Од самоиницијативног организовања добровољаца који ће четовати у Старој Србији и Македонији бранећи голоруки народ од османских зулумћара, до планске припреме извиђачко-препадних одељења, протекла је једна деценија.

01. 02. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Четници спроводе заробљене Немце 1941.

Изучавајући сва модерна оружја и нова ратна искуства, од енглеско-бурског рата до припреме за ослобођење дела своје Отаџбине, створиће Срби први у Европи, модерну школу обуке специјалних јединица. Добровољци  из свих српских земаља и знатан број активних подофицира и официра српске војске, завршиће ову обуку и узеће учешћа у борбеним акцијама. Балкански ратови показаће и улогу и употребну вредност тих специјалаца, дајући им и медијски и стручни значај и код пријатеља и код непријатеља.

Аустро-угарска војска изучавала је дејства четника и пре и током балканских ратова, активно   размењујући са турском војском своја сазнања о њима. У припремама њених јединица које су намењене за балканско војиште, нарочито се држе предавања о употребним облицима четника, као врло важних противника аустро-угарских извиђачких јединица. Током своје обуке на  извиђачком подофицирском курсу, ЈOSIP BROZ (TITO) ће сазнати за српске четнике и чути за војводу Вука и мајора Танкосића, и пре директног «упознавања» са њима, у земљи Србији.

Мајор Војислав Воја Танкосић рођен је у месту Руклада код Ваљева, 16. октобра 1881. године

По унапред разрађеном плану црно-жута монархија усмерава 355 батаљона пешадије, 64 ескадрона коњице и 144 батерије артиљерије разних калибара у саставу своје три армије, превозећи 512.000  плаво-сивих војника до Дрине, Саве и Дунава, непрекидно две седмице.

Србија, исцрпљена у два претходна рата у којима је избачено из строја 100.000 војника, младих и зрелих мушкараца, против ове силе истура на границу трећи позив, старија годишта наоружана старом пушком «берданком» и четири четничка одреда као «одбор за дочек» царско-краљевске силе, док се после мобилизације српске војске и не заврши њена концентрација.

У раним јутарњим часовима 12.августа 1914.године, извиђачке јединице 42.хрватске домобранске дивизије код Малог Зворника прешле су Дрину и до 14.августа стигле до пред Љубовију. Према јаким снагама КуК армије само je Љубовијски одред од два батаљона  трећепозиваца, те примивши извештај својих извиђача да се код Крупња налазе српске снаге, генерал Саркотић самоиницијативно креће њима у сусрет, избацивши једну побочницу преко Мачковог камена, на планину Јагодњу. Тако се 15. августа код варошице Крупањ, истовремено сретоше и извиђачи 42.хрватске домобранске дивизије и четници одреда мајора Танкосића, пристигли као појачање трећепозивцима, где затварају део фронта, иако нису опремљени за такву фронтовску борбу већ за четничке акције.

О нападу хрватских домобрана, Славко Павичић, војни историчар и учесник борбе као   артиљеријски официр-командир батерије у 25.пуковнији, пише у свом делу «Хрватска ратна и војна повијест и Први свјетски рат» (Загреб, 1943.) следеће: «Судионици те борбе сјећат ће се оних сјајних јуриша наших пуковнија. Ту се није гледало на губитке, ту су погинули у тешкој стројној ватри најбољи наши часници и војници. У борбама код  Крупња пред шанцем, истакао се наш садашњи генерал (НДХ) пјешчаства Славко Штанцер са својом бојном»!

ЈOSIP BROZ u rovu, водник-командир извиђачког одељења 10. сатније ПО ЗЛУ ЧУВЕНЕ ВРАЖЈЕ ДИВИЗИЈЕ

ЈOSIP BROZ  био је тада водник-командир извиђачког оделења 10. сатније (чета) у бојни (батаљон) Славка Штанцера!

Јачајући притисак на Србе, у састав 42. домобранске дивизије улазе и 11.брдска и 13.пешадијска бригада чинећи борбену ударну формацију «група Саркотић», којој се супроставља Љубовијски одред, четнички одред Танкосића (600 бораца) и део V. пешадијског пука Дринске дивизије II. позива, са два топа и три митраљеза (ни комплетно митраљеско одељење) јачине 2200 људи. Они затварају тежишно правац ка селу Завлака, а непосредно их напада 10000 пешака, 2 ескадрона коњице и  припадајућа формацијска артиљерија.

