на Јежија Урбана, уредника популарног пољског часописа «Nie» («Не»). У издању од 30. априла 2007. године, он је објавио чланак «От ляхопровода до трубопровода»[2], у коме је показао улогу историје у Пољској. «Пољска историјска политика израста из трагизма пољске историје. Када је пољски народ силазио са дрвета, закачио је руном за грану и пао под аутомобил. Највероватније је пао на главу. То је био почетак низа несрећа, из којих се и састоји наша прошлост.»

Наше историјске несреће – то су Русија, Немачка, Француска, Шведска, Литванија, магнати, поплаве, потопи и изливања, либерум вето, комунизам, хитлеризм, Наполеон, септембарски пораз и пораз под Мачејевицама,[3] масони, крсташи, козаци, окупације, поделе, изборни краљеви, специјалне службе, Турци и Украјинци, УПА*, КГБ, НКВД, ZNP[4] и GG[5], стаљинизам, посткомунизам, ратно стање, Милер, последња црта, Тарговица[6] и трговински центар у Катовицама. Неправде и патње које су поднели наши преци дају Пољској вечну моралну надмоћ над другим, обичним земљама».

Али то што су приговори Пољске другим земљама засновани на мањкавом историјском памћењу, то је само половина приче. Пољско друштво одликује крајња некритичност и догматизам у сагледавању историјске прошлости. На то подсећа судбина пољског историчара Казимира Валишевског (K. Waliszewski, 1849-1935).

Казимир Валишевски (K. Waliszewski, 1849-1935)

Он је, истражујући политику Пољске у XVIII веку дошао до закључка, непријатног за пољску историјску науку. Реч Посполита (Rzeczpospolita) је била подељена између Аустро-Угарске, Прусије и Русије, не услед зле воље тих држава, него због непромишљене и кратковиде политике самих пољских власти.

Тај закључак је Валишевски обнародовао 1887. године у својој књизи «Potoccy i Czartoryscy» («Потоцки и Чарторијски»). Због тога је подвргнут најжешћој опструкцији са стране пољске национално-ослободилачке историографије тако да је 1889. године морао да напусти Пољску. Преосталих 46 година живота овај историчар, који је пао у немилост, проживео је у егзилу у Француској.

Од тог времена, жалосна судбина Валишевског се као сенка надвија над сваким пољским историчарем и политичарем. Не дао ти Бог да посумњаш у општеприхваћене историјске догме – ступиш ли само корак улево или корак удесно од њих, неизбежно ће те стићи одмазда. То јасно илуструје ситуација са познатим случајем „Катинска шума“. За 72 године однос према том случају је у Пољској претворен у својеврстан религиозни култ.

Девета гробница у Катинској шуми

Нико нема право да сумња у нацистичко-пољску верзију катинског  злочина, према којој је кривац за погибију хиљада пољских грађана стаљинистичко руководство, иако документарних потврда за то нема. О томе је Министар правде Руске Федерације писао у својим меморандумима, упућеним 2010. године Европском суду за људска права.

Пољаци показују заиста морбидну страст измишљајући нове акције и ритуале, чија је улога да овековече сећање на катинске жртве. У новембру 2007. године у Варшави је одржана помпезна јавна 48-часовна акција посмртног (!) повишења војничких чинова 14 хиљада пољских војника, који се налазе на катинском списку.

А 2010. године је почела општепољска акција овековечења сећања на катинске жртве под називом «Храстови сећања на жртве Катине». У току акције било је посађено 21 473 храста са ознакама имена намењених сећању на сваког пољског грађанина који се налази на катинском списку. Судећи по дугом периоду раста храстова, акција «Храстови сећања» може потрајати најмање сто година, током којих ће пољска омладина, која брине о храстовима, помињати Русију по злу. Томе треба додати да се сваке године одржавају фото изложбе, маршеви, научно-историјске конференције, које стално враћају катинску тему на први план интересовања пољских средстава масовног информисања.

При томе, 150 хиљада Пољака које су 1943. године зверски мучили и убили националисти из Украјинске устаничке армије [7] (Волински покољ) [8], нису удостојени такве пажње пољских власти. О овим «другоразредним жртвама» у Пољској радије говоре у пола гласа.

А ни са катинским жртвама у Пољској није све баш тако једноставно. Познато је да је В.В.Путин, тада вршилац дужности председника РФ, 12. априла 2010. године у телефонском разговору обавестио председника Пољске А. Квашњевског (A. Kwaśniewski) о томе да су током радова на уређењу Катинског меморијала откривене нове гробнице пољских војника.

Дневни лист «Gazeta Wyborcza» је у бројевима од 13. и 14.априла 2000. године објавила како је супруга пољског председника Јоланта Квашњевска посетила пољски меморијал у Катини и како су њој «власти Смоленска показале место које се налази неколико стотина метара  од пољског гробља, на коме се можда налази још тела зверски убијених Пољака». Уосталом, и пан Радзивинович ради за те исте дневне новине – «Gazetа Wyborcza».

Од тог времена је прошло 15 година, али су у Пољској изабрали да забораве нову, 9-у катинску гробницу. Ни Радзивинович не жели да дотиче ту тему. Шта је разлог томе, кад се зна да пољске власти и јавност говоре да је судбина сваког Пољака погинулог у Катини светиња. Проблем је у томе што ће отварање нове пољске гробнице «срушити» званичну верзију о катинском злочину.

Треба објаснити ко су били ти Пољаци чији су остаци пронађени у новој гробници? Јер су, како се тврди, СВИХ четири хиљаде и нешто више пољских официра из Козељског логора наводно идентификовани и поново сахрањени у гробницама Катинског меморијала. А других у Катини, према званичној верзији, није могло и не може бити.

У априлу 2011. године о 9-ој пољској гробници у Катини ја сам писао у отвореном писму копредседнику пољско-руског форума за грађански дијалог, режисеру Кшиштофу Занусију (K. Zanussi), али одговор никада нисам добио.

Писмо је исто тако било упућено и новинарима водећих пољских средстава за масовно информисање (Јиржију Маљчику (ПАП), Анджеју Заухи (TVN24), Марцину Смјаловском («Польское телевидение»), Јустини Прус («Rzeczepospolita»). Осим тога оно је било објављено у интернет-новинама «Столеће» (18 апреля 2011 г.) и у листу «Спецназ России» (№ 5/176, 2011 г.) Али, једини одговор је била –  тишина.

Како то објаснити, уважени пане Радзивиновичу? Зашто Пољска има тако селективан однос према историјском памћењу? Ко онда има комплексе и догме поводом историјске прошлости – Руси  или Пољаци? Јасно је само једно, пољски новинари могу да пишу о свему, да критикују све, али под условом да то не задире у темеље званичне догматске интерпретације историјске прошлости Пољске. Иначе…

Ко је био савезник нацистичке Немачке?

Имајући у виду горе наведено, види се да би било сврсисходно да се за пољске опоненте организује мали аналфабетски курс поводом  неких спорних догађаја из пољско-руске историје.

Пре свега, треба да попричамо о миту о савезништву СССР-а са нацистичком Немачком и о томе да је њихов савез, склопљен такозваним пактом Молотов-Рибентроп, условио почетак Другог светског рата.

Познато је да је Пољска била прва држава која је после доласка нациста на власт у Немачкој успоставила пријатељске односе са њима. Већ у октобру 1933. године, после изласка Немачке из Лиге Нација, пољска дипломатија је добровољно преузела на себе заштиту интереса нациста у тој организацији. То је необорива чињеница савезништва Пољске и Немачке.

А 26. јануара 1934. године Пољска је (прва у Европи) потписала са нацистичком Немачком «Споразум о ненападању између Немачке и Пољске» са роком трајања од 10 година. У њему су, потпуно једнако као у пакту Молотов-Рибентроп, потписаном 23. августа 1939. године, били утврђени принципи немешања у унутрашње послове и одређене «сфере интереса» у Европи, а посебно у Чехословачкој и Прибалтику.

У тајном делу немачко-пољског споразума, који се крије до дана данашњег, постојао је члан о војној помоћи. У складу са тим чланом пољски и немачки војни представници су се споразумели о линији демаркације својих армија при инвазији Чехословачке у септембру 1938. године.

