фото: pressonline.rs

КАКО УНС ОДРЖАВА ГОДИШЊУ СКУПШТИНУ

(Отворено писмо председнику УНС-а, госпођи Љиљани
Смајловић)

Уважена госпођо Смајловић, хтео сам да насловим: „Браво председнице УНС-а“, али нема смисла претеривати, неко би можда помислио да Вам ласкам, што мени није својствено. Не волим да пишем писма, поготово отворена, јер су она велика одговорност, она су морални чин (у овом дугом живљењу морао сам да напишем неколико отворених писама). Да је ово писмо затворено, замолио бих Вас да га спалите, да се не застиде млађа поколења какви смо били.

Намерно сам одгађао ово писмо, чекајући у Билтену УНС-а извештај са Скупштине, да ли сте усвојили онај достављени Годишњи извештај о раду у коме сте се окитили великим успесима, као и које сте, односно да ли сте донели мудре смернице будућег рада. Разлог су и децембарско-јануарски празници. Нисам хтео свима вама, који сте живели у изобиљу, који сте били атеисти, а сада велики верници, да кварим најсрећнији црквени празник.

У овом међувремену, указао сам два пута у Билтену УНС-а на Ваше и не само Ваше, некоректно и понижавајуће понашање у Прес центру, где је требало да се одржи Скупштина. Као стара чекалица, такође, чекао сам све ово време једно људско извињење, након чега не бих писао ово писмо. А Ви, уважена госпо, и генерални секретар УНС-а сте се, с обзиром на то да сте моћни, вероватно грохотом насмејали, или нисте ни прочитали тај мој вапаје, што је још једно понижење.

С обзиром на наведено и да сте одавно „јавна личност“, како Вас често у негативном контексту етикетирају Ваши критичари, ништа ми није преостало него да Вам се обратим овим отвореним или „јавним писмом“. Надам се да сте личност, без овога „јавна“, односно ја бих пре рекао за Вас да сте „тајна личност“ или боље речено „моћна личност“. За разлику од Вас, ја сам индивидуа, а индивидуа има име, презиме, бр. ЛК, ЈМБГ, адресу становања и то је све.

Уважена госпо, у Србији је велики број јавних личности, што ми је и ем мило и ем драго, тако да нисам несрећан што сам индивидуа, али сам поносна идивидуа која се годинама бори за очување српског националног бића. Зар нису велике јавне личности разни узорни парламентарци, који проносе славу српског парламентаризма, уз уличарску терминологију и примитивно понашање у Парламенту, затим личности су многи бивши и садашњи председници Србије и влада Србије, моћни и вечити министри, од којих су неки естрадни певачи, учесници баналних надри-хумористичких емисија, разне певаљке, или како их неки зову арлаукаче, а оне су за многе у Србији иконе (српски народ је у жалосном стању, изгубио је памћење о томе шта је икона). Цела нација, а и шире, проводи време уз ТВ Пинк и дрхти, чак се плаче, ко ће од петоро естрадних великана ударити по дугмету и подићи фотељу за неког новог певача (ицу). Чак су у то укључили и децу, што је недопустиво, што је нехумано. Мој је утисак недеље да Ви често штитите угрожене, потурате цели УНС (и приде Шарлијеву Политику) у заштиту оних чији сте „велики поштовалац“ (О. Бећковић), а шта је са наведеним примером када су деца у питању, односно кршење конвенција и међународних споразума о заштити деце.

Своједобно покушао сам да са Вама сарађујем, као са председником УНС-а, а затим и као са главним и одговорним уредником најстаријег листа на Балкану. Немам намеру да читаоце замарам историјатом тог покушаја и нашом преписком, посебно што се показало да личност (моћна) и индивидуа (ништица) не могу сарађивати. Не замерам Вам, то је Ваш избор.

Пишем Вам, драга госпо, односно моћна личности ово писмо без иоле злих намера. Злу сам се увек супростављао, а зашто бих онда Вама наносио било какво зло, иако би многи, након онога што се десило у Прес центру, можда поступили на неки други начин.