У извештају генерала Саркотића, упућеном команди XIII. збора (корпуса) за 16.август, пише:

«42. домобранска дивизија са придодатим јој  двијема бригадама, имала је да одолијева  у жестоким борбама против српских трупа, које су располагале готово истом снагом, па ипак је  успиела да добије нешто терена источно од Крупња»!

Извештај генерала Саркотића је нетачан, њему се од једног Србина привиђају петорица. Однос снага не само да је неповољан већ се наслућује и катастрофа, што потврђује дневни извештај команданта V. пука упућен 16.августа команданту III. српске армије, у ком се каже: «Ствар је пропала. Изгледа да ће ми и одступница бити одсечена на Завлаку»! Управо је батаљон Славка Штанцера из 25. пуковније угрозио одступницу V. пуку продором у долину реке Ликодре, где их  дочекаше четници и делови V. пука, успевајући у неколико узастопних јуриша да их одбаце према селу Толисавац, вешто им се убацујући између развијених четних колона.

Ту је у жестоким борбама лакше рањен Иван Томашевић, командир чете ЈOSIPA BROZA, који га је у Загребу упутио на курс за резервног подофицира, као врло подобног.

Истога дана (16.августа) мајор Танкосић извештава команданта III. армије: «Око7 ½ часова пре подне непријатељ је кренуо са четири колоне ….. Када су већ две средње колоне стигле до близу Дубоког потока (према Завлаци), отворио сам ватру са одељењем које је било под мојом непосредном командом, и на тај знак отпочео напад осталих одељења. Око 9 часова пре подне моја су одељења употребљавајући бомбе, успела да потпуно растуре обе средње колоне и натерају их на нагло одступање. Том приликом моја су одељења заробила 100 непријатељских војника и једног поручника Хрвата, који су упућени у позадину!

Ове «дичне царске синове» тераће на зборно место чиче-трећепозивци старим «берданкама», док је загребачки пургерски крем у колони заробљеничкој  увиђао да то и није «лака шетња по брдовитом Балкану»!

Појава четника на фронту и четнички начин ратовања, разара морал аустро-угарске војске, неспособне да се успешно одупре њиховим силовитим јуришима и изненадним ударима. О томе, командант XIII. Збора (корпуса) извештава команду Балканске војске, речима:

«Четнички одреди се појављују и ишчезавају брзином муње»!……

После пристизања на ратиште у вечерњим часовима 18. августа делови Моравске дивизије  нападају 42.хрватску домобранску дивизију и већ 19. августа, после претрпљених губитака на целом фронту, командант 5.армије КуК «казнене експедиције» генерал фон Франк, одлучио се на брзо одступање преко Дрине, изненађен толиком жестином српског удара.

Приликом ослобађања Крупња од јединица 42.хрватске домобранске дивизије, извештава мајор Танкосић команданта III. српске армије следеће: «При првом одступању из Крупња остало је у крупањској болници неколико рањених четника, који се нису могли извући. При поновном уласку затекли смо их све побивене, а тело једног од њих било је исечено на комаде – Добре  Јовановића, студента из Новог Сада»! (држављанина двојне монархије, да се зна!)

Хоће ли век после, у обнови Крупња која се управо одвија, нека улица и понети име добровољца – четника Добре Јовановића, студента из Новог Сада, који је себе свесно уградио у темеље будуће заједничке државе, бранећи ову варошицу од злочинаца царске «казнене експедиције»!?

Или се то не уклапа у «рам одрживе Србије» који кроје шљивари из дворишта РКЦ надбискупије београдске са ватиканским емисарима!

Руднички одред мајора Танкосића непрекидно води борбу са 42. хрватском домобранском дивизијом, до њеног протеривања из Србије, о чему сведочи и овај извештај: «После кратке борбе, уз садејство четничког одреда мајора г. Војина Поповића слаби непријатељски делови избачени на Грнчарском гробљу, отерани су. По овоме живо кренуо сам сам са својим одредом ка Лозници. На Тршићком вису дочекам сам од стране делова надмоћнијег непријатеља из 42. дивизије. У борби коју сам водио на Тршићком вису изгубио сам готово ¼ људства, стога и нисам могао продужити гоњење непријатеља који је очевидно почео одступати»!

Четници-добровољци, припадници српских специјалних јединица, служе на част потомцима и опомену потенцијалним непријатељима, а њихова јуначка дела могу само да задиве «тету генералицу» из Националне гарде Охаја, јер њени јунаци су измишљени у филмским студијима Холивуда где ратују по белом свету, а питомци српске војне академије увек могу да се прошетају до села Толисавац и посматрају долину реке Ликодре, где су њихови  претци–

«ишчезавали брзином муње», остављајући пустош и лом у редовима својих непријатеља!

Уобичајена је пракса данас да припадници специјалних јединица носе своје амблеме на рукаву униформе, те се подсећања ради, предлагачи њихови треба и да поуче,да су орлови, соколови, јастребови, крагуји, рисови и вукови, били још на штитовима српских немањићких витезова, а никако «змијурине» са страних континената, и из туђих (агресорских) армија!

Век после, време је да српски историчари без диктата «еуропских усрећитеља» објективно и  аргументовано проговоре о делу и значају родољуба сврстаних у добровољце-четнике у ослободилачким ратовима током XX. века, сада када нема лажних «виших циљева и интереса»!   Има само патриoтске обавезе научника да скину лажну хипотеку са светлог имена — четник, коју су наметнули припадници и потомци разних«вражијих» КуК дивизија, усташа, нацистичких СС формација, муџахединских бригада и шиптарских «Атланта туриста»!

Време је да се у спомен собама српских музеја и касарни најзад појаве фотографије ових српских родољуба из ослободилачких ратова, а млади Срби при посети чују о идеалима и делима својих вршњака који одоше у незаборав век пре, да би они живели у одрживој Србији по мери српског  народа, не угрожавајући никога али ако треба бранећи своје од свакога зле намере!        

Српски четници – домобранска «тиха језа».
Божићно «бити ил не бити“

Век један скоро већ потомци јунака из Мојковачке битке у Великом рату беспотребно доказују да јуначко дело њихових предака није довољно вредновано у заједничкој ратној историји. 

Мојковачка битка је вођена од 06. 01. до 07. 01. 1916. године у околини Мојковца

Истичу упорно да су њихови претци били своју одсутну битку у недостатку свега- муниције, опреме, хране, обуће, преобуке, а против добро опремљеног и мотивисаног непријатеља који је знао за све ове недостатке код црногорске «санџачке војске“како се службено називао тај део бранилаца нападнутих српских земаља тада.

Век један после, време је да истраже значај самосвесности и код појединца и код целине «санџачке војске“, за војничку победу каква је у Мојковачкој битци. 

Одступни марш под непрестаном борбом делова српске војске који је увелико трајао од касне јесени 1915.године, није био никаква непознаница за КуК «балканску војску“и њени су планери проценили да би изненадни удар преко црногорских планина могао пресећи правац повлачења једнога њенога дела, и присилити српску владу на сепаратни мир чија је понуда већ увелико дата. Као природни и једини пут овим трупама у бок и позадину српске војске била су «мојковачка врата“, како географи и војници називају планински превој који је једини у зиму могао омогућити снабдевање (макар и отежано) опремом и храном као условима сваке војне операције. Међусобице које су избијале међу тастом и зетом (а обојица су српски краљеви) већ деценију једну, биле су додатни тег на ваги при процени правца удара аустро-угарске солдатеске и очекиваном слабијем отпору. Ипак, додатно су допремљене и свеже мађарске трупе да понесу терет главног удара на изабраном делу фронта «санџачке војске“, али и славу победничку!

Краљ Никола I Петровић Његош

Од удаје своје ћерке Јелене за краља Италије, школовао је Никола Петровић своје малобројне питомце војне академије у Модени, где је талијанско војно училиште омогућавало квалитетно образовање  мотивисаним  горштацима. Устројено по узору на француски Sen Sir, припремало је будуће официре и теоретски и практично за трупу и ратна искушења.

Овде је основно војно образовање стекао и тадашњи командант «санџачке војске“ сердар Јанко Вукотић, који у два претходна рата има практично стечено искуство о вредности својих ратника, али и  изграђено мерило за процену непријатеља, без прецењивања или потцењивања, као опаке болести многих победника. Већ више од три месеца носи се он успешно са знатно јачом и опремљенијом КуК солдатеском у неравноправној борби, сада још и оптерећен сазнањем да штити бок делу српске војске у повлачењу ка Скадру.

