16. 02. 2015. Извор: bebamur.com, за ФБР приредила Биљана Диковић

* Зашто би се родитељи уопште бавили вакцинацијом, зашто не послушају само савјет свог педијатра? Зар није он стручњак за то питање?

– Тешко да се треба слијепо ослонити на мишљење љекара по питањима за које он није компетентан, а чије одлуке и препоруке често зависе од фактора који нијесу везани за добробит вашег дјетета.
Ово се не односи само на вакцинацију, али на њу – на првом мјесту.

Информације о вакцинацији добијене на медицинском факултету, не разликује се много од информација са плаката који се налазе на зидовима дјечијих клиника. Предавања из имунологије су временски десет пута краћа него предавања из неког потпуно бескорисног предмета за будућег љекара: неорганске хемије или физике.

Као резултат тога, љекар готово ништа не зна о токсичним састојцима вакцине, ни о могућим компликација вакцинације, нити о истраживањима која повезују вакцине са тешким обољењима, чији је брзи пораст примјећен у последњих неколико година. Ово лако можете провјерити ако покушате да разговарате са својим педијатром о чињеницама које су изложене у овој књизи.

Историја борбе човјека против заразних болести у том облику, како се предаје на медицинском факултету, често не само да не одговара стварности, већ садржи и директна изобличења.

Прави стручњаци из области вакцинације могу постати само они љекари који желе самостално да се позабаве комплексним питањима „науке вакцинологије“ изучавајући релевантну литературу. Медицински факултети не дају таква знања.

С друге стране, педијатри су под снажним притиском управе клиника и разних инспекцијских организација као што је СЕС (санитарно епидемиолошка служба), који од њих захтијевају максималну „покривеност вакцинацијом“. Често се може чути о материјалној награди за максималну „вакцинисаност“, а Русија далеко од тога да је изузетак.

У Великој Британији, љекар опште праксе добија веома опипљиву премију када достигне ниво „покривености“ и лишава се награде ако међу његовим клијентима постоје они који одбијају вакцинацију. Ово се не дешава увијек, али се дешава доста често.

Чувеним ријечима великог Џорџа Бернарда Шоа: „Љекар је – тако добар консултант по питању вакцинације, као и месар – по питању вегетаријанства“, које је изговорио прије сто година, може се само додати крилатица Станислава Леца: „Они који на очи стављају наочњаке, морају да схвате да у комплету иду још узда и бич“.

Сада је јасно, зашто педијатри тако непријатељски доживљавају одбијање вакцинације, иако је наводно, одлука о вакцинацији – приватна ствар родитеља.
Одбијајући вакцинацију, ви не само да ометате љекара „да спокојно живи“, већ и доводите у сумњу његову професионалну компетентност, негирајући корисност тога у шта је он чврсто увјерен.

Обично су љекари слабо упућени не само по питању вакцинације, већ и дојења, здравог начина живота, и много другог, на шта се не инсистира на факултету и што захтијева самостално изучавање. Љекари за то немају ни времена ни посебну жељу, дијелом због „закуцаног“ вјеровања на факултетима у сопствену компетентност и непогрешивост.

Нажалост, често мјеста амбулантних педијатара заузимају управо ти који, пошто не посједују висок професионални ниво, тешко могу наћи бољи посао. Ово такође, не треба да забораве родитељи који желе да чују мишљење педијатра по овом или другом питању.

Мора се схватити да се у принципу љекари не баве општим питањима здравља и његовог очувања, они немају за то нужно образовање, њихов је посао да лијече болести.

„Златни стандард“ сваког мислећег родитеља треба да буде закон: љекарима се треба обраћати само када је стварно неопходно. Здраво дијете у болници нема шта да ради.

Треба нагласити да педијатри – уопште нијесу криминалци и штеточине, они не желе дјеци лоше. Они су само државни службеници са дипломом доктора, обавезни да испуњавају потребне инструкције, чак и ако слијеђење тих инструкција иде на штету дјетета, а инструкције састављају људи који зарађују на вакцинама. Родитељи који схватају ово, не покушавају да преведу љекара „у своју вјеру“ већ спокојно потписују одбијање вакцинације, полазећи од интереса свог дјетета.

