Можемо ли да утичемо да предстојећа побуна у Србији буде на корист државе, а не последњи ексер у њеном сандуку

1.
Кратко и јасно: Србија се креће према побуни. Како то видимо? Једноставно: пад поверења у владу и разочарење виде се голим оком, за њу је почело да се лепи све, једнако и кад је крива и кад није. Можда се то у истраживањима још не види, али, кад у кафани почне пљување по власти, а расправа изостане јер више нема ко да је брани – не зато што има или нема аргументе, већ зато што њена одбрана постаје друштвено преексцентрична – то је редовно знак да је влада преживела врхунац и да је спуштање почело.

Друго правило: кривуља власти готово редовно је симетрична. Што је графикон успона био вертикалнији, то је графикон пада окомитији. Очекивања од Вучићеве владе била су огромна. На очекивањима, а не на резултатима је и грађен њен рејтинг. Самим тим, разочарење ће бити и веће и експлозивније.

2.
Ово, међутим, није обична влада. Она је прва после Милошевића (у једном тренутку) која нема опозицију да јој дува за врат. Зато ни њена силазна путања неће бити обична.

Прво, ова влада – према друштвеним и политичким симптомима, гранична између две политичке епохе – изабрала је да не буде прва у новом непредвидивом политичком циклусу, већ да буде последња у старом, чије ресурсе владавине су прилично исцрпли још њени претходници. А то говори и о великој могућности да, слично као Милошевићева, плати не само сопствени већ и цех својих претходника.

Друго, као екипа на коју странци нису могли да утичу преко опозиције или млађих коалиционих партнера, већ су морали сами, ово је влада у чијем мандату су страни амбасадори учествовали у политичком животу више него икад, жртвујући важно правило своје невидљивости. Елем, после Бориса Тадића западни амбасадори нису били неомиљени као данас јер су били мање видљиви. А све то значи да, падајући, Вучићева влада, за разлику од претходних, осим што ће исцрпети последњи ресурс петооктобарског циклуса, дубоко проблематизује цео систем стране управе над Србијом.

3.
А то западне амбасадоре не чини нимало спокојним. Јер, да је спокојан, не би Мајкл Кирби дозволио себи луксуз да се бави менталитетским одликама Срба, оцењујући их као „помало шизофрене“? „Срце их“, каже Кирби, „вуче ка Истоку, док, истовремено, глава их усмерава ка Западу“.

Шта нам тиме говори амерички амбасадор? Прво, да је ишчупао срце толико српских влада – неких и буквално – да је за мало пара и још мање шарма западне меке моћи постао власник срца српских елита, али да је народно срце остало народно. А није да се за последњих 25 година за операцију чупања народног срца није потрошило и пара и хирурга.

Друго, у својој колоквијалној дуалној типологији српског организма Кирби није најбоље разумео симболички садржај главе. Наиме, она представља рационални аспект личности, дакле неку врсту промишљања о најбољем или најмање лошем решењу. Тешко, међутим, да ће до краја ове владе преостати више Срба од за под шљиву који ће се рационално, дакле главом, определити за онај правац који их чини опљачканом обесправљеном колонијом, осуђеном на беду.

Али то не значи да је Кирби сасвим у криву. Иако то нису ни срце ни глава, има нечег што Србе заиста вуче на политички Запад, није једино, али је најјаче. Зове се страх – страх да ће, ако не оду тамо, бити нападнути, бомбардовани, похарани и срушени. Ако дакле нашу љубав представља срце, а разум наша глава, тада би седиште нашег страха од казне могла да буде само она област где леђа губе своје часно име. Тек да прецизно дефинишем за читаоце и за Кирбија шта је то што Србију данас у првом реду вуче на Запад.

4.
А све то значи да ова влада, уз помоћ својих страних пријатеља и глобалних околности, у народу руши доминацију страха над љубави и разумом. Наиме, страх Србије да ће бити кажњена ако се не определи за Запад сударио се са растућим и оправданим страхом да њена казна већ увелико траје и да одласком на Запад неће одобровољити ни САД ни Берлин, али ће изгубити свог драгоценог руског пријатеља. Зато ће велико, иако колатерално, достигнуће ове владе бити то да ће Србији огадити ЕУ више него све претходне заједно. То је крајња тачка тог процеса.

Паралелно с тим, тече још један процес, који усмеравају стране амбасаде, заједно са овдашњим медијима и деловима олош-елита. О чему се ради?

5.
Побуна у Србији, странци су свесни тога, не може се избећи. Зашто би такав ресурс препустили лудим непредвидивим Србима ако могу сами да га употребе?

Колико год били послушни, одричући се највиталнијих државних и националних интереса, Вучић и СНС морају да буду ослабљени и очишћени од проруских утицаја како би били увучени у владу која ће моћи да их контролише изнутра, враћајући амбасадоре у сенку из које су неприметни. Друга могућност је каналисање растуће побуне против Вучића, који би на концу био сатанизован до те мере да се иза те омразе народа кључни страни актери сакрију.