Знајући за перфидност непријатеља својих, проценио је да ће ударити на највећи хришћански празник, очекујући да је знатан део црногорске војске напустио положаје да би у кругу породице славили. Тим пре што многи већ месецима нису били код својих кућа о чему је непријатељ обавештен. Иако и сам верник, одлучиће сердар Вукотић да се запути у штаб дивизије како би што ближе војсци био у тренутку страшнога судара, до кога ће неминовно доћи по његовој процени око Божића. Желео је да присуством својим морално оснажи своје борце, из искуства знајући шта присуство старешине значи у критичном часу, а слутио  је да ће до њега свакако доћи.

На Бадњи дан у рану зору, уз ватрену подршку моћне артиљерије кренуо је нападни талас КуК солдатеске, тежећи да „санџачку војску“потисне са доминантних положаја, како би се за видела и додатно ојачали да спрече њихове противударе. Упркос јаког отпора који је пружан тога целога дана по изузетној цичи зими од -25C и снегу од метра висине, непријатељ је ипак успео да овлада делом доминантних положаја, који су угрожавали могућност црногорског контра напада и преотимања оперативне иницијативе за даљње наступање. Вероватно је ноћ уочи православнога Божића била најдужа у војној каријери оба команданта, и сердара Јанка Вукотића и генерала Вилхелма фон Рајнера. У том су часу обојица добро знали шта желе у наредном дану који је пресудан, као дан одлуке коју су понаособ донели, тежећи истоме – победи!

Увече, поред заложене  ватре у заклону недалеко од артиљеријских положаја своје војске, сердар ВУКОТИЋ изговориће ове речи: «Моји соколови, Бадњи дан и Божић су стара слава наше јуначке војске. Знају то они и зато ће сјутра жешће ударити него данас, навалити да нас униште заједно са тим светињама. Зато Петре, МОРАШ ИХ ОДБАЦИТИ И ПОВРАТИТИ НАШЕ ИЗГУБЉЕНЕ ПОЛОЖАЈЕ НА БОЈНОЈ ЊИВИ И УЛОШЕВИНИ  ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ. Друге нам нема …….“  (Петар Мартиновић, командант дивизије) 

То је била изузетно храбра одлука да се после огромних губитака тога дана пређе у контра напад, и само је храбар и свестан командант и могао донети!

Рачунао је сердар на опуштеност аустро-угарске војске која је после огромних напора тога дана  уљуљкана у своју премоћ и достигнуте положаје и ни не слути  контранапад, и то на Божић.

Међутим, имајући искуство са браниоцима и њиховом храброшћу и КуК командант на овом делу фронта генерал-мајор Вилхелм фон Рајнер, одлучио је да се нађе у редовима својих војника да их осоколи за изненадни пешадијски напад на браниоце, како би овладао стратегијском тачком целога нападног отсека – Развршјем, као кључем успеха. Изабрао је 6. краљевски пук из Пеште као ударну јединицу, која ће на бајонет да овлада овом стратегијском тачком, у силовитом изненадном јуришу ранога јутра тога 7.јануара 1916. године!

Према Вукотићевом плану, под окриљем ноћи и јутарње магле стигао је црногорски  батаљон из села Раките у Гилоноге да се запути у густу шуму у цик зоре на Божић, неопажено се привлачећи непријатељу и изненада у шуми упада међу развијени строј плавих униформи. Без подршке артиљерије обе стране крећу на јуриш, јер инстинктивно осећају да је то оно пресудно «бити или не бити“ када бој бије срце у јунака, јер сваки појединац зна да нема узмака!

Јанко Вукотић

Иако припремљени за напад, аустро-угари су изненађени силином удара и губе предност коју су очекивали. Лагано узмичу пред живом лесом ратника који су одлучни да их сатру, и загосподаре положајима које су јуче изгубили од премоћног непријатеља. Док дан зимски одмиче, смењују се талас за таласом непрестани напади и контранапади,у којима црногорска војска ипак успева да преотме поједине доминантне тачке и најзад узима и Бојну њиву коју учесник у борбама Петар Влаховић описује речима: «Бојна њива је изгледала стравично. Кроз угажени и окрвављени снијег свуда су лежали језиви свједоци сурове борбе. Мртви војници могли су се видјети на сваком кораку тог крвљу натопљеног терена. Опрема, пушке, ранчеви, фишеклије… били су разасути свуда унаоколо“!

