Икона Светог Јована Војника, римског ратника из друге половине четвртог века, који је добио задатак од цара Јулијана „Апостате“ („Отпадника“) да проналази и што суровије убија виђене хришћане.  Уместо да постане пагански атентатор и убица Христу верних, он је радио управо супротно: проналазио је хришћане, крио и штитио их, по цену живота.
Али, није ми намера да се удубљујем у конкретан живот једног од многих светих ратника из тајанственог календара Цркве (слави се 30. јула/12. августа).

Више бих да се позабавим судбином српских хришћанских ратника из последњег рата.

05. 02. 2015. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић

Наиме, од самог почетка су сви велики и озбиљни ратници били увек у теснацу између слављења и неповерења, између ловоровог и трновог венца, народног поштовања и избегавања.

То што они УБИЈАЈУ непријатеља је, нарочито у последње време, почело да се тумачи као срамота и нешто готово „нехришћанско“ и „грешно“.

Нови обичаји и политички и цивилизацијски притисци су, чак, и веома предане хришћане довели у искушење да ратничка јунаштва третирају само као „по нацију и државу више или мање корисна ЗЛОДЕЛА“ (где се, како је то данас модерно рећи: „ипак убијају људи, Божија створења).

Тако су српски свети краљеви, кнежеви и деспоти доспели пред нас са трагом неке накнадне, идиотске и неправедне сенке коју су њиховим житијима бесрамно доцртали модерни биографи и бесловесни тумачи онога што уопште и никако не разумеју.  То је посебно присутно у случају неколико владара из династије Немањића (а посебно цара Душана Силног), али и, рецимо, Његоша.

Одмах се потржу они за ту прилику уобичајени, већ одавно изанђали, стереотипни аргументи који би могли да (кад би се универзално примењивали) из листе светитеља избаце многе велике и од свих поштоване мученике и свеце.

Прича се олако о „греху убиства“, изједначавајући оно по свим (људским и божанским) мерилима НЕСРАВЊИВО:

а) убиство из личне острашћености (похлепе, освете, пожуде, садизма, користи, крвожедности) и
б) убиство ради одбране Отаџбине, највећих светиња и људи (жена и деце) немоћних да се сами бране.

Многи ће се сада тријумфално позвати на Божију заповест: „НЕ УБИЈ!“, али искључиво из разлога сопственог недовољног (и никаквог) познавања онога о чему желе да говоре, суде и просуђују.

Све то зато што, несрећници, не знају како су у библијско време (а и касније) постојала ДВА РАЗЛИЧИТА ИЗРАЗА ЗА УБИСТВО у јеврејском народу.  Два потпуно супротна, а наизглед слична појма. Један је означавао „криминално убиство“, учињено из страсти и најнижих побуда, а други – убиство у заштиту онога што је част и обавеза бранити.

И нико, у то време и у народу Израиља, тако нешто не меша, нити би могао да разуме наше кобно изједначавање та два супротна и међусобно супротстављена појма.
О томе сам, иначе, детаљно разговарао са мојим пријатељем из младости, сада јеврејским рабином Исаком Асијелом (он ми је и сугерисао да посебно обратим пажњу на тоталну разлику између ова два „убиства“).

А из ове филолошке грешке долази и до теолошке кратковидости и, на крају – потпуно идиотског тумачења „убиства“ и „убица“.

По том дебилном схватању су вожд Карађорђе и Џек Трбосек, суштински исто. Обојица су убице. Баш као и млађани Бошко Југовић (што је на копље набијао Турке „на буљуке“) и, рецимо, ма који серијски убица из црне хронике.

Такође, по оваквом поимању ствари – прецењује се телесно убиство, а потцењује много горе и опасније: „убиство душе“.  Наиме, телесни убица од убијеног често прави мученика, а душевни убица своју жртву најчешће непоправљиво уништава и тако у пакао гони и себе и њега.

Али, да не настављам даље о томе (иако је код нас апсолутно неистражена тема).

Паметном ће и ово бити доста…

Него гледам вечерас репризу серије „Мој рођак са села“ и пажљиво пратим лик резигнираног, од издајничке државе изданог пуковника Вранића (игра га Војин Ћетковић).
У питању је (с правом и из много разлога резигнирани) ратни херој, који је читавог живота живео и био спреман да умре за Отаџбину, за своју Србију.

Он, чак, из Брисела где је представник наше војске при ЕУ, шаље у Београд документа о припреми војне агресије НАТО-а на Србију и извесни почетак бомбардовања. Због чега бива – кажњен, експресно враћен у земљу и убрзо пензионисан…

И њега, таквог (приказаног у овој ТВ серији), издају и одбацују, редом: команданти, начелници, министри, држава, жена, другови из војске… читава булумента бучних и надобудних издајника.

И сви му уредно налазе мане и безочно исмевају његово родољубље, налазећи да је он, такав каквог га је Бог дао, посредно „крив што се нисмо на време предали непријатељу и благовремено и ропски повили врат и кичму пред неизбежном судбином“.

То је суштина проблема, за потребе серије измаштаног (али, опет, неупоредиво реалнијег од свих садашњих официра српске војске), пуковника Миломира Вранића, који се, после свега, повукао у село своје мајке и својих предака, побегавши из Београда од петооктобарских победника који деградирају, пензионишу и кажњавају свог непослушног обавештајца, а по директном налогу страних амбасадора и НАТО-а (сада, од краја 2000-те и победе ДОС-а, нескривеног српског „савезника“ и господара).

Ражаловани пуковник Вранић седи, немо пуши цигару и не упушта се у расправе ни на коју од болних и непоправљивих тема.  Сличан најпознатијим звездама „вестерн-филмова“ (Гари Купер, Роберт Мичам, Џон Вејн…), он трпи своју судбину као сваки прави херој: немо и без роптања.  Осећа да се свуд око њега дешавају и горе и страшније ствари него што је његова лична судбина и читаво то такво и толико неправедно страдање.

Попут пуковника Вранића, и ми сад седимо и чекамо.

Чекамо хоћемо ли се сви претворити у камене кипове, болом изливене и неизбежном трагедијом замрзнуте у времену пораза и срамоте (отприлике попут оних у римским Помпејима).

Или ћемо, ипак (каквим Божијим чудом или руском контра-офанзивом), оживети – новом шансом за сређивање рачуна са својим домаћим и међународним џелатима.

Видећемо…

Даће Бог и срећа јуначка.

Монолог пуковника Вранића о Обилићу и Султану