​​Оливер Вуловић, 25.2.2015.

​​Александар Вучић је путем сопствене опсесије протестантизмом извршио бруталну агресију на наш светосавски поредак, духовни код, обичаје, територијални интегритет и економски суверенитет. У томе му се придружио и отпадник од свега левичарског, свега што има везе са солидарношћу, Ивица Дачић.

Насилним имплементирањем протестантских неолибералних начела које готово свакодневно користе да кроз псеудокритичко, а у ствари кроз „веберовски“ обликовано, политичко острвљивање оговарачким стилом извређају наш национални однос према раду, степен способности да сами бринемо о сопственој држави и друштву, интезитет емоција који имамо према Косовском миту – Александар Вучић и Ивица Дачић су добровољно сами себе ставили у позицију наших националних и државних противника и у позицију постизборних превараната највишег ранга, вођа деспотије преварантске парламентарне већине, управљача процесима демократуре, генералне медијске цензоре, једном и једино тачном описном речју, тиранинима.

Александар Вучић и Ивица Дачић су Бриселским споразумом, коалицијом са финансијско-војно-политичким апаратом НАТО пакта, Европске уније и посредничким ганговима Тонија Блера и Алфреда Гузенбауера, нетранспаранетним инсталирњем сумњивог арапског капитала усред престонице и стварањем проходности за његово приступање и управљање најплоднијим ораницама ове земље, насилно делегетимисали српску парламентарну уставну државу и вратили је у ранг апсолутистичке аутошовинистичке вазалне територије.

Они су десинтетизовали постојећи Устав на низ, јавности у потпуности недоступних, уговора које су неовлашћено склопили  са противницима српских интереса и силеџијски их уметнули у наш правни поредак као надуставне категорије које су, после  интервенције код Уставног суда, добиле статус политичких одлука о којима се не може правно одлучивати али чињенично имају пуно правно дејство у нашем свакодневном животу.

Тиранска власт Александра Вучића и Ивице Дачића је једноставно уклонила Устав и влада актима које доносе након добијених инструкција од стране германске и англосаксонске антисрпске коалиције и ургентна обавеза српског народа је да изнедри лица и организације које ће да преузму улогу његовог заштитника и обновитеља па макар тај процес морао да се заврши и општом грађанском побуном на основу нападнутог Устава, и на основу  позитивног и природног права које је признато свим народима из нашег окружења, осим нашем.

Када су се већ ослонили на протестантизам у нападу на уставни поредак сопствене државе, Александру Вучићу и Ивици Дачићу се онда мора и јасно рећи да осим што су тирани, ​да ​за духовност већинског и државотворно народа ове земље (мањине користе своја загарантована права) они имају и статус јеретика.

Господа Вучић и Дачић су, без референдумске консултације са народом, тиме што контролишу преварантску већину у парламенту која је власт освојила лажно заговарајући у предизборној кампањи патриотске, родољубиве и опште националне политичке циљеве, сада охоло и дрско ушли у раскршћавање са прошлошћу, традицијом и самовољно отпочели да граде неки нови поредак.

Ситуација је таква да налаже српском народу да више не мисли да има право да се у неком будућем датом моменту одупре наставку агресије западњачке војно-финансијске интернационале и отимачима природних ресурса и њиховом извршним експонентима у земљи, Александру Вучићу и​ Ивици Дачићу​

​Српском народу је то обавеза и дужност у овом тренутку, сада и одмах. Оних који би хтели да се у име народа позабаве одбраном и обновом Устава има у неколико колона.

Колона која кроз своје црвенословне декларације и обраћања тврди да се 5. октобра 2000. године „догодио нови талас опозиционог ентузијазма, када је српска интелигенција била усмерена на обарање Милошевићевог режима, али је истовремено пропустила да друштвеним променама да патриотски и слободарски тон „би требало коначно себи да призна, или схвати, да се тада десио прамајдан, класичан преврат, пуч, директно организован и финансиран од оних који су данас Вучића и Дачића поставили и оставили да нападају и руше српски Устав и националне интересе, дакле преврат који је на челу имао двоглавог лидера од којих је једна глава била демохришћанска а друга ништа мање веберовско-протестанстска од данашње Вучићеве, те да је у тим околностима било немогуће имати било какав патриотског и слободарског тона, ма колико им то било непријатно због сопственог партиципирања у једној таквој свињарији која је нашем народу у 15 година узела готово пола милиона живота и 52 милијарде долара.