У јуну 1934. године, шеф пољске државе, маршал Јозеф Пилсудски (номинални председник Пољске у то време је био Игнациј Мосцицки) у Варшави је у краљевском стилу дочекао министра  пропаганде и образовања Рајха, Јозефа Гебелса.

Као потврда веома топлог пријема Гебелса у Пољској служе многобројне фотографије немачког министра са «пољским пријатељима». Особито на фотографији од 15.06.1934. године, где  је Гебелс овековечен са Ј. Пилсудским, немачким амбасадором у Пољској Г. фон Молткеом и министром иностраних послова Пољске Ј. Беком, он изгледа крајње задовољно.

Рајхсмаршал Херман Геринг, друга личност нацистичке Немачке је не једном долазио у пољску Беловешку шуму да ужива у лову. Фотоархив  Герингових боравака у Пољској садржи десетине фотографија. То су документовани историјски факти, који потврђују савезништво Пољске са Немачком.

У оквирима пољско-немачког пријатељства пољски министар иностраних послова Јозеф Бек је био чест гост у Немачкој. А 5. јануара 1939. године, њега је примио Адолф Хитлер у својој приватној резиденцији Берхтесгаден. Током тог сусрета Хитлер је  предложио Пољској да учествује у «крсташком походу» против СССР. Фирер је изјавио да постоји «јединство интереса Немачке и Пољске у односу на Совјетски Савез» и да «свака пољска дивизија искоришћена против СССР значи уштеду једне немачке дивизије».

Пољској тада ипак нису одговарали немачки услови везани за Данцинг и данциншки коридор, а плашила ју је и могућност губитка територија Украјине и Белорусије, освојених 1920. године. То и јесте главни узрок размимоилажења између Пољске и Немачке.

А 26. јануара 1939. године, господин Бек је у разговору са Рибентропом поново подтврдио да «Пољска претендује на Совејтску Украјину и на излаз на Црно море». Али  Немачка није журила да гарантује Пољској територије на које је и сама претендовала. Тако савезници нису успели да нађу заједнички језик. На крају је Хитлер у априлу 1939. године раскинуо немачко-пољски споразум о ненападању из 1934. године. После тога, фирер је наредио да се форсирано припреми план операције «Вајс» — рата са Пољском. Дана 11.априла 1939. године он је одобрио тај план, а средином маја 1939. године, Хитлер је дао сагласност на програм борбеног распоређивања снага Вермахта на граници са Пољском.

Као што се види, пола године пре него што је закључен пакт Молотов-Рибентроп, који Пољаци представљају као «окидач» Другог светског рата, Хитлер је већ био донео коначну одлуку о нападу на Пољску.

Не мало интересантних факата о савезништву Пољске и Немачке садржи зборник докумената са којих је скинут жиг тајности: «Година кризе 1938-1939 – Документи и материјали», које је објавило Министарство иностраних послова РФ 1990. године. Нова сведочанства о тесној идејној и војној сарадњи Пољске са Немачком представљени су руској јавности 1. септембра 2009. године у зборнику докумената из архива СВР[9] којима је скинута ознака тајности, и који су објављени под насловом «Тајне пољске политике. 1935–1945».

О четвртој «подели» Пољске 1939. године

На крају неколико речи о још једном историјском миту. Реч је о такозваној четвртој «подели» Пољске у септембру 1939. године, када је СССР повратио територије Западне Белорусије и Западне Украјине, које му је Пољска отргла 1920. године.

У Пољској тврде да су то исконске пољске територије. Али то није тако. Подсетићу да је 1569. године Велика кнежевина Литва (ВКЛ), покушавајући да задржи налете Московске кнежевине, ушла у  савез са Пољском краљевином (ПК) и учврстила га потписивањем Лублинске уније. У тој унији ВКЛ је уступила Пољској три најбогатија војводства – Кијевско, Волинско и Подољско, која су некада била саставни делови православне Кијевске Русије.

После уније, почела је интензивна пољска економска и културна експанзија на тим територијама, подржана политичким и војним притисцима. Услед тога се владајућа православна елита на тим територијама покатоличила и попољачила .Познате пољско-литванске кнежевске фамилије: Вишњевецки, Огински, Сапеги, Ходкевичи, Чарторијски, као и грофови Тишкевичи имали су руске православне корене.

