Наталија Пичурина,
СРБски ФБРепортер, 24.3.2015.

24. март 1999. године за мене је почео исто као и сваки други дан. Обично јутро, вечити рат са будилником, недовршеном кафом и трамвајем који стаје на свакој раскрсници. А током дана – рад у лабораторији, телефонирање сину у нади да је у школи и да не јури бициклом по прашњавим улицама.

Моја СРПСКА БОЛ почела је касно увече.

Завршивши кућне послове и по навици укључивши дугме телевизора, нашла сам се у другом свету. На вестима су већ приказивали Београд.

Сутра ујутру у нашу лабораторију је утрчала моја имењакиња, микробиолог светског имена, Наталија П.: „Ви овде седите, а Американци бомбардују Југославију!“ И некако су одједном јучерашњи телевизијски кадрови постали реалност… и то таква реалност у којој је доктор физике Франциско Хавијер Солана већ дао наређење америчком генералу Весли Кларку о почетку војне операције.

Након паузе за ручак, нико у одељењу више није могао да ради… Једно по једно смо трчали у портирницу где је код дежурног био телевизор. Извештају о ваздушним ударима по српским градовима додата је вест о 18 ракета типа «Томахавк», које су долетеле са Јадранског мора.

У нашој просторији је била неописива галама. Јељцинове демократе су викале да Милошевић мора истог тренутка да поднесе оставку. Националисти су псовали Американце, викали на либерале, подсећајући наш вишенационални колектив на „снагу словенског духа“. Комунисти су причали о херојским југословенским партизанима, о снази београдске ПВО, чврсто верујући да Русија неће допустити да дође до рата ширих размера.

Једино је ћутала лаборанткиња Татјана И. чији је син у то време био у Грозном. Спуштених очију, у краткој паузи наше бурне дискусије, она је тихо рекла: „Људи. Освестите се. Ратови се не почињу да би трајали један дан. Ово ће трајати дуже … „. Њене речи су, као ледени туш, однеле и последње моје илузије. А у срце се, попут црне змије, увукла БОЛ…

***

Светлана Ђ. 

До последњег тренутка нико није веровао да је то могуће. Увек нам се чинило да се говори о некој другој земљи, неком другом народу и времену, о Србији не…

Поподне пре почетка бомбардовања сам провела са децом у шетњи. Уобичајена шетња, познати циљ… игралиште. Нигде никога од клинаца…

Као да је јуче било… бака са псом у базену са песком и један већи дечко на кошу са лоптом.

Превише мирно. Поподне нико никога из окружења није ништа питао. Сви смо били наелектрисани, слушали смо вести са свих доступних телевизија… чули претње, али… некако…

Телфони су се усијали када је потврђена вест на мађарској телевизији да ће бомбардовање да почне у 19 часова и то: Нови Сад, Приштина, Ниш… то је било поновљено у 16 и 17 часова.

Радио станице мађарске које слушају Мађари у Србији такође су најавиле бомбардовање. Они су вести ширили пријатељима. Сећам се, мене је звала другарица коју нисам чула до тада десетак година. Гордана. Муж јој је Мађар… Каже: пакуј децу па у склониште или у неко село… Мађари јављају… потрајаће.

Склоништа, као депоније ђубрета. Живим у кући… не бојим се… купам децу пре времена… слушамо дечије песмице, осећам своју хистерију… стоји ми у грлу… чујем сирене за узбуну… одвратне, прегласне… нестаје струје… кажем клинцима, још су мали, да је негде пожар… да ватрогасци ватру гасе и да се сиреном дозивају. Грлимо се. Не знам ни кад ни како смо заспали…

Телефон је зазвонио после поноћи… такође другарица, комшиница, Златинка… јавља… бомбе су бачене… гори рафинерија у Новом Саду… плаче жена… не разумем шта говори… деца спавају… излазимо обе на улицу.

Тамо… као да је корзо. Скоро све комшије су напољу. Жене као да су много свесније, мирније по расуђивању… уплакане, али јаке… нико није помињао децу као изговор… напротив…Знам да је једна Светлана, која такође има два мала сина рекла… што не крену пешадијом да их сви овако дочекамо… 

Драгана Т.

Када сам чула сирену која је била знак за почетак ваздушних напада (популарно звану шизела), скувала сам кафу по српском обичају и села да поразговарам са мајком.

Сећам се да сам мислила о тепих бомбама нацистичких бомбардера из Другог светског рата. Легла сам то вече раније него иначе у свој кревет, и мирно сам преспавала ноћ. Ни један минут бомбардовања нисам провела у склоништу или подруму, већ у свом стану на осмом спрату, у центру Београда.

Сутрадан после прве ноћи бомбардовања Србије, био је сунчан дан. Мој одговор на њихове бомбе био је инат, по старој српској традицији. Шетала сам тог сунчаног дана улицама Београда, са неким чудним поносом, високо подигнуте главе. Нисам уопште осећала страх, већ сигурност са вером у то да нам њихове бомбе не могу ништа. Била сам срећна јер сам видела људе на улицама, мостовима, који су својим осмесима пркосили злочиначким умовима НАТО егзекутора. 

Мира Р.

Плашили смо се… Нисмо знали шта ће бити са нама ако се на нас подигне толика војна сила. И 24. марта те 99. године око 19:30 пале су прве бомбе. Први пут смо чули језив звук сирене за ваздушну опасност. У неверици да се то баш нама дешава и у највећој журби покупили смо нешто најосновнијих ствари и лична документа и пожурили да се удаљимо из насељеног места, јер се у близини налазила војна касарна са великим складиштем, која је лако могла да буде на мети НАТО бомбардера.

Ужас, страх, неверица… неизвесност. Шта ће то бити? 19 најмоћнијих земаља света против једне мале земље! Зар су решили да нас потуно униште? 

Драгана М.

У току првог напада, у стану су попуцала сва стакла на прозорима, окренутим Министарству, малтер је падао са зидова и плафона, сва зграда се стресала и стењала под силином ваздушног удара…

Млађи син је спавао, кревет му је био поред прозора… извукла сам га, очистила од стакла и прашине… није ни плакао… и одвела у подрум, у склониште…

Супруг и ја смо изашли, видело се да гори… и онда опет… два пројектила… пали смо на земљу, прашина, дим, не види се ништа… долети однекуд камен и удари ме у руку, боли… окренем се, крај мене лежи рањени ватрогасац, поломљених ногу… крв, јаук… новинари беже низ улицу… не чујемо се добро, оглувели смо… «Април у Београду» – помислих… На Немањину је те ноћи падао сиви снег…

Немоћ… Главно осећање. Били смо мали, нисмо имали снаге да се одбранимо од толике силе… нико нам није помогао, нико.

Сви су ћутали… 

Мирјана М.

Прве бомбе су пале у непосредној близини моје куће – на Ваздухопловни војни институт у Жаркову, потом и на брдо Стражевица у Раковици, које је на пар километара ваздушном линијом од нас, а које су потом сумануто бомбардовали готово све време, а последњих дана бомбардован је и полигон милиције у Макишу…

ПВО је из насеља гађала авионе и пројектиле, по крову куће стално су падали опиљци сагореле прашине од муниције. Отац и ја смо некако достојанственије и разумније подносили све то од мајке и сестре које би понекад постале готово хистеричне од страха.

А онда смо у неко доба почели са комшилуком увече да излазимо напоље на замрачене улице и да гледамо у небо. 

Рајо К.

За доручком, с Љубицом код куће, примијетио сам чак помало ненавикнуту смиреност код Љубице… није јутрос, као обично, питала хоћули звати Миру! Добро је, толико се ових дана нервирала због вијести са ТВ-а да је почела да поставља чак несувисла питања, јутрос баш ништа!

