Улога медија у завери против конопље била је пресудна. У то време, све што би објавиле новине или емитовао радио сматрано је истином. Кампања против марихуане клеветала је и црнце

05. 03. 2015. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Овако је плаћан порез за узгој конопље

ДА је влада САД донела одлуку да конопља буде третирана превасходно као стратешка сировина у развоју индустрије, пошто је реч о апсолутно природној биљци која уопште не загађује околину, за разлику од петрохемијске индустрије, у коју су инвестирали Рокфелери, Дипонови и Херст, све три породице би изгубиле преко милијарду ондашњих долара. Требало је зато убедити на сваки начин и по било коју цену америчке грађане, конгресмене, сенаторе и владу САД да је конопља штетна, те да будућност америчке привреде треба да почива на нафтним дериватима. Дакле, њихов циљ је био да нафта постане стратешка сировина у САД, а технологија њене прераде је већ била под њиховом контролом.

На исти начин, у исто време, картел из Лондона је убеђивао британски парламент да као главни енергент за војску буде коришћена нафта, коју Британија није имала, уместо угља кога је била пуна. Власници рудника угља су покушали да се побуне, али узалуд.

Ови пословни и политички савезници одржавали су стално састанке, далеко од очију јавности, на којима је разматрана актуелна државна и економска политика. Почетком тридесетих година, на једном од тих скупова закључено је да узгој конопље може опасно да угрози њихове инвестиције у петрохемију.

У време све веће популарности аутомобила и њихове све масовније продаје, појавио се Фордов чувени “модел Т” који је поред биогорива, имао и многе пластичне делове од конопље. Био је то последњи знак за узбуну за ове три породице. И скован је паклени план: конопља се мора зауставити!

Улога медија у реализацији велике завере против конопље била је пресудна. Вилијам Херст је у периоду од 1934. до 1937. својим уредницима дао задатак – што више прикладних текстова о “опасној биљци” – марихуани. Реч “маријуана” узета је из мексичког сленга са намером да она продре до последњег становника Америке. До тада нико није знао шта је то марихуана. Морали су зато да измисле нови термин, како би све оно лоше и застрашујуће, што су планирали да доведу у везу са овом биљком, која ће бити названа “марихуана”, обичан човек лакше прогутао. Назив конопља у то време је изазивао само добре и племените асоцијације. Рецимо, као када би данас за камилицу или липу неко тврдио да је реч халуциногеним дрогама јер садрже одређену супстанцу која би, ако се користи у одређеним количинама, тако деловала. Таквих супстанци у ствари има у многим биљкама баш као што свака супстанца у великим количинама може бити отровна.

Исконструисани, психолошки добро постављени ови новински чланци тешко су клеветали Мексиканце, Афроамериканце, џез музичаре и уметнике свих фела, који су, наводно, користили опојну траву – марихуану. Посебно је на мети био Њу Орлеанс, где се пушење марихуане, наводно, обилато упражњавало међу црначким већинским становништвом. У то време у Америци је међу белим становништвом већ владао паничан страх од црнаца, који су постали “слободни људи” и равноправни грађани са белцима и којима су приписивани многи злочини и криминалне активности. Ови текстови имали су још један циљ, да покажу како се у ствари животна агилност црнаца и белаца битно разликује.

Претња “марихуаном” пунила је насловне стране, а такозвана “цигара лудости” била је приказана као снажан наркотик који је изазивао “неизлечиво лудило”, доводио до душевног растројства и био “опаснији од кокаина и хероина”. Марихуана је називана травом која је дошла из пакла. Ова медијска кампања трајала је три године.

Снимљени су у том периоду и филмови као што су “Цигара лудила” (1936) “Марихуана – тајни убица младих”, (1935) и “Марихуана: Ђавоље семе” (1936). На крају филма “Цигара лудила” исписана је порука: “ПРЕНЕСИТЕ ОВО СВОЈОЈ ДЕЦИ”.

