И мада тушта и тма прозападних медија већ увелико прогнозира да ће Ципрас наводно морати да ублажи своју реторику која је била препуна одлучног отпора према Европској унији, неолибералној политици и европским санкцијама Русији, те да ће евентуално такво расположење да се донекле прелије само на поједине медитеранске земље, попут рецимо Италије и Шпаније, односно тамо негде „иза седам брда и седам долина“, ипак се чини да је много логичније да ће слободарски дух из грчке боце најпре да се прошири управо на суседним просторима, а то значи на остатку Балкана.

С обзиром да и у Србији постоје још већи разлози за незадовољство са Европском унијом и ММФ-ом, јер оно за разлику од грчког случаја не проистиче само из уцена економске природе, него такође из уцена у вези територијалне целовитости, онда се уопште не поставља питање да ли ће и ове просторе запљуснути цунами сличног народног расположења, него је једино право питање – када ће се то десити и ко ће бити нови Ципрас када из правца Грчке последично стигну високи таласи евроскептичног и антикапиталистичког начина размишљања које се заснива на потреби редефинисања постојећег односа са Западом? У сваком случају, већ сада се наслућује да ће многе личности изван Грчке одмах покушати да се представе као Ципрасови једнојајчани близанци и духовни ученици Че Геваре, како би у своја политичка једра ухватили макар мало ветра који је задувао са југа Европе, али као веродостојни доказ те тврдње неће бити довољно да свој имиџ обогате кубанском цигаром у устима, него ће по свој прилици бити неопходно да на мало уверљивији начин потврде своју левичарско-слободарску оријентацију.

По логици, то подразумева да ће сваки потенцијални кандидат за новог Ципраса бити озбиљно препознат у тој улози само ако на списак својих приоритета уврсти све оно на чему инсистира и његов грчки оригинал, а то је читав низ захтева, од оног за враћањем достојанства свом народу, преко тражења отписа дугова, одбијања да се повинује диктату Брисела и међународних кредитора, па све до ставова о украјинској кризи, коју је Ципрас након прошлогодишњег преврата у Кијеву описао дословно овим речима: „Не смемо прихватити, нити признавати неонацистичку владу Украјине“, а томе треба додати и његово раније изражено залагање за иступање Грчке из НАТО алијансе.

Напослетку, ваљало би узети у обзир и да је Ципрасов коалициони партнер, странка Независни Грци, поручила да Грчка треба учинити геополитички заокрет ка Русији, а из врха победничке Сиризе су управо истакли да се мора осмислити и кренути у спољној политици новим правцима сарадње изван граница Европске уније. Сасвим конкретно, они су изјавили да нова грчка влада намерава да сарађује са земљама БРИКС-а и нарочито с Русијом, а још су појаснили да ће сарадња са савезницима бити усмерена на спречавање економског и геополитичког утицаја ког покушава остварити Берлин, и то посебно у земљама југоисточне Европе и на Балкану, како је прецизирао званичник из врха партије Сириза.

И зато, међу претендентима на Ципрасовог двојника који ће ускоро несумњиво да се појаве у остатку Балкана, заправо неће бити тешко издвојити његове праве следбенике од мноштва јефтиних копија са неискреним намерама. А критеријум за то је још давно успоставио Христос када је рекао: по делим њиховим ћете их познати.