Отуда, наравно, Тони Блер, који, шта год да је за западне силе урадио у Србији (а није), много је више урадио на рушењу владе, кудикамо више од њених најпогубнијих одлука. Отуда афера са Војиславом Шешељем, који свој огромни морални кредит из Хага већ месецима крцка на личну освету, уместо да артикулише било какву озбиљну политику или стратегију.

6.
У Србији се дакле одвијају два процеса: оба нас изводе из једног политичког циклуса и увлаче у нови. Оба подстичу народну побуну и оба су усмерена против владе. И немају суштински ништа заједничко, будући да је један усмерен ка коначном формирању националне политике, а други ка њеном пуном искорењивању кроз отварање друштвеног сукоба, који може да заврши и грађанским ратом.

Наравно, највећи кривац за могућност одвијања та два процеса – који су по спољним манифестацијама толико слични, а по суштинским радикално супротстављени – јесте сама влада. Она је сопственом опстанку жртвовала и последње примесе националне политике, не разумевајући да јој управо то одузима сваки институционални и политички механизам самоодбране, односно да јој управо то ускраћује могућност опстанка. Какве то последице може да има за државу у народ, тешко је замислити, једнако као што је тешко пронаћи праве речи да би се ти потези уопште могли критиковати.

7.
Да ли је уопште могуће афирмисати и подстицати први процес, а избећи други. Јесте, иако неће бити лако.

Пре свега, важно је да српске националне странке и политичке снаге – од Патриотског блока (ДСС, Двери), преко радикала, до Српске народне партије Ненада Поповића, Треће Србије и осталих – не улазе ни у тактичке савезе са опозиционим снагама које се за власт боре у страним амбасадама, нудећи више него што су дали напредњаци.

Друго, да не доказују своју политичку храброст критикујући Вучића на агенди тих снага, него на сопственој. Ту агенду лако је препознати: теме на којима могу да оптуже власт, а не могу странце, нису њихове теме.

Треће, да зауставе све међусобне размирице, будући да су ствари отишле предалеко и да се лако може показати како су националне странке једине које ће својим разумевањем прилика моћи да спрече грађански сукоб.

Четврто, да бесној критици власти, која кида сваку везу и могућност утицаја, претпоставе утицај и притисак. Временом ће многим носиоцима власти постати јасно да више не бирају између ЕУ и Русије, да не бирају између оваквог или онаквог типа политике и државе. Њихов избор биће између мира и грађанског рата, у који нас гурају западне силе, чиме ће најбоље компензовати неуспех у Украјини и најефикасније пресећи балканско-европску вертикалу Грчка-Македонија-Србија-Мађарска. Важно је знати: и у Вашингтону и у Бриселу су свесни: чак ни са овом власти Србија не може да уђе у НАТО. Зато је много лакше да на НАТО уђе у Србију, рецимо, снагама које би ушле да зауставе започети грађански сукоб. И које никад више не би изашле. Није много људи из власти који би могли да поднесу притисак такве одговорности.

Пето, ова влада ће у догледно време пасти. Важније од тога, међутим, јесте на коју ће страну пасти, а, да би пала на праву, а не на погрешну, важно је држати отвореним линије утицаја и притиска према њој.

Шесто, да, свесни чињенице да међу грађанима уживају много више симпатија него поверења, у центру свог наступа не држе рушење власти – којој, ни уз најбољу вољу, не могу да науде више него што то власт чини самој себи. Уместо тога, било би добро да престану са презентацијама политике опште праксе и да прецизно објасне грађанима на који би начин спречили финансијски колапс земље, до детаља како би подигли њену привреду, како би организовали одбрану Србије, како да поврате у функцију здравство и образовање, како да воде дипломатију, како да чупају назад Косово… Само тако ће моћи да у народу отклоне страх од промена, показујући му да отпор странцима није привилегија неодговорних људи.

Није више довољно рећи да сте против неолибералне економије (о томе већ говори и Тадић, и о томе ће ускоро говорити сви) и ММФ, да не бисте у ЕУ… Потребно је рећи како то урадити, а да ли је било успешно, видеће се по томе хоће ли се после неког времена из те групације издвојити нека имена која ћемо у себи видети на месту министра економије, културе, одбране… За сада их још увек нема.

8.
Није остало много времена, тако да улог националних снага данас није само улазак у парламент, па ни преузимање власти. Улог је спречавање великог изгинућа, које данас Србији, као добро маскирана кора од банане, стоји на зглобу, где ће прећи из једног политичког циклуса у други. Успех тога зависиће пре свега од тога да ли ће унутар националних снага идеја о опстанку и будућности Србије превагнути над комплексом читаве серије пораза из прошлости.

05. 04. 2015. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић