Да ли се 27. марта 1941. заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?
Београд, 27. март 1941: Говор једног од официра-пучиста
Поново ћемо, као и сваког 27. марта, слушати коментаре о војном пучу и демонстрацијама подршке пучистима, на тај дан 1941. године.
Временом, коментари су све монолитнији и јавно мњење је већ близу својеврсног консензуса: да су пуч извели плаћени енглески агенти. У том смислу, 27. март се пореди са 5. октобром 2000. године.
Међутим, сва битна документа сада су позната и види се да између 27. марта и 5. октобра постоји велика разлика.
Београд, 27. март 1941: Демонстранти носе официре. Обе фотографије су из Војног музеја на Калемегдану и до сада нису објављене
Вође 5. октобра налазиле су се на платним списковима западних земаља, као и цела њихова коалиција, звана Демократска опозиција Србије. У извештају америчког Конгреса наведена је сума од 100 милиона долара датих ДОС-у, а то је била само једна од многих линија финансирања. Тада су странци финансирали стотине новина, радио и ТВ станица, десетине политичких партија и хиљаде тзв. невладиних организација у Србији.
То није био случај са извршиоцима двадесетседмомартовског пуча.
Ни један пени нису тражили, ни добили, генерали Боривоје Мирковић и Душан Симовић, мајори Живан Кнежевић и Милутин Миловановић, поручник Милорад Поповић… нити ма ко од официра који су извели пуч.
На платном списку странаца нису биле ни кључне цивилне личности, академици Слободан Јовановић и Драгиша Васић и други интелектуалци из Српског културног клуба.
Страни плаћеници нису били ни патријарх Гаврило и епископ Николај, без чије подршке демонстрације не би биле онако масовне.
На страном платном списку није се налазила ни Демократска странка, која ће од тога дана постати најдоминантнија, како у емиграцији, тако и у окружењу генерала Драже Михаиловића.
Страни плаћеници нису били ни у претходном периоду доминантни радикали.
Странци нису финансирали радио станице и филмске журнале, нити је под њиховом контролом била српска штампа (изузев комунистичке, коју је финансирао Совјетски Савез, али то је друга тема).
Укратко, британски агенти налазили су се у једној од две Земљорадничке странке и у Српској народној одбрани на челу са војводом Илијом Трифуновићем Бирчанином, а њихова улога у пучу била је небитна.
Пуч од 27. марта 1941. подржала је огромна већина српског народа. Против је био Југословенски народни покрет „Збор“ Димитрија Љотића. КПЈ је била пасивна, с тим што су неки њени делови самостално покушали да се наметну масама. Касније је ова партија потпуно фалсификовала догађаје, тврдећи чак да се она налазила на челу демонстраната. Међутим, ти њихови фалсификати су у новије време одбачени и сада заправо на све стране слушамо љотићевску верзију, коју је током Другог светског рата ширила и немачка пропагандна машинерија.
Како, онда, оценити 27. март? Да ли се заиста тако много Срба нашло на погрешној страни? Да ли је у праву била само једна минорна тоталитарна странка? Да ли су погрешили и они које сматрамо најмудријим Србима, попут Слободана Јовановића и епископа Николаја?
Потписнику ових редова одговор су дала два споменика палим Шумадинцима у центру Крагујевца, један из 1930-тих и један из 2000. и неке године.
Први споменик је дело једног од најбољих вајара онога доба, Антуна Аугустинчића. Састоји се од четири групе од по две фигуре ратника, као и од лика Шумадинке која држи краљевску круну (комунисти су јој после одсекли руку и на њу накалемили венац, што је исправљено 1989. године). Све фигуре представљају поносне, чврсте и храбре људе. Њихова снага и одлучност су надреални. Цели комплекс споменика, употпуњен рељефима и уклесаним победоносним годинама, изазивао је код посматрача позитивна осећања.
Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу из 1930-их
Детаљ са споменика из 1930-их
Други споменик је дело једног локалног вајара и посвећен је Шумадинцима палим у ратовима деведесетих година. Он је у свему другачији од првог. Овде фигуре не само што нису јуначке, већ асоцирају на људе-жабе. Људи-жабе виде се само отпозади, као да крију лица и очи, ако их уопште имају. Нема уклесаних победоносних година, јер их није ни било. Издалека, споменик наликује буздовану и од грађанства је добио управо тај надимак: буздован. Код посматрача изазива мучна осећања.
Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу из 2000-их
Детаљ са споменика из 2000-их
Према томе, одговор који пружају споменици веома је једноставан и гласи: оно је био један народ, ово сада је други народ. Овај народ не може разумети онај народ, већ му суди према сопственим критеријумима. С друге стране, онај народ не би могао да разуме овај народ.
Онај народ је одбио страшне ултиматуме 1908, 1914. и 1941. године.
Овај народ више и не зна колико је бесмислених ултиматума прихватио.
Онај народ водио је узастопно три рата, сва три пута је победио и срушио је три непријатељска царства. У ратовима је главну реч имао официрски кор. Он је био веома цењен и утицајан и касније – и он је извршио пуч. Да је неко рекао генералу Мирковићу да је плаћеник, он би то сматрао највећом увредом. Мирковићу су 1942. године Британци заиста нудили пуно тога да пређе на њихову страну у тзв. Каирској афери, али он им је рекао да безусловно подржава Дражу Михаиловића. У још већим искушењима нашао се мајор Живан Кнежевић, коме је Мирковић 27. марта 1941. поверио најважнији задатак: да ухапси председника владе Драгишу Цветковића. Као принципијелни шеф Војног кабинета владе Слободана Јовановића, Кнежевић је за Британце постао персона нон грата број један. Касније, 1944, Британци су га чак и ухапсили у Италији, заједно са потпуковником Бориславом Тодоровићем. Два официра покушавала су да дођу у Михаиловићев штаб, савршено свесни ризика тог чина.
Овај народ је изгубио Други светски рат са ужасним људским губицима и смањењем територије од 50 посто. Онда је колективно подвргнут тзв. методу јаничарења, што је 35 година касније имало за последицу масовно оплакивање команданта својих ратних непријатеља, комуниста.
Уопште, последице комунистичког поретка по јавни и приватни морал становништва су несагледиве. Исто тако и последице чињенице да су се током расплета догађаја и у серији нових ратова, 1990-тих година, на свим кључним позицијама у држави налазили (нео)комунисти.
Због свега тога овај народ масовно прихвата љотићевско-хитлеровско виђење 27. марта 1941. Онај народ, дакле, делује овом народу као маса чудака. Док би онај народ гледао на нас као на беднике.
Пописи становништва сваких десет година доносе све неповољнију слику о бројном стању српског народа. Међутим, права слика стиче се тек посматрањем знатно дужег раздобља. Срба је у 14. веку било колико и Енглеза, око два милиона. Пре 210 година, уочи Првог српског устанка, Срба је било двоструко више него свих других Словена на Балкану. Данас је Срба двоструко мање него осталих балканских Словена.
Наравно, из безброј разлога, свеколико опадање дешавало се и многим другим народима: Швеђанима, Пољацима, Аустријанцима, Мађарима…
Реално, Србија 2012. не може да води исту политику као 1912. године. Али, свакако би било корисно да се пронађе нека варијанта између.
Доброг примера за то од 1945. наовамо нема, јер су сво време на власти комунисти и њихово потомство.
Раније, добар пример пружио је лидер радикала др Милан Стојадиновић, а лош кнез Павле Карађорђевић.
Стојадиновић је водио политику неутралности са опасним суседима – Немачком и Италијом. Са грофом Ћаном, италијанским министром иностраних послова, чак се договорио о подели Југославије између Србије и Италије (јужно од Сплита, Босна, Херцеговина, Славонија…)
Међутим, кнез Павле је то рекао традиционалним хрватским савезницима Британцима, који су сматрали да се хрватско питање мора решити на други начин. На британски притисак кнез смењује Стојадиновића и оснива владу са Хрватима, која проглашава Бановину Хрватску, додељујући јој и неке територије које су до тада припадале српским бановинама. Стојадиновић то назива правим именом – државни удар – а кнез Павле га у сарадњи са Британцима протерује из земље. Тиме он изазива још већи одијум у становништву. Поред особе која нечасно поступа са малолетним престолонаследником, он је сада виђен и као противник парламентарне демократије, противник странке која је имала већину гласача, али и као заступник хрватских интереса. Реагујући на све то, водећи интелектуалци оснивају Српски културни клуб.