Око 9 и 15. звонио је телефон, звала ме је ћерка Мира из Приштине… Каже да је добро, треба данас да пријави неке испите, па ако се слажем да дође кући… причала ми је о стању у Приштини, да су многи студенти, они што су с Косова и из Метохије, отишли кући и да је стање “ненормално” мирно!!! У Приштини гужва, али се осјећа неки мир као да је свима доста и демонстрација и вреве и пуцњаве… Савјетовао сам је да нипошто не узима карту “преко Подујева” и да ни у ком случају не путује ноћу! Увијек ме било страх да је Шиптари не киднапују, а преко Подујева је зона у којој се то често догађа… Ух што пишем глупости… језа ме од овог хвата!!!

Ова два дана су се спојила… није било ноћи, није било спавања… тако се много шта догодило, наједном и згуснуто, да незнам шта да напишем… не знам има ли смисла било шта написати… све је као неки кошмарни сан…

Поподне, јучерашњег дана, било је уобичајено… нијесам рекао Љубици да сам разговарао с Миром, плашио сам се да ће је то забринути и све док Мира не дође кући она би била “ван себе”… Никола је у Суботици, али он је мушко, “тајин ратник” па није ни далеко… али Мира и Приштина су болна рана, видим ја то и ако Љубица то не каже, и никада није рекла…

Око седам сати, предвече, чула се неубичајена зука авиона… нијесам могао ни претпоставити да су то кренули из Мађарске преко нас према Новом Саду, Панчеву и Београду… ушао сам у кућу да послушам вијести… навика, зло је вријеме!

Мало ћутања, престаје и сирена за злокобно завија, а онда гласно, јако гласно сам чуо “цвокотање” Љубициних зуба… и као у агонији, први пут у животу, сам чуо да Љубица муца… “…з,з,з, зна, значиии, значи, ја Миру никад више нећу видети”… рекла је то гласом, и ритмом који нијесам могао да препознам… ишла је за мном по дворишту, није гледала у небо, куд сам ја гледао, само је у размацима, за мене непрепознатљивим гласом, понављала, муцала… “Значи Миру више никада нећу видети…”

Облачио сам јој топлу јакну, мислио сам да јој зуби “цвокоћу” због прохладне вечери… облачио сам је као пластичну лутку, а она је у ужасном ритму, тихо, и гласом који није био глас моје Љубице, понављала… “…значи Миру никад више нећу видјети”… загрлио сам је, привио уз себе… она је и даље дрхтала и понављала само то једно једино питање, питање на које ја нијесам имао одговор…

Послије поноћи сам чуо звоно на вратима куће, нијесам више ништа мислио… нијесам могао да претпоставим ни ко је ни шта хоће… када сам отворио врата, само што нијесам пао, пред вратима је стајала Мира… моја Мирјана!!!

…Сине немој да улазиш док маму не “припремим”, шлогираће се и умријеће сине… сачекај да је припремим за то да си стигла…

Изашао сам у двориште и Љубици полако, загрливши је рекао: “Ајде на врата ти је дошао неко ко ти је веома драг…”. Ко ми је то драг, ко је дошао? Ко може да ми буде сада тако “драг”…? Загрлио сам је и одвео до врата, дошла ти је Мира…рекао сам јој отварајући врата! Није имала времена за било какво питање а у загрљај јој је пала ћерка Мира… настао је тихи ропац, без ријечи, без питања… само гласно ридање, плакање…

Добро је, заплакале су, срећом што су заплакале…!!! Да нијесу заплакале, било би зло…!!!

Увукао сам их у кућу, тако загрљене и тако уплакане… Мира није имала никаквих ствари са собом, само мала женска торбица с индексом и “личним стварима”… тај загрљај у сузама је потрајао, дуго трајао… а онда су се обје окомиле на мене, за све сам ја крив, све сам ја ово учинио… ја сам једини и највећи кривац… а ја сам само чекао ред да загрлим Миру!!!

