Прохибиција на слободну продају алкохола у Америци је уведена из страха да и он може да буде употребљен као гориво за аутомобиле. Моћни кланови, као и коцкари, раде једино са новцем

05. 03. 2015. НОВОСТИ, Ивона Живковић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Рокфелер сениор и јуниор

КРАЈЕМ 19. века Џон Д. Рокфелер је купио ауторско власништво над патентом за све зачепљене металне танкере (бурад или бареле) којима је нафта железницом превожена од изворишта до рафинерије. Овај потез је омогућио да његова фирма Union Tanker Car Company дође у позицију да диктира цене на нафтном америчком тржишту које је тек било у повоју. Тај свој монополски положај је више него искористио.

Исти тип танкера (буради) се користи и данас. Рокфелери су преко ове компаније (Union Tanker Car) изнајмљивали бурад стотинама власника нафтних поља који су на тај начин транспортовали сирову нафту до рафинерија. Пре него што је почела серијска производња буради, нафта је превожена у обичним дрвеним бурадима без поклопца. Овакавим превозом губио се велики део сирове нафте због просипања или испарења. Искуства су показала да су многа бурад стизала у рафинерију само са наталоженим катраном на дну.

Затворени метални танкери су били пун погодак у новом нафтном бизнису. Зарада је све више и све брже расла. Рокфелерима је ишло наруку и то што су од железнице добијали велике попусте и премије. То су биле године када се бушила нафта у готово свим деловима Сједињених Америчких Држава. Бушотине су ницале свакодневно. Ницале су и нове рафинерије, а постојеће су шириле своје капацитете. Сви су били свесни да посао са нафтом доноси фантастичну зараду. Банке су делиле кредите капом и шаком. Појава нових буради је тај профит вишеструко увећавала. И сви су потписивали уговоре са фирмом Union Tanker Car. Тада Рокфелер повлачи први потез. Раскида уговоре са свим нафтним буштинама и повлачи бурад из транспорта црног блага. Како нико није могао да ускочи у овај посао уместо Рокфелера, који је држао патентно право, власници нафтних поља, али и рафинерије, почели су да губе огроман новац.

После неког времена, од обуставе транспорта, сви који су ушли у огромне инвестиције, дошли су на ивицу банкротства. Тада се као “спасилац” појавио Џон Д. Рокфелер и покуповао за ситан новац највећи део изворишта и рафинерија са којима је раније сарађивао. Тако је настала огромна компанија “Standard Oil”, која ће објединити читав посао са нафтом. Касније Рокфелери инвестирају и у железницу и тако су потпуно заокружили бизнис са нафтом и нико више није могао да их разори изнутра сличном махинацијом. Џ. Д. Рокфелер пре овог потеза није имао никаква знања ни о вађењу нафте, нити о њеној преради.

Али је имао махинаторско искуство и у правом и правовременом пласману новца. Овде никако не би требало смести са ума и инструкције које су стизале од моћног банкарског клана из Лондона: Надувати посао, подићи цене на берзи, дати кредите, онда оборити вредност продаје на тржишту и све покуповати за мале паре. То је класичан систем пословања којим се ова банкарска елита служи вековима. На овај начин послују и све моћне династије света. Они су експерти за монетарне и берзанске смицалице. Они, као и коцкари, једино раде са новцем – продају га са каматом, инвестирају у реалне вредности и онда преузимају и туђи рад и имовину.

У периоду од 1900. до 1910. године сличне махинације су примењене много пута и “Standard oil” је постао власник готово свих нафтних поља у Калифорнији, Тексасу, Арканзасу, Њу Џерсију и Охају. Тако је Рокфелер или поседовао или контролисао око 90 одсто од онога што се у то време називало енергетским бизнисом у САД. Први и Други светски рат оркестрирани су, као што смо већ споменули, из исте банкарске централе у Лондону, али из тог центра диригован је и улазак у посед великих нафтних бушотина на Блиском и Средњем истоку. И рат у Вијетнаму је био рат за нафтна изворишта у Индокини. Џон Ф. Кенеди није био вољан да тамо одржава константно америчку војску, зарад интереса нафтног бизниса овог клана и зато је, по све доступнијим документима, морао да буде ликвидиран.

Када је 1911. године америчка влада била приморана да Рокфелере оптужи за монопол, под притиском многих других бизнисмена и да би се сачувао привид демократије и слободног тржишта, Standard oil је распарчан. Рокфелери су извели још једну перфидну смицалицу и то тако што су свој монополски посао сакрили од јавности. Уместо једне моћне компаније они су наставили монополистички да послују, али под разним другим именима малих компанија и све то зарад привида о слободном тржишту. Међутим, све ове новонастале компаније биле су повезане и имале су у свом називу слова S. О. Настао је тако SOHIO (у Охају), SOPCONY (у Њујорку), ESSO који је касније постао EXXON itd. Овај начин монополистичког прикривеног пословања се примењује данас готово у целом свету и то преко такозваних националних тајкуна или олигарха. Има их у свакој земљи где су умешани прсти компанија најмоћнијих породица.

У периоду од 1910. до 1914. године постојале су само три главне нафтне компаније на свету: Standard oil of America и њени ситни S. О. делови, British Persian Petroleum Company, која је преко својих арапских партнера контролисала Ирак, Иран, Саудијску Арабију, Кувајт, Сирију и холандски Royal Duch Shell, који је контролисао холандску источну Индију, Индонезију и југоисточну Азију. Они су трговали, међусобном куповином на берзи, и стално мењали већинску структуру у власништву појединих породица.

Ако је конопља, односно производи од ње, на било који начин могла да засмета и поквари овако организован и развијен посао, сасвим је логично да су Рокфелери, Дипони, те борд Херстове компаније, али и њихови ментори из Лондона, учинили све да то спрече. А чињенице говоре да је први аутомобил Хенрија Форда био направљен за биодизел, гориво од конопље. Тих година била је и врло актуелна тема како би и алкохол могао да буде ефектан за покретање аутомобила. Како би се и то спречило, пошто је Америка била препуна разних алкохолних дестилерија, уведена је и прохибиција на слободну продају алкохола. Чувени Елиот Нес се тако прославио затварањем многобројних дестилерија и не знајући шта је био заправо прави разлог отварања илегалних фабричица алкохолних пића. Многи слободни аналитичари америчког друштва, у својим освртима на те године, упућују да је и учешће мафије у тим нелегалним пословима било под контролом Рокфелера. Готово сви холивудски филмови и ТВ серије на ову тему базирани су на лажним митовима.

Рокфелерови главни партнери, Дипонови, подстицали су зато своје деоничаре да инвестирају у нову петрохемијску филијалу синтетичких материјала.

Апсолутни монопол

Пошто Рокфелер готово да ништа није знао о експлоатацији и преради нафте, он је прибегао најједностванијем и најјефтинијем решењу. Ангажовао је многобројне власнике бушотина и рафинерија, које је претходно довео до просјачког штапа, да раде за њега. Да не би потпуно пропали, они су морали да прихвате све његове услове. Тако је преузео апсолутни монопол у послу са нафтом. И његови наследници и данас га одржавају. Због тога ниједна друга технологија не може да се примени у аутомобилској индустрији осим сто година стара технологија мотора са унутрашњим сагоревањем. Читава планета је због ових издувних гасова и изливања нафте тешко загађена.

Наставиће се…

ПОВЕЗАНО:
* Ивона Живковић: Темељ цивилизације (1)
* Ивона Живковић: Рат због канабиса (2)
* Ивона Живковић: Фармерке за три генерације (3)
* Ивона Живковић: Клан који контролише свет (4)