Православно становништво три војводства се ипак супротстављало пољској и католичкој експанзији. Сјајан пример тог отпора су буне и устанци запорошких козака, које је дивно описао Н. В. Гогољ. У временима Руске царске империје свевлашће пољске господе на тим територијама је било донекле ограничено (осим у Галицији, која је припала Аустро-Угарској империји).

Пољско потраживање територија Белорусије и Украјине обновљено је са појавом независне пољске државе у новембру 1918. године, са Ј. Пилсудским на челу. Он је сањао о обнављању Пољске у границама из 1772. године, на рачун западних територија Совјетске Белорусије и Совјетске Украјине, које су тада биле у саставу РСФСР.

Стога је сасвим објашњиво што је у новембру и децембру 1918. године, на понуде владе РСФСР за успостављање дипломатских односа, пољско руководство одговарало одбијањем. Оно је намерено одуговлачило са успостављањем нормалних односа са Совјетском Русијом, настојећи да искористи њену слабост и присвоји максимум територија на истоку. Услед тога су  упади пољске војске на територију РСФСР потрајали током целе 1919. године и прве половине 1920. године.

Пољски историчари неосновано тврде да је агресор у том периоду била Совјетска Русија. Да, бољшевици су сањали о томе да искористе територију Пољске као коридор за преношење револуционарног пожара у Европу. Али, све до краја 1920. године њихов положај у Русији био је веома климав. Грађански рат је био у току. Осим тога, ситуацију је компликовала војна интервенција иностраних држава. Ни о каквим значајним војним снагама, а самим тим ни о војним операцијама на совјетско-пољској граници није могло бити ни речи.

То потврђује и извештај америчког представника при мисији Антанте у Пољској, генерал-мајора Џ. Кернана, председнику САД Т.В. Вилсону, од 11.априла 1919. године. У њему се каже: «Иако се у Пољској у свим порукама и разговорима непрекидно говори о агресији бољшевика, ја нисам могао да приметим ништа томе слично».

Користећи ситуацију, пољско руководство је почетком фебруара 1920. године упутило фактички ултиматум РСФСР: да повуче совјетску војску са територија које су се до 1772. године налазиле у границама Речи Посполите, то јесте да призна да пољској припадају територије које се налазе западно од Смоленска. Совјетско руководство је одбацило тај ултиматум.

У одговор на то Ј. Пилсудски је у пролеће 1920. године закључио савез са Симоном Петљуром, шефом Директоријума неостварене Украјинске Народне Републике и у априлу те исте године почео праву војну офанзиву на Украјину. Дана 7.маја, пољска војска је заузела Кијев. Али, убрзо је Радничко-сељачка Црвена армија (РККА) успела да преокрене ситуацију и до августа 1920. године крене у напредовање према Варшави.

Пољаци су ипак 15.августа извршили такозвано „Чудо на Висли“. Совјетске јединице су биле поражене, а РСФСР је 8.марта 1921. године у Риги морала да потпише понижавајући Ришки мировни споразум са Пољском, по коме је пољско-совјетска граница прошла на 30 километара западно од Минска. Тако су територије западних области Белорусије и Украјине ушли у састав предратне Пољске.

Ипак се на тим територијама, које су у Пољској назване «Источним Крајинама» (Kresy Wschodnie), морао увести фактички окупациони режим. Ево шта је писала пољска штампа о ситуацији на тим територијама 1920-1930-их година. Извештавала је да се тамо води прави рат с многобројним „партизанским бандама“. У штампи су свуда објављивани позиви да се  «огњем, мачем и вешалима» заведе ред, а ако буде необходно, да се побуњеници угуше у сопственој  крви.

Тако је познати пољски публициста, Адолф Невчински, на страницама листа «Slovo» изјавио да се са Белорусима мора разговарати језиком «вешала и само вешала…и да ће то бити најправилније решење националног питања у Западној Белорусији».

«Gazeta Warshawska» је 1925. године (№155) писала: „Десетине људи, који се крију у дубоким шумама, у својим прогласима изјављују да они воде политичку борбу како би уништили пољску окупацију у белоруском крају…».