Ценећи значај изгубљеног положаја генерал РАЈНЕР који се не мири са губитком Бојне њиве уводи своје последње снаге из резерве, 205.бригаду, и после снажне артиљеријске подршке креће у напад на изгубљене положаје. Овај је жестоки напад ипак одбијен, а генерал Рајнер као искусан војник, лично, са исуканом сабљом предводи нови напад, покушавајући тако да среди своје поколебане редове, али није успео да преотме Бојну њиву. О његовом подвигу  у извештају генералштаба КуК војске стоји: „Лично генерал Рајнер ,на челу својих последњих резерви, пошао је у противнапад којим је спасао ситуацију својих трупа и тим противнападом поколебао непријатеља, који је под заштитом магле и већ наступјелог мрака прекинуо борбу…“За овај свој успјех генерал Вилхелм фон Рајнер је одликован витешким крстом Марије Терезије – војничког реда!У извештају међутим није поменута само једна «ситница», да је аустро-угара било 20.000 а црногорских јунака 6.500!

Обе стране исцрпљене људским губицима остаће на достигнутим положајима, немајући више снаге за нови фронтални судар. Још неколико дана трајаће борбе око «мојковачких врата“, али не жестином као тога 6. и 7.јануара.

Данас,век од почетка Великог рата, поједини историчари и политичари упорно истичу размишљање... да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена…“ – упорно избегавајући притом да помену и речи престолонаследника Александра изречене 12.децембра, још пре ове битке, којима цела «санџачка војска“и сердар Јанко Вукотић добивају највећу похвалу: «Ви сте се више него одужили Српству“ – што се данас никако не уклапа у сорошевске пројекте и загребачке списе Савића Марковића-Штедимлије, о «црногорској цркви“  на темељима Светосавља, које је духовно инспирисало и крепило неумрле јунаке мојковачке битке за њихов подвиг.

Њиховим потомцима данас следбеници идеје Јosipa Broza, štabsfeldvebelа KuK казнене експедиције, покушавају да промене сећање на јуначке претке њихове,а нарочито на идеју, за коју су они свесно отишли у легенду!

Чак је и непријатељ њихов, КуК генерал Hecendorf записао доцније:

“Борили смо се против јунака из бајке…”, као својеврсно признање њиховој храбрости!

У Модени, у спомен соби великих војсковођа налази се и портрет Јанка Вукотића, кога данас неки монтенегрински повесничари чак и издајником називају,  негирајући му све заслуге за умеће занатско и вештину командантску, у бризи да има што мање људских жртава код себе  а што теже поразе и губитке код непријатеља, у ослободилачким ратовима и одбрани  угрожене Отаџбине у Великом рату. Замерају му да је издао тадашњу државу а сами «заборављају“да је 21.јануара  влада Црне Горе, сердару Вукотићу упутила следећи документ  –
Naredba cjelokupnoj crnogorskoj vojsci br. 128, načelniku štaba Vrhovne komande, gospodinu divizijaru Janku Vukotiću, Podgorica. 

Pošto je Nj. V. kralj odsutan iz zemlje, to je kraljevska vlada a na osnovu člana 16 zemaljskog Ustava, preuzela vlast i riješila da se vojska raziđe sa položaja i ostavi oružje u oružnim magacinima – teprema tome ona više i ne postoji, nego samo narod. 
Na osnovu ovog Vi se razrešavate dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande i stavljate se na raspoloženje… 

Данас,скоро век после ових драматичних догађаја у покушају ревизије њиховог аутентичног значаја, нарочито се истичу потомци «гаеташа“ изразите присташе «другосрбијанске ЕУ-форије“ у Београду и «монтенегринства“ у Подгорици. Као два цвета исте католичко-коминтерновске ГМО биљке, само да се ако је икако могуће, забораве речи престолонаследника Александра о неумрломе делу јунака са Развршја и Бојне њиве, а нарочито о мотиву њиховом! 

Српска војска, Први светски рат

——-

* „гаеташи“ – црногорски сепаратисти који су након неуспеле божићне оружане побуне 1919-г.   побегли у Италију и били смештени у сабирни центар у варошици ГАЕТИ. Ту су сачекали одлуку СХС суверена да их амнестира и дозволи им повратак. Већина је наставила са вербално-пропагандним антисрпским активностима, удружујући се са присташама ВМРО, усташама, балистима и комунистима у заједнички наступ против такозваног «великосрпског хегемонизма“!