У новој ситуацији, кнез Павле је морао истовремено да испуњава захтеве Хрвата, које су подржавали Британци, и да страхује од Немаца и Италијана, који су га сматрали британским човеком и који су, у новим околностима, поново почели активно да подржавају Хрвате, као и пре Стојадиновића.
Зато кнез покушава да поправи односе са Немачком и Италијом, посећујући Хитлера и Мусолинија.
Његов маневар не успева и он бива изложен притисцима Немаца и Италијана да прихвати Тројни пакт. Такво понашање Берлина и Рима према „јаком човеку са Балкана“, Стојадиновићу, било је незамисливо. С друге стране, било је незамисливо да се против њега покрене онакав народни бес, који је виђен 27. марта 1941, а који је заправо представљао кулминацију незадовољства политиком кнеза Павла. То је суштина 27. марта, а не касније пренаглашена парола „Боље рат, него пакт“.
Кнежева мисија је, тако, брзо окончана. Сада је он протеран, и то уз помоћ својих „пријатеља“ Британаца.
Углавном, под данашњим околностима није ни мало чудно што се рехабилитује и слави кнез Павле, а не Милан Стојадиновић.
„Слобода“, Чикаго, 25. март 2012.
———-
ФБР ДОДАТАК: 1941, ПОЛИТИКА
2015.
Према СОФА споразуму који је потписао Борис Тадић са Кондолизом Рајс (2006) и АНЕКС-ом тог споразума који је потписао Ивица Дачић (Гашић као министар војни) 2015. има велике разлике У ОДНОСУ НА ПАКТ 1941.: НАТО ВОЈСКА И АМЕРИЧКА ВОЈСКА МОГУ ДА КОРИСТЕ СВЕ У СРБИЈИ И ДА СЕ ЊОМ ШЕТАЈУ, ДА РАДЕ ШТА ХОЋЕ и да за било шта НЕ ОДГОВАРАЈУ ПО НАШИМ ЗАКОНИМА И УСТАВУ!
28. 03. 2015. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић
СРБски ФБРепортер 
Такођер, не треба заборавити ни ову чињеницу да у Хитлеровом новом поретку од 1931 године није било места за Југославију, према извесним дневнчким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, где дословно стоји: “…Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој… Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море… Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, p. 191).
У тешким и судбоносним збивањима англо-америчке и ватиканске творевине Краљевине Југославије , уочи Другог светског рата нашао се на челу државе диктатор, енглески лакеј, доховно недорасли и контроверзни Павеле Карађорђевић, који је по лондонском сценарију сву власт држао у својим рукама. За њега Љубиша Петровић дословно каже: “Кнез Павле почео је купити око себе сав олош српски, са Драгишом Цветковићем на челу, па како га је све више привлачио мрачни амбијент хрватске бастардије, он, јадни српски кнез, са још беднијом својом околином, за најкраће време постаје слепо оруђе у рукама ‘залупаног мужа’ Мачека, И У ИМЕ ЦЕЛОГ СРПСКОГ НАРОДА ПРОТИВ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ, ПОТПИСУЈЕ, ОНАЈ СРАМНИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, КОЈИ НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО – КАПИТУЛАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ ЗА РАЧУН ХРВАТСКИ. ОВАЈ БЕЗУМНИ КНЕЗ СА СВОЈИМ ПОКВАРЕНИМ ИЛИ СЛЕПИМ ТРАБАНТИМА МЕЊА ИЗ ТЕМЕЉА ДРЖАВНУ ПОЛИТИКУ И ОСЛАЊА СЕ ОД ТАДА САМО НА ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ ПРОТИВ СРБА. И тако Срби, који нису капитулирали ни под Турцима ни Арнаутима ни Бугарима ни Мађарима ни Немцима, предали су се сад на милост и немилост, туђинском измећару – хрватској бастардији…” (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 1943, str. 54-55).