Нијесу само педијатри негативно наклоњени онима који одбијају вакцинацију. Друштво у цјелини није спремно да спокојно прихвати „одбијање“.

Пропагирање вакцинације спроводи се већ више од 200 година. Иако се у последњих неколико година, ситуација мијења, тако дуго и упорно испирање мозга одиграло је своју улогу.

Ово је посебно изражено у провинцијским руским градовима, гдје се изгледа вријеме зауставило – ни љекари, ни неки родитељи, не желе да чују о томе да већ дуго постоји закон према ком се невакцинисаној дјеци гарантују једнака права као и вакцинисаним, и да родитељи имају право да бирају шта је најбоље за њихову дјецу.

Вакцинаши не могу да се помире са чињеницом да су прошла времена када су потпуно располагали здрављем и људским судбинама. Сада покушавају да подстичу родитеље једне на друге или дискредитују те који су одлучили да одбију медицинску услугу вакцинације.

Тако, В. Таточенко и Н. Озерецковски у својој брошури „Родитељима о вакцинацији“ (Москва, 2001.), објављеној по налогу Министарства здравља пишу:

„… Зашто смо толико здушно осудили родитеље, који не обраћају дужну пажњу на своју дјецу, кажњавајући их, одводећи дјецу у дјечије домове, пошто се само по себи подразумијева, да управо родитељи осуђују своју невакцинисану дјецу на озбиљне болести. Остављајући дијете без вакцина, родитељи стварају претњу не само за његово здравље, већ и здравље других. Јер оно када се разболи, може да зарази те код којих се имунитет од вакцинације испоставио недовољним или се угасио … “

А ево дио интервјуа главног педијатра Москве А. Румјанцева из часописа „Здравље“ (09.04.2003):

“ Ако не желиш да вакцинишеш дијете – буди спреман на његове болести … Савјесни родитељи дају својој дјеци не само бесплатне вакцинацине против 9 болести, већ питају љекара које треба још дати. Вакцинама, које нијесу укључене у званични календар, које се плаћају, цијена је једнака цијени једне флаше вотке. Да ли ћете ви данас попити ту флашу, или ће ваше дијете бити заштићено, на примјер од пнеумокока или менингитиса… „.

Тако нам се усађује мисао да ће одбијање вакцинације неминовно „осудити дјецу на тешке болести“, а они који су одбили вакцинацију су само алкохоличари и маргиналци, иако је у ствари све управо супротно: наиме, образовани родитељи, који су добро проучили тему вакцинације, одустају од њих, јер не желе свом дјетету тешка обољења, а саглашавају се на вакцинацију по правилу ти који су навикли да слијепо вјерују љекарима.

Нажалост, увид често долази прекасно, када је здрављу дјетета већ нанешена значајна, а понекад и непоправљива штета. Не треба потцењивати ни психолошку импликацију непријатељства неких родитеља према онима који су, након што су разумјели проблем, одбили да вакцинишу своју дјецу.

Јер својим примјером они који одбијају као да наглашавају безумље и лаковјерност „конформиста“, којима лако манипулишу љекари. Посебно је то тачно у том случају када вакцинисана дјеца страдају од болести чија је повезаност са вакцином врло извјесна (атопијски дерматитис, алергија, бронхијална астма, изненадна појава менталне ретардације и друге).

Сазнање да су сами проузроковали болести своје дјеце, неподношљиво је за родитеље. Сходно томе, агресија против оног ко се опредијелио за вакцинацију је појава која се у психологији зове потискивање.

* Поред мишљења педијатара, постоје истраживања која показују корисност вакцинације, то нећете спорити?

– Не бих придавао превише значаја тим истраживањима. Практично из сваког „доказа“ о добробити вакцинације вире уши произвођача вакцина, а то уопше није параноја и није теорија глобалне завјере.

