Пошто су 20. јануара 1942. затворили град и одсекли га од света, хортијевски окупатори су спровели тродневну „Рацију“ у Новом Саду. Прва два дана су легитимисали грађане и побили неколико десетина. Трећег дана, у петак 23. јануара 1942. починили су општи покољ на неколико сабирних места, у приватним кућама, на улицама и Штранду. Грађани су у колонама терани на Штранд, где су у 9 часова изјутра убице минама пробиле рупу у леду Дунава, поставиле даску и у групама по четворо гурали живе, полуживе и устрељене грађане под лед! Преко 5.000 људи је изгубило живот, а до овога часа је идентификовано 2.420 Жртава.
25. 01. 2015. за ФБР приредила Биљана Диковић
Јануарска „Рација“ 1942. у Новом Саду имала је за циљ промену етничког састава становника пошто је на мети био српски и јеврејски народ, а узгредно су побијени и грађани другог порекла, противници хортијевске идеологије. На сталну срамоту града, не постоји Музеј Жртава, нити се 23. јануара огласе сирене за минут ћутања.
Александар Вељић из Грађанског покрета за истину „Хортијев геноцид 1941-1944.“, секције Друштва за очување сећања на Холокауст на својој фејсбук страници 23. 01. 2015. године је записао:
„Рођаци и суграђани које однесоше ледени таласи Дунава, осветисмо вас часно и коначно 23. јануара 2015, када смо после 73 године, на месту где сте бачени под лед, као Народни суд донели пресуду главнокомандујућем тог злочина, Миклошу Хортију.
Праштајте што то не учинисмо раније, јер смо веровали да ће то учинити неке институције у овој земљи. Пошто смо схватили да ми заправо немамо институције, а ви мртви имате само нас, учинисмо то сами. Смешите се сада на нас, народ срећан, са дунавског дна, ви мртве зене!“
Грађански протест „О, страшан је глас тих што под водом дремљу!“ поводом подизања споменика Миклошу Хортију у Будимпешти. 2013.
фото: ФБ профил Александар Вељић
Учесници Марша живих „Дунав те њиховим очима гледа!“ 23. јануара 2015. стигли су на новосадски Штранд, где је мађарски окупатор бацио под лед преко 5.000 становника тог града 23. јануара 1942, те су у својству Народног суда донели пресуду главнокомандујућем тог Геноцида, Миклошу Хортију.
Ова историјска пресуда гласи:
„- Полазећи од општеприхваћене вредности да злочин Геноцида не застарева,
– Подстакнути безочном рехабилитацијом мађарског регента Миклоша Хортија, кривца за смрт око 100.000 грађана окупиране Бачке,
– а на основу члана 194 Устава Републике Србије, према којем овај акт није у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права
Овај Народни суд у Новом Саду пресудио је да је
МИКЛОШ ХОРТИ КРИВ ЗА ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА НАД ЦИВИЛНИМ СТАНОВНИШТВОМ БАЧКЕ У ПЕРИОДУ ОД 13. АПРИЛА1941. ДО 15. ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ
Овај Народни суд је прикупио бројна документа и сведочанства која, ван сваке сумње, доказују да је Хорти Миклош подстрекач Геноцида у Бачкој, који је за живота умакао правди услед пропуста ондашњих институција, а недостатком политичке воље данашњих институција није осуђен злочин Геноцида државних органа Хортијеве Мађарске!
Стога је овај Народни суд несумњиво утврдио да је Миклош Хорти:
1. Ревизионистичком политиком активно поткопавао Краљевину Југославију и са одобрењем Адолфа Хитлера окупирао Бачку априла 1941. побивши 3.500 ненаоружаних Срба и исто толико грађана Барање;
2. Сатерао многе колонистичке породице у сабирни логор за Србе „Шарвар“, који је однео 8.021 живот;
3. У склопу такозваних „радних батаљона“ послао мноштво голоруких бачких Срба, Словена и Јевреја на Источни фронт да погину од совјетских јединица;
4. Испоручио својим усташким савезницима 42.000 бачких Срба за Јасеновац;
5. Починио јануарску „Рацију“ 1942. године.
На овом светом месту, суочени са његовим зверским лицем, које се данас последњи пут неосуђено презриво цери на наше Жртве, овај Народни суд