Сличну оцену о Павлу Карађорђевићу, дао је и Десимир Тошић у књизи “Српски национални проблеми”, где дословно стоји: “Са Намесништвом 1934 године, на челу са Павлом Карађорђевићем, почиње декаденција југословенске монархије. После већ неодобраване унутарње политике Александра, Намесништво је отезало ситуацију својом спољном политиком, нарочито после 1937 године. Лично без угледа у српском народу, и сам Павле Карађорђевић није много марио Србе. Својим политичким потезима, он је то и доказивао, почев од питања Конкордата 1937 преко Бановине Хрватске 1939 до потписивања Тројног пактра 25 марта 1941 године. Судбина Павла Карађорђевића завршила се бедно: 1941 године био је избачен из Краљевског дома. – Павле Карађорђевић могао би се у националном погледу поредити са краљем Миланом. Национално лабилни, они су се разликовали по томе што је Милан имао и српски темпераменат а Павле био потпуно стран националној психологији и историским традицијама српског народа. Да није дошло до 27 марта 1941 године, омраза, коју је гајио српски народ према Павлу, прешла би можда још у оно време на монархију…
Слика режима са Бановином Хрватском даје пример наше југословенске и посебно српске конфузије. Док је у целој земљи остао централистички режим, Хрватска је добила аутономију. У стварности, после 1939 године, Југославија није постојала као Целина. У Хрватској су одлучивали Хрвати, односно потпуно неконтролисана владајућа Хрватска сељачка странка, док су у осталим југословенским областима, па и у српским областима, хрватски шефови у влади делили власт са ‘српским преставницима’. Први Намесник, који је сам био организатор целог овог ‘уставног’ посла, довео је југословенску монархију у тај положај – после смрти једног краља Александра, убијеног од усташа – да се он, Павле Карађорђевић, братимио приликом своје посете Загребу 1940 године са руководиоцима Грађанске и Сељачке заштите и ове потом одликовао! Оне исте људе који су се априла 1941 године, као једини остатак апарата у Хрватској, ставили на располагање др. Анти Павелићу и потом учествовали у покољу Срба…” ( Види: Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз, 1952, стр. 114 и 139).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Истини за вољу, организтори пуча у Краљевини Југославији од 27. марта 1941 године, били су између осталих и извесни чланови субверзивног, реакционарног и конспиративног идолатријског друштва Чаробњака међународне масонерије, чија су седишта у Лондону, Вашингтону, Њујорку, Бриселу и Риму. Један од главних организатора 27-мартовског пуча био је емисар председника Рузвелта, истакнути Малтешки витез, пуковник Уилиам Донован. Он се у Београду састао са Павлом Карађорђевићем , чланом Ордена Подвезице, најстаријег британског ордена и са извесним конспираторима, члановима владе и војним вођама. Донован је у Београду успешно завршио своју мисију и после тога свратио у Лондон код Винстона Черчила да му саопшти, да је припремио пуч у Београду, како то каже Черчилов секретар John Colville у свом дневнику, где дословно стоји: „СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Уторак, 4. март 1941, вратио сам се из Chequers-a, где сам срео Донована, који се вратио са Балкана, где је припремио пуч и завеса ће убрзо да се дигне…“ – “…BRIGHTER NEWS. Tuesday, March 4th 1941. P. M. returned from Chequers at noon and saw Colonel Donovan, just back from the Balkans, where the stage is set and the curtain about to rise…” ( Види: John Colville, The Fringes of Power – 10 Downing Street Diaries 1939-1955. New York, 1986, стр. 359). На другом месту у свом дневнику John Colville пише како је Черчил био одушевљен са војним ударом од 27. марта 1941. године. Ево шта он дословно каже: “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Четвртак, 27. март 1941, велики дан. Револуција у Боеограду која поставља потпуно другачија збивања на Балкану и претвара мрак у зору. П. М. ( Винстон Черчил, -м.н.) је одушевљен и ја бих требао исто…“ – “BRIGHTER NEWS. Thursday, March 27th 1941. A great day. Revolution in Belgrade, which puts an entirely different complexion on events in the Balkans and turns darkness into dawn. The P.M. is overjoyed and I should be too…” (Види: John Colville, The Fringes of Power, стр. 367; Исто: Anthony Cave Brown, The Last Hero – Wild Bill Donovan. London, 1982, стр. 156 i 157; Исто: Nigel West, Secret war – The story of SOE, Britain’s wartime sabotage organization. London, 1992; Исто: Anthony Cave Brown, The secret war report of the OSS, New York, 1976 ). Черчил је имао разлога да буде срећан и задовољан јер је 27. мартом 1941. године исправљена историска грешка коју су направили англо-американци и Французи у Версају. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни масон -кабалиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six monts that changed the world, New York, 2002).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
супер чланак !
Свиђа ми сеСвиђа ми се