У Сједињеним Америчким Државама, гдје је проблем вакцинације акутан, као ни у једној другој земљи у употреби су такви појмови као „сукоб интереса“ и „ротирајућа врата“.

О сукобу интереса говори се када одлуке о лиценцирању вакцина и њиховом укључивању у програм вакцинације доносе људи који имају личне финансијске интересе у томе да вакцинација буде што је могуће већа. Ови људи имају акције у компанијама – које производе вакцине, и добијају од њих хонораре за научна истраживања.

Појам „ротирајућа врата“ значи да они који су били „независни експерти“ по питањима вакцинације у државним службама, завршавају државну службу, и са лакоћом, дословно као кроз ротирајућа врата, прелазе да раде у фармацеутској компанији – најчешће баш у тој која производи вакцине. Примјера ове врсте је веома много у свим земљама.

Погледајте на „експерте“, главни агитатори за вакцинацију – су људи који су провели цио свој живот хранећи се из вакцинарског корита. Они пишу магистарске и докторске дисертације и публикују многобројне чланке о користи вакцинације, добијају истраживачке хонораре од произвођача вакцина, раде у вакцино-серумским-епидемиолошким истраживачким институтима, представљају земљу на међународним „вакцинарским“ скуповима.

Сложићете се да је од таквих људи бесмислено очекивати објективну оцјену. Све њихово благостање је повезано са похвалама и промовисањем вакцина. Што више вакцина – тим ће ситије живети ови „експерти“ и „стручњаци“, без обзира на то да ли вакцине доносе – корист или штету. Нажалост, баш такви људи су одговорни за политику вакцинације у већини земаља.

На примјер, у Русији све што је везано за вакцинацију, укључујући и дефинисање критеријума и регистрацију поствакцинских компликација, налази се у искључивој надлежности институције, чији је смисао постојања максимално „попуштање“ вакцина – ГНИИСК-а (Државни институт за стандардизацију и контролу медицинских и биолошких препарата Л.А.Тарасевича).

Отуда је јасно, на примјер, да смијешна цифра од око 300 компликација годишње, које званично признаје ГНИИСК, тешко да представља и неколико процената њиховог стварног броја. Темељно спроведено истраживање показало би објективну слику, без обзира на то ко га обавља и какав има став према вакцинацији. Цифра је цифра. Манипулације су могуће са било којим цифрама.

Није ни чудо да сви данашњи водећи медицински часописи захтевају од аутора чланака потврду да они немају никакав интерес за резултате својих спроведених истраживања. За такво подозрење постоји основа.

Спретне манипулације цифрама и чињеницама, које је веома тешко провјерити, дају ауторима жељене резултате и доводе читаоце до погрешних закључка у вези са корисношћу или штетом неког лијека или метода.

Најчешће статистичке махинације у истраживањима вакцинације су следеће:

Првенствено, то је принципијелно некоректно поређење, када изучавају оболијевање вакцинисане и невакцинисане дјеце из контролне групе. У контролној групи се не изабирају дјеца методом случајног избора, као што би требало у складу са законима статистике. У њу улазе скоро искључиво дјеца која су добила „медотвод“ за здравствено стање (званична потврда да се дијете не смије вакцинисати), због хроничних и често тешких болести, често су то дјеца из социјално угрожених породица. Разумљиво, да ће оболијевање међу таквом дјецом увијек бити веће од оболијевања вакцинисаних, чак и када би се умјесто вакцине уводила дестилована вода.

