САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ ПРЕСУДЕ МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ ПО МЕЂУСОБНИМ ТУЖБАМА ХРВАТСКЕ И СРБИЈЕ ЗА ГЕНОЦИД

После тријумфалних изјава челника обе државе у спору у којима се није скривало олакшање због изостанка могуће осуђујуће пресуде, Хрватске због стварно спроведеног и чињеницама доказаног геноцида, а Србије због односа Запада према српском народу, пада у очи да праве анализе пресуде нити са једне стране заправо није било.

За Хрватску је то потпуно разумљиво, јер није нити могла да анализира пресуду, а да не дотакне управо оне злочине који представљају основ за проглашење геноцида над било којим народом. То се на првом месту односи на противуставни терористички начин сецесије на штету једног од конститутивних народа Хрватске, затим на Туђманов план о ,,коначном удару српском народу да се више никад неће моћи повратити,, и протеривање 250.000 српских становника из Хрватске испред ,,Олујеˮ, покатоличење преосталог српског живља које се и данас спроводи, над малим остатком српског народа, отимање имовине записане у тапијама срба старијих од хрватске државе и одбијање признавања радног стажа избеглих срба. Затим спаљивање 2.800.000 (два милиона и осамсто хиљада) књига писаних на ћирилици и њена забрана у Хрватској, брисање српског народа као конститутивног народа у Хрватској иако је то право било потпуно легално и старије од права хрватског народа, што све заједно више него довољно потврђује оптужницу да је Хрватска извршила геноцид над српским народом у Хрватској. То што Међународни суд није донео осуђујућу пресуду на основу изнетих доказа, говори о њему самом као и о самом односу Запада према Србији (сетимо се само злочина и односа међународне заједнице према Србији 1999. године).

Али, поставља се оправдано питање, зашто једна држава коју докази и без суда осуђују за геноцид без преседана у новијој историји, подноси против жртве тужбу због сопственог геноцида?

Пре тога би такође оправдано требало поставити питање, односно покренути питање одговорности српског режима зашто прва није покренула тужбу због наведеног геноцида, али када се зна шта се десило у Србији 5. октобра 2000. године и какав однос су режими у Србији после 5. октобра 2000. године имали према сопственом народу, одговор се добија сам по себи и све постаје јасно.

Хрватска је, да се одговори на постављено питање, тужбу поднела превентивно! Жртва се морала довести у положај да се брани, у противном, да је Србија поднела прва тужбу, нити пристрасни Међународни суд не би могао донети другачију пресуду осим осуђујуће пресуде за извршени геноцид. Зато сво исказано незадовољство хрватских челника за изречену пресуду Међународног суда представља заправо само димну бомбу да се прикрије ликовање.

Али, то ће им по свему судећи бити кратког века.

Пресуда Међународног суда правде оставља Србији довољно простора да се покрене нова тужба против Хрватске са одштетним захтевом за злочин почињен ,,Олујомˮ, јер је ,,Хрватска била свесна какве ће последице изазвати по српски народ,,. Поред тога, отету имовину, радни стаж срба остварен у Хрватској у оквиру СФРЈ, убијене србе током ,,Олујеˮ, никаквим законом или декретом Хрватска не може да пренебрегне и избегне одговорност, јер је право на имовину треће природно право признато Резолуцијом Уједињених нација, одмах после права на живот и права на слободу, на шта је Запад највише осетљив.

Зашто је Међународни суд правде оставио Србији одшкринута врата да у новој тужби оствари право на одштету за евидентни, а непризнати геноцид, у овом случају није битно, тек Србији је пружена нова, али права шанса да обештети свој народ и државу и то се не сме пропустити нити по коју цену.

Посебну захвалност Србија би требала да упути иницијаторима ,,генијалне,, идеје да Хрватска превентивно тужи Србију за измишљени геноцид, јер су подсетили (пробудили) жртву да још увек није поднела тужбу против Хрватске због злочина геноцида према српском народу у Другом светском рату. То што није била тужена до сада било је донекле оправдано животом у заједничкој држави, чиме јој је по други пут за 30 година у прошлом веку опроштен злочин геноцида. Али сада, када је постала самостална држава, када је остварила ,,тисућљетни санˮ, само би највећи издајник српског народа и државе опростио осведоченим непријатељима два геноцида у једном веку. Тим пре, јер се Хрватска ужурбано спрема и за трећи геноцид према српском народу зацртаним жељама да пређе матицу Дунава и да оствари границе по узору на геноцидну НДХ, чију традицију јавно на све начине обнавља, а границе је, све до Земуна, већ исцртала у новој државној енциклопедији.

То што председник Србије изјављује да би се требало окренути будућности и заборавити међусобне оптужбе, представља само флоскулу коју су му дали они исти који су га и довели на власт мимо воље грађана Србије. Нити има право да тако нешто изјави, нити је овлашћен у име српског народа да опрости једном геноцидном народу два геноцида у једном веку.

За одлуку о неком праштању овлашћен је само српски народ, са овим или неким другим режимом, али непосредно, јер се такви злочини не могу никоме опростити у име било које и било какве будућности, нити наведени злочин било када застарева.

Председник Руске Федерације, г. Владимир Владимирович Путин, је управо најавом тужбе против Немачке за одштету током Другог светског рата потврдио исправност изнетог става.

Председник
Никола Алексић, с.р.

09. 02. 2015. ел. поштом, за ФБР приредила Биљана Диковић