Јутро је, емоције су се стишале а Мира нам је испричала: “Нисам могла да купим карту ни за један аутобус из Приштине према Београду. Чекала сам на аутобуској до 5 сати поподне и због атмосфере на аутобуској ухватила ме је страшна паника. На станици су биле скоро искључиво жене официра, најчешће с малом децом у наручју. Нико ништа није знао, или није хтио да каже, само су сви желели да се угурају у неки аутобус и крену према Београду… ушла сам после 5 сати у један мали “војни” аутобус са око тридесетак седишта и кренули смо према Рашки…

На прилазима Краљеву већ је било прво бомбардовање… не знам шта су бомбардовали али све је грмило око нас и сукљали су пламенови… Војник који је возио аутобус је питао којим путем да вози, преко Чачка, ибарском магистралом или преко Груже… неке жене су се јавиле да имају родбину у Крагујевцу, те смо тако кренули преко Груже… Друго бомбардовање нас је затекло у Крагујевцу… бомбардовали су неке објекте који су горели високим плавичастим пламеном…

У Београду сам на аутобуској нашла “Кикиндски” аутобус који је због квара много каснио… срећом, а тамо је био кондуктер Иван из Иђоша.

И кренули смо према Кикинди… пролазећи кроз Борчу преко високих врбака Збега пролетела је “огромна ватрена кугла”. Једна жена из аутобуса је гласно с чуђењем повикала, гледајте, гледајте, паде звезда… Није то звезда, рекла сам им, то је бомба, нешто тамо бомбардују, почео је рат… Бомбардују нас… и у аутобусу је завладао мук, нико ништа више није питао нити говорио… Почео је Рат”… 

Лела С.

24.03.1999. Панчево, негде између 20:00 и 21:00 часова, радим нешто по кући. Из чиста мира, отвори се сам од себе прозор. Помислила сам да га је промаја отворила. Само што сам пришла да га затворим, напољу почињу да свирају сирене за узбуну.

Никада то вече нећу заборавити. Сирене од којих вас хвата језа и страх. Не, још увек не верујем… мора да је нека вежба. Узимам сина из собе и држим га у наручју за сваки случај. Размишљам шта да радим али од једном чујем жагор у згради. Сви негде трче, а онда од једном јака детонација. Схватам да то није вежба и да је управо започело бомбардовање Србије. Трчим и ја са дететом у подрум. Када сам ушла, видим гомилу мале деце, уплашене мајке и старе људе који само ћуте. Нема панике. Сви су некако неми. Ваљда још нико не може да верује да је могуће да нас неко заиста бомбардује. Мушкарци су углавном напољу, нема их много у подруму.

Где ли су ми родитељи, брат? Да ли су добро, да ли су се сакрили негде? Добијамо информацију да је бомбардована касарна 5000 у Панчеву и фабрика авиона Утва. Боже да ли је могуће? Касарна је близу мојих родитеља. Фабрика авиона, касарна? Има ли мртвих? 

***

Тако је прошао први дан рата. Операција «Савезничка сила» је хватала свој замах. До следећег наређења генералног секретара НАТО-а остало је још 78 тешких дана…

То су били дани заједничког БОЛА које „цивилизовани“ НАТО-вци нису чак ни приметили. Хавијер Солана је срећан отац и деда. У Кларковом личном животу је такође све „у реду“, и породица и каријера. Њихове унуке нису бомбардовали, њихове жене нису плакале над сликом мртвих синова… И на гробљу где је сахрањен прадеда Веслија Кларка, имигрант из Русије који је побегао од јеврејског погрома, нема гробова српских жена које су у једном несрећном трену сазнале шта је то осиромашени уранијум.

Већину ваздушних удара је претрпела многострадална Приштина (374). Тешко су страдали Призрен (232 ваздушна удара), Београд (212), Урошевац (205) Ђаковица (190), Краљево и Ужице ( по 145), Нови Сад (114). На списку нема мањих села и градова, они нису од значаја за статистичке извештаје НАТО-а…

Укупна штета нанета индустријским и саобраћајним објектима у земљи износи више од милијарду долара. Али ни једна бомба није експлодирала у областима у којима су биле компаније које су макар једним делом биле у власништву европских држава.

Увек ћу се сећати речи мудрог човека, генерал-пуковника Леонида Григоријевича Ивашова: „Направивши хаос на Балкану, САД су обезбедиле да ту увек буду присутне.“

Хоће ли проћи ова БОЛ… Тешко је рећи … Али знам сигурно: хаос је неодржива структура. Пре или касније он ће се завршити. Дај Боже, да то буде што пре!