«Rzeczpospolita» те исте 1925. године обавештава да: «…ако у току неколико наредних година не буде промена, онда ћемо тамо (на Источним Крајинама) имати свеопшти оружани устанак. Ако га ми не угушимо у крви, он ће од нас отцепити неколико провинција… За устанак постоје вешала и више ништа. Све тамошње (белоруско) становништво од врха до дна мора бити захваћено ужасом од кога ће му се ледити крв у жилама».

Идентаична ситуација је створена и на Западној Украјини. Ту је у јесен 1930. године, ради заустављана антипољских акција, по наређењу Ј. Пилсудског, била спроведена акција под називом «пацификација», тј. «умиривање». Цена коју су тада платили прости Украјинци обухватила је 800 разорених села, 500 спаљених кућа и више од 2 хиљаде похапшених људи.

По пољским архивским подацима, само током 1922. године, на  територијама «Источних Крајина» било је 878 антипољских устанака. Круна пољског правосуђа у борби са белосруским и украјинским устаницима постало је 1934. године стварање по злу познатих концентрационих логора: белоруског Береза Картушка и украинског Бјала Подљаска. У те логоре су без суђења и истраге затварани Белоруси и Украјинци, који су се борили против пољских окупатора.

Све горе наведено дозвољава нам да тврдимо да се «Источне Крајине» само условно могу назвати пољским. Због тога нема основа да се говори о четвртој «подели» Пољске 1939. године.

Такође се поставља питање: зашто пољски историчари и политичари своје жалбе поводом те такозване поделе Пољске и отцепљења «Крајина источних» као «исконских пољских територија» упућују на адресу Русије, а не Белорусије и Украјине, у саставу којих се те територије налазе? Русија, која је тада носила назив СССР, предала је овим републикама територије „Источних Крајина“ још 1939. године.

* Одлуком Врховног суда РФ от 17.11.2014.године, политичка организација која у савременој Украјини носи исто име и велича и обнавља традиције УПА, проглашена је екстремистичком, а њено деловање у Русији је забрањено – прим. уредника.

______________
[1] Пан, пољски = господин

[2] „Од љаховода до гасовода“ –  где је „љах“ погрдан назив запорошких козака за Пољаке (сетите се Тараса Буљбе)

[3] Битка код Мацејовица — пораз пољских устаника под вођством Тадеуша Кошћушка на десној обали  Висле  50 км југо-источно од Варшаве. Руска војска је натерала устанике у бег и заробила Кошћушка.

[4] Скраћеница за Савез учитеља Пољске од  Związek Nauczycielstwa Polskiego

[5] Скраћеница од Gadu-Gadu, што је назив пољског сервиса за „четовање“ – тренутну размену електронских порука преко компјутера

[6]  Акт конфедерације, разрађен у Петербургу под надзором Јекатерине II, објављен 14. маја 1792. године у месташцу Тарговица у тренутку уласка царске војске у Пољску. Омогућио је такозвану  другу поделу  (1793) Речи Посполите између царске Русије и Прусије, ушао у историју Пољске као симбол националне издаје од стране магната, присталица конфедерације и противника реформи које је раније био увео Сејм. Реакција је био Пољски устанак 1794. године, у коме су присталице Тарговичке конфедерације погубљени као издајници.

[7] Украјинска устаничка армија (укр. Українська повстанська армія, УПА) — оружано крило ОУН(б) Организације украјинких националиста (бандероваца), одговорна за стравичне покоље Јевреја, Пољака и Руса, јер је имала циљ сличан усташком: етнички чиста независна држава Украјина.

[8] Волинска резња (польск. Rzeź wołyńska) — етнополитички конфликт, праћен масовним уништењем етничког пољског цивилног становништва и у мање броју цивила других националности (уклјучујући Украјинце који су другачије мислили) од стране Украјинске устанчке армије-ОУН(б), у пролеће и лето 1943.године, на територији Генералног округа Волин-Подоље (нем. Generalbezirk Wolhynien-Podolien), који се до септембра 1939. године налазио под управом Пољске. Крајем лета пољска страна је узвратила мерама одмазде које су резултирале великим бројем жртава међу  украјинским цивилним становништвом.

[9] Скраћеница од Служба внешней разведки Российской Федерации  –  Спољашња обавештајна служба Руске Федерације.