Милош Ковић (Фото: Д. Ћирков)

Исто­ри­ја се не по­на­вља. Слич­но­сти и оп­шти трен­до­ви ипак по­сто­је. Ве­ли­ке си­ле има­ју, бар од Вест­фал­ског ми­ра (1648), пред­ви­дљи­ва пра­ви­ла по­на­ша­ња. Ду­го­роч­ни про­це­си, за­че­ти у бли­жој или да­љој про­шло­сти, и да­нас тра­ју; пре­по­зна­ти их и раз­у­ме­ти, на­ро­чи­то за „ма­ле зе­мље”, зна­чи пре­жи­ве­ти.

15. 02. 2015. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић

Дебаљцевски котао
фото: ВОСТОК 14. 02.2015.

Укра­јин­ска кри­за ла­ко мо­же да нас уву­че у ве­ли­ки рат. Сва­ка ве­ли­ка си­ла има, у свом не­по­сред­ном су­сед­ству, те­ри­то­ри­је ко­је сма­тра кљу­чем сво­је без­бед­но­сти. За Ве­ли­ку Бри­та­ни­ју је то ве­ко­ви­ма би­ла дру­га оба­ла Ла­ман­ша. Се­ти­мо се да она у рат 1914. ни­је ушла због Ср­би­је, не­го због Бел­ги­је. У кри­зи из 1962. САД су по­ка­за­ле да су због Ку­бе спрем­не да за­га­зе у свет­ски, ну­кле­ар­ни рат.

Укра­ји­на је за Ру­си­ју мно­го ви­ше од то­га што је за Бри­та­ни­ју Бе­не­лукс или за САД Ку­ба. Она је би­ла пр­ва, ки­јев­ска Ру­си­ја; ве­ко­ви­ма је би­ла део ру­ског све­та и ру­ске др­жа­ве. Са ње­не те­ри­то­ри­је ла­ко се мо­же угро­зи­ти и са­ма Мо­сква. За­то су мно­ги оста­ли за­те­чени коц­кар­ском, ре­вол­ве­ра­шком без­об­зир­но­шћу с ко­јом су ЕУ, САД и НА­ТО про­др­ли у ову зе­мљу. Гле­да­но из пер­спек­ти­ве ру­ске исто­ри­је и исто­ри­је ме­ђу­на­род­них од­но­са, Ру­си­ја има сва пра­ва да у та­квим окол­но­сти­ма бра­ни сво­је ин­те­ре­се и сво­ју без­бед­ност.

Је­ди­ни га­рант про­тив еска­ла­ци­је су­ко­ба у овом тре­нут­ку је­су ру­ско стр­пље­ње и ста­ло­же­ност. Ру­си­ја је на­је­зде са за­па­да пре­тва­ра­ла у сво­је ве­ли­ке по­бе­де са­мо он­да ка­да про­тив се­бе ни­је има­ла удру­же­не за­пад­не си­ле. И 1812. и 1941–1945. има­ла је Ан­гло­сак­сон­це на сво­јој стра­ни; у Крим­ском ра­ту 1853–1856. би­ла је изо­ло­ва­на и по­бе­ђе­на. Пр­ви свет­ски рат је из­гу­би­ла чак упр­кос то­ме што је на за­па­ду има­ла са­ве­зни­ке.

Но­ви­ну у исто­ри­ји ме­ђу­на­род­них од­но­са, од Вест­фал­ског ми­ра до да­нас, пред­ста­вља, ме­ђу­тим, уз­ди­за­ње ва­не­вроп­ских ве­ли­ких си­ла. Ја­ча­ње са­рад­ње Ру­си­је са зе­мља­ма БРИКС-а, удру­же­них у са­мо­од­бра­ни од пла­не­тар­них ам­би­ци­ја САД, пред­ста­вља оче­ки­ва­ну и ра­зум­ну по­ли­ти­ку. Бу­дућ­ност ће да­ти од­го­вор на пи­та­ње у ко­јој ме­ри ће оне би­ти не са­мо еко­ном­ски парт­нер не­го и истин­ски са­ве­зник Ру­си­је.

Мишљења осталих анкетираних историчара на тему „Ка­ко да пре­жи­ви­мо но­ви хлад­ни рат“ прочитајте ОВДЕ

(Политика, 6. 1. 2015)