Прије више од сто година, познати петербуршки педијатар Владимир Рејц у својој књизи „Критички став према вакцинацији“ је написао:

„Познато је, да вакцинишу против великих богиња само здраве, а све болешљиве и слабе искључују. Не изненађује што при оболијевању једних и других од великих богиња, код других мора бити већи проценат смртности, који у складу са тим, неће зависити од невакцинисања, већ ће бити условљена општим здравственим стањем. Осим тога, нико не може порећи да велики број невакцинисаних припада најсиромашнијим класама становништва, а пошто болест брзо захвата сиромашне… који живе у лошим хигијенским условима, тада је разумљиво да код њих било каква акутна болест да се развије, увијек ће довести до тежих форми, дајући и већи проценат смртности… Дакле, упоређивати смртност слабих и болесних субјеката који се налазе у лошим хигијенским условима, са смртношћу оних који су у повољним хигијенским условима, није могуће … „.

Као што видимо, описани статистички трик почео се користи одавно, али данас је у широкој „научној“ употреби. Упоређујући очигледно неједнаке групе, вакцинаши увијек унапријед добијају припремљен закључак „вакцина X – је ефикасна“.

Ради праведности треба напоменути да је један пут све било спроведено испитивање у складу са свим правилима статистике. Наиме, то је испитивање вакцине BCG под покровитељством SZO у периоду 1969.-1971. у Индији. Ово испитивање је показало да је веће оболијевање од туберкулозе код вакцинисаних, после тога су од таквих испитивања вакцинаши потпуно одустали.

Тако, епидемиолошка оцјена ефикасности вакцинације не држи воду.

Друга врста оцјене ефективности, по количини антитела који се образују после вакцинације, такође изазива озбиљне сумње.

Као што је познато, људи се разболе и у присуству антитијела при највећим „заштитним“ титрима, а остају здрави при њиховом одсуству. Поред тога, после вакцинације број антитијела веома брзо се смањује и убрзо вакцинисани поново постају по вакцинарским мјерилима „незаштићени“.

Још један распрострањени трик вакцинарског испитивања – је произвољно установљена временска граница.

На примјер, демонстрира се смањење смртности и оболијевања из неке године у неку другу на фону употребе одређене вакцине. Наивни читалац закључује о несумњивој користи од вакцинације, међутим аутори не саопштавају да су се у аналогном периоду, који је претходио појави вакцинације, смртност и оболијевање смањивали истим темпом, ако не још и брже, и у складу са тим, увођење вакцинисана или није имало никакав утицај на смањење смртности и оболијевања или их је чак успорило.

Још једна омиљена техника је поређење различитих периода епидемиолошког циклуса који постоји код заразних болести, да се демонстрира „несумњива предност вакцинације“ у тим годинама, када се оболијевање увијек смањује услед природних узрока.

Уопште, техника и метода да се види црно умјесто бијелог, као и обратно је много. Родитељи би требало да се критички односе према било којој информацији о вакцинама, пажљиво је преиспитају и не верују безгранично вакцинашима.

* Већ сте почели да користе специфичне термине. Шта је уопште вакцинација?

Вакцинација је манипулација усмјерена на стварање вештачког имунитета. Заснована је на увођењу у организам антигена – супстанци које су способне да изазову стварање антитијела.

Антитијела су сложени протеини крвне плазме, које производе лимфоидне ћелије, а неутралишу микроорганизме или токсичне супстанце које су они излучили.

То су апсолутно неопходни за нас кључни појмови са којима ћемо се сусретати све вријеме. Вакцинација симулира болест, али како се вјерује у њезиној благој форми, зато што је инфективни агенс ослабљен или убијен. Претпоставља се да кад се вакцинисана особа сусретне са правим, природним агенсом, да ће она бити заштићена од њега пошто има антитијела.

(Наставак ускоро)

Одломак из књиге А. Котока „Прививки в вопросах и ответах для думающих родителей“

Извор: http://mreadz.com/new/index.php?id=112306

Иначе књига је преведена на неколико језика на интернету се може наћи на бугарском, пољском, словачком, украјинском, чешком:

на бугарском – „Ваксините – Въпроси и отговори за мислещи родители“
на пољском – „Szczepienia w pytaniach i odpowiedziach dla myślących rodziców“
на словачком- „Očkovanie v otázkach a odpovediach pre premýšľajúcich rodičov“

Превод: Беба Мур