Улазак Србије у НАТО може се поредити са, рецимо, одлуком Јевреја да приступе здравственој организацији коју води др Менгеле или да купе гас од предузећа где је Ајхман акционар

ДРАГОМИР АНТОНИЋ

Дочекасмо четврту недељу Часног поста. Средина је поста, па се зато зове Средопосна седмица. Ове недеље ваља се латити нових послова. У Призрену, и широм Метохије обичај је да се ове недеље воском шара страшник, јаје које ће се прво офарбати на Велики петак. Страшник чува кућу и од болести све који у њој живе. Јаје се зове још и чуваркућа. Од дана кад се офарба, чуваркућа се чува у кући годину дана. До наредног Васкрса.

НЕСАЛОMЉИВИ ОТПОР

Данас у Призрену има петнаестак Срба и једна девојчица. Милица Ђорђевић. Заслужује да јој поменемо име и презиме. Она је истински јунак нашег доба. Ако је неко заслужио највиши државни орден – она је заслужила. Зато је не смемо заборавити, већ памтити и у складу са својим могућностима помагати.

Никад не смемо заборавити зашто нема више Срба у Призрену, којих је пре шеснаест година, почетком 1999, било око двадесет хиљада. Ко их је прогнао – познато је. Прогон су учиниле „демократске“ државе, перјанице борбе за људска права, удружене у злочиначкој организацији која се зове НАТО. Бесомучно су разарале радиоактивним ракетама, касетним бомбама, биолошким отровима (види књиге: Ђорђе А. Ђорђевић, Косметска Голгота, превара НАТО пакта и Америке, Братин 2007. и Тајна осиромашеног уранијума, приредили Бранимир Нешић, Никола Маринковић, Београд 2014.) и свим средствима што је њихов болесни ум могао да произведе. Ништа им није вредело.

Сва њихова сила није успевала да сломи отпор народа и ондашње српске војске. Зато су повели разговоре.

Безочним преварама и лажима остварили оно што нису могли огромном армијом.

Никад већа војна сила није напала мању државу у Европи у двадесетом веку до тренутка када су се НАТО монструми устремили на Србију. Њихову бестијалност свет до тада није видео. Све је Србија издржала.

Уздигнута чела, војници су се са неоштећеном техником, слушајући налоге државног руководства, повукли са бојишта. Српски политичари су веровали потписима стављеним испод папира који се звао Кумановски споразум и био потврђен резолуцијом УН број 1244.

Све је било урађено часно и по међународном праву. Уз један превид.

С нечасним злотворима нема часног договора, нити њихова реч и потпис нешто значе.
Сваки шибицар у Србији је часнији од било ког НАТО генерала.

Ми, Срби ово морамо увек имати на уму.
И имамо.

* цео текст можете читати у штампаном издању

25. 03. 2015. ПЕЧАТ, за ФБР приредила Биљана Диковић