Читаоци се већ питају, шта се то десило:
„Удружење новинара Србије (УНС) позива чланове на свечану Скупштину која ће бити одржана у понедељак, 22. децембра, са почетком у 12 сати, у Прес центру УНС-а, Кнез Михаилова 6/III, Београд. На Скупштини УНС-а биће речи о томе шта смо и како радили ове године и утврдити планови за идућу годину. Након Скупштине УНС ће, у 13 сати, поводом Дана УНС-а и 133. рођендана уручити годишње новинарске награде“ (ни мањег текста, ни више грешака).
Иако је позив стигао само два и по дана уочи одржавања Скупштине, уместо 15 дана раније, како то предвиђа Статут, одлучио сам да кренем на пут. Путовање возом на релацији Суботица – Београд (живим у градићу подно Фрушке горе) је трагикомично (воз смрди као напуштени пољски нужник, прљава седишта, сав је исписан и исцртан споља и изнутра разним вулгарностима, нема места, стојимо између вагона, стари одбачени шведски фургони, без амортизера лупају да пуцају бубне опне, прозори се не могу отворити иако не раде уређаји за филтрирање ваздуха, преко лета имате осећај да сте у гасној комори, а зими као да сте на Северном полу, не пале светло у тунелима и др). Али морам признати да се у том и таквом возу воде озбиљнији разговори него у Парламенту. Нажалост, немам способност једног Венедикта-Вење Јерофејева да напишем „Москва Петушки“, али и да напишем Београд – С. Карловци, било би тако слично да би ме оптужили за плагијат, јер су она времена у Русији и ова садашња у Србији слична као јаје јајету. Госпо, док сам живео у Москви, познавао сам оба Јерофејева и Виктора („Добри Стаљин“) и Вењу. Први је одличан књижевник, а други је геније. Нажалост Вења је рано умро. Када смо били на једној сахрани на гробљу у Загорску, стално је понављао: „Вањушка, завидим ти“. Просто је желео да што пре напусти свет у коме је живео, о коме је оставио врхунска дела. И у овим временима, драга госпо, овај који Вам пише завиди мртвима.

И тако сам у раним јутарњим сатима допутовао у Београд. Сваки пут у Балканској улици, када угледaм да у излогу радње пише „sale“, уђем и питам (наравно шегачим се) да ли је ту газда Сале, продавачице кажу да се газда не зове Сале, а ја додам да то пише у излогу. Почну да се смеју и објашњавају да је то на енглеском снижење цене артиклима. Извиним се и изађем. Смејем се тада ја као луд на брашно, људи се окрећу и мисле: „Овај је изашао из Лазе Лазаревића“. Е, јадни наш српски језик. Од жељезничке станице до Москве нема српског и ћириличног назива на ресторанима, продавницама, кафићима, занатским радњама. Ви се, госпо, успешно борите за очување ћирилице у Политици, међутим, ко зна, можда је не смете протерати и увести латиницу.

У 11 и 30 сам се нашао са пријатељем, чланом УНС-а, испред палате зване Албанија (е тај мој пријатељ Р. Мурић је личност, био је новинар, а затим секретар за информације суседне западне државе, били смо новинари када сте Ви кренули у основну школу, односно још сте се играли луткицама). Мислили смо да у Прес центру на трећем спрату нећемо имати где обесити капуте. Међутим, затекосмо у кафићу испред мале сале само конобара. Питамо да ли је могуће да још нико није дошао. Обавести нас да у сали већ заседају. Помислих (немам сат) да смо закаснили. Уђосмо. Мој пријатељ одмах скину капут, а ја се наклоних уз лагaно подизање црног шешира. Ви се госпо тада благо осмехнусте. Чух Ваш галас и још нечији да заседа Управни одбор, а да ће Скупштина почети у 13 сати. Помислих, како у 13, када је заказана у 12 сати. Међу двадесетак присутних угледао сам нека велика пера од којих ми се следи крв у жилама (неко је недавно написао „да би за перо требало вадити дозволу као за пиштољ“).