Сви филмови су били пука пропаганда уобличена само са једном намером – да уплаши грађане. А основни циљ је био да се створи атмосфера која ће омогућити да кроз амерички Конгрес што лакше прође закон којим би се узгајање марихуане тешко опорезивало и да се фармери максимално одврате од узгоја конопље. Да је марихуана у ствари обична конопља то још нико није повезивао. Али страх од оног што се зове марихуана је већ био присутан.

Како примећује Даг Јурчи тих година људи су били много необразованији и необавештенији. Самим тим и много наивнији. О утицају медија и психолошкој пропаганди мало тога је било познато чак и истакнутим интелектуалцима. “Масе су биле као овце које су чекале да их неко моћан поведе. Нису уопште постојале сумње у владу, Конгрес и друге државне институције. Све што би објавиле новине или емитовао радио сматрано је истином. Тако је порука о опасности од марихуане пренета деци која су убрзо и сама постали родитељи baby-boom генерације из 1957. И данас готово сви верују да је марихуана исто што и индијска конопља и да је то опасна дрога. То је најчешће и све што знамо о конопљи као биљци, ми из baby-boom генерације 1957.”

Када је банкар и бивши амбасадор САД у Великој Британији, и главни инвеститор Дипонових у петрохемију, Ендрју Мелон, као републиканац, постао секретар државне благајне (министар финансија) Херберта Хувера, прво је тражио јачање америчких антинаркотичких закона са образложењем да Конгрес и влада морају имати под контролом читаву ову делатност, посебно дистрибуцију и трговину наркотичких производа. Трава за пушење од конопље продавала се сасвим легално.

Када је 1927. Конгрес дошао под апсолутну контролу републиканаца, изгласан је закон којим се одговорност за праћење Закона о наркотицима пребацује са пореске службе под ингеренцију секретара државне благајне. Преко овог закона донета је још једна занимљива одредба, а то је да надзор над споровођењем Закона о наркотицима не врши више Одбор федералног бироа за контролу наркотика (Federal Narcotic Control Board), већ је надлежност пренета искључиво на начелника Федералног бироа за наркотике. Дакле, дато је ово пуномоћје само једном државном функционеру. На то место Мелон је именовао свог будућег зета, Харија Џ. Анслингера, који је добио посао начелника.

Влада, је иначе, веома дуго одолевала притисцима републиканаца да опорезују узгој конопље, јер би тих година то била веома непопуларна мера, као када би данас опорезовали произвођаче кромпира или парадајза.

Али, изненада и без икаквог објашњења, министарство за финансије подржало је овај републикански предлог, који ће постати познат као Уредба о опорезивању марихуане. Цела ова операција је изведена 14. априла 1937. године, док се амерички конгрес бавио припремама и дебатом о усвајању буџета. Уредба о опорезивању “марихуане” је представљена као предлог за повећање буџетског прихода и прво је донета у Буџетском одбору у Представничком дому, а тај одбор има специфичну моћ да о ономе што предложи не мора да се расправља у другим одборима Конгреса.

УТИЦАЈ ХРИШЋАНА

Милионски тиражи Херстових новина доносили су текстове у којима се писало о погубном утицају марихуане на људску психу. Она је тако постала узрок многих неразјашњених саобраћајних несрећа, убистава и самоубистава, као и узрок неморала многих младих жена. У то време америчко друштво је било пуританско, утицај католичке и протестанске цркве, односно хришћанства, био је веома јак и читаве породице су биле генерацијама одгајане у крутим моралним нормама.

Наставиће се…

ПОВЕЗАНО:
* Ивона Живковић: Темељ цивилизације (1)
* Ивона Живковић: Рат због канабиса (2)
* Ивона Живковић: Фармерке за три генерације (3)
* Ивона Живковић: Клан који контролише свет (4)
* Ивона Живковић: Милијардер из бурета (5)