Коме  данас демохришћанска колона шаље таква обраћања и ко их креира? Ево једног одговора из прошлости кроз који ћемо мало боље схватити садашњост и поставити низ питања у вези будућности.

Реч је о иступу Косте Чавошког у Пешчанику 15. марта 2000. године дакле у доба „страшне диктатуре режима  Слободана Милошевића“.

„Ја припадам Српској либералној странци, иначе сам либерал и демократа по убеђењу. Ја лично сам спреман да користим само, дакле, умни говор и ова уобичајена демократска средства. Али као човек који се бави историјом политичке филозофије могу отворено да кажем да сматрам да са тог становишта, дакле, филозофско-историјског, имајући у виду природу нашег режима, сва средства су дозвољена.

Дакле, ја немам ништа против да неко други, не ја лично, употреби и друга средства. Дакле, онај који је и млађи, храбрији од мене и спремнији да узме на себе тај ризик, а ризик је очигледно велики, па да употреби она средства која су у овом часу најделотворнија. То, дакле, није савет људима као што сам ја и људима мојих година, али је то савет људима који су млађи и који очигледно се налазе на положајима где могу нека друга средства да употребе, да тим средствима прибегну. Дакле, у овом часу, када је у питању овакав режим који не само да је ауторитаран него има једну изразиту тоталитарну, малтене тиранску црту, сва средства против вођа тог режима су легитимна.“

Дакле​, ​тада су либералне демократе као део „ентузијастичке интелигенције“ а које данас својски помажу демохришћанима као што су ДСС и Двери, имале храбрости да у „онако страшној диктатури“ позову на „употребу оних средстава која су у том часу најделотворнија“ а данас, када заиста на делу имамо „режим који не само да је ауторитаран него има једну изразиту тоталитарну, малтене тиранску црту“, демохришћанска уставобранитељска колона шаље апеле за помоћ, декларације и саопштења истој али сада другачије накривљеној и ни мало ентузијастичкој интелигенцији  у којима не сме ни да помисли да каже да „сва средства против вођа тиранског режима су легитимна.“

Искрено покајање је једна од нацењенијих  врлина у нашег народа и вере па тако овим путем изражавам своје дубоко поштовање господину Чавошком но остаје питање против чега устају они који и даље имлицитно тврде, а тако се у свакодневној политици и понашају, да ни слободарства ни патриотизма за време режима Слободана Милошевића није било те и даље користе све језичке жонглерије да  оправдају 5.октобар? Са киме би то онда они у борбу?

Какав је то демохришћански пут одбране државе ако искључује преживеле и испрогањане праве социјалисте и хришћанске социјалисте из те борбе и упорно наставља да их и даље неаргументовано  посматра као  бастарде Секуритатее и Штазија а не као људе који су и са оружјем у руци се супростављали ономе против чега они данас испаљују ћорке са медијских конференција.

Да ли је Хегел у послeдњем моменту подштапљен Црњанским оно што данас може стати на пут  Веберу ?

Није даме и господо, већ су због тежине тренутка то и антифашистичко и светосавско родољубље или како Њ.С. Патријарх Московски и целе Русије Кирил рече у Думи „и вера и државност и праведност и солидарност и достојанство“ из сваке епохе Русије по најузвишенији квалитет који је из ње изнедрен.

Сваки други вид борбе за одбрану националних интереса у овако тешком тренутку  је инвалидан и унапред осуђен на пропаст, осуђен на ново великашко кошкање у којем ће слобода и независност брзо постати нешто до чега се ипак мора доћи мало касније „у договору“ са Берлином, Паризом, Лондоном и Вашингтоном.

Ако су замислили и одлучили да ​то треба тако да иде онда нека, нека наставе сами.

И до сада су, али народ је већ давао оцене таквим одлукама. Углавном негативне.