Избацили сте нас, госпо, као вреће, иако смо међу неколико најстаријих чланова УНС-а, иако смо по Статуту имали право да присуствујемо и седници Управног одбора. Мој пријатељ је хтео одмах да напусти Прес центар. Замолио сам га да останемо, јер сам допутовао из унутрашњости да на Скупштини поставим питање, које сам раније постављао посредством Билтена УНС-а, сходно Статуту.
Седосмо испред те мале сале, наручисмо кафу. Након пола сата врата се отворише. Међу првима изађе генерални секретар и мој пријатељ Н. Брајовић. Устадох и упитах га када ће почети Скупштина. Дословно је рекао: „Одржали смо кратко и Скупштину“. Заустих да кажем, да ли то има смисла, а он се окрену и оде, остави ме као ….. на цедилу, није чуо шта сам га питао.

Угледах Вас госпо у малој сали да разговарате са Вашим, односно Политикиним познатим аналитичаром, који је тога дана примио награду. Сами Бог и мудри пријатељ са којим сам дошао, су ме зауставили да Вам не приђем. Хтео сам нешто да Вам кажем, а ево сада ћу Вам то рећи: Скините госпо са мене ову крављу балегу. Наиме, осећао сам се као онај врабац који се смрзавао на путу, а мачак је меркао да га поједе. Наишла је крава и спаси га топлом балегом и од мачка и од смрзавања. Порука је да није увек лоше ако ме неко ……

Напустили сам Прес центар. Мој пријатељ и ја било смо понижени и љути, не на Вас, јер ми смо криви што смо дозволили да нас повредите. Вероватно сте поделили нагрде и сигуран сам да сте се сви мало почастили, што је и ред.

Моје путовање (као и Вењино, Москва-Петушки) је било узалудно, јер нисам добио прилику да поставим питање: Да ли је УНС имао право да се сврста на страну уважене госпође Бећковић (тада је био врхунац стреса свеколике нације због тога што је Б92 „скинуо“ емисију „Утисак недеље“), као и предлог да се сазове ванредна Скупштина или да та Скупштина изгласа неповерење Вама, као председнику УНС-а. Остаће ми тајна да ли сте све то импровизовали, како моја маленкост не би добила реч. Не видим разлог зашто сте се плашили, јер да би Скупштина заседала и доносила одлуке, потребно је најмање четири одсто присутних чланова УНС-а, а то је око деведесет. Када ово прочитате да ли ћете се макар мало застидети како сте одржали Скупштину.

Драга госпо, ово је време „високо развијеног капитализма“ или његове завршне фазе бруталног и вулгарног неолиберализма. Време је новац, стара је поука, зато би се све институције требало да угледају на УНС, односно како Ви одржавате Скупштину. Тако би требало одржавати Скупштину Србије, кратко, без кворума, без расправе и оних непотребних говоранција, реплика и увреда. Одлучивао би смао једна човек или мања група људи. И то је једна од карактеристика неолибералног капитализма. Нисте Ви случајно постали апсолутни владар у УНС-у и још које куде. И то је последица неолибералног капитализама, а да тога нисте свесни, јер се угледате на политичаре или на неког политичара који све што је битно у земљи узме у своје руке. Демократија и неолиберални капитализам не иду заједно, они се међусобно искључују. Шта да Вам кажем на крају, осим да Вас још једном замолим да се повучете са места председника (це) УНС-а. Зар је мало да задржите место главне и одговорне у Политици и још понеку функцију. С обзиром на то да сте моћни, доведите тај најстарији лист у оно стање које заслужују њени читаоци. Очистите Политику од србофоба. Очистите је од приземља до последњег спрата, по оној народној: „Риба смрди од главе, али се чисти од репа“.

На ово писмо немате потребу да одговорите из два разлога: први је да је све оно што се десило у Прес центру непобитна истина, а други је, не примам Ваше извињење, јер се нисте извинили у Прес центру ни касније када сам Вас опомињао у Билтену УНС-а. Замрзавам чланство у УНС-у док сте Ви председник. С обзиром на то да сте на челу борбе да неке ТВ емисије и ликови трају вечно, можда ћете и Ви бити председник УНС-а још двадесет година, тако да нећу моћи одмрзнути чланство – јездићу негде у вечним ловиштима.

—

Комнен Коља Сератлић, дугогодишњи дипломата, члан УНС-а.

12. 02. 2015. ел. поштом аутор, за ФБР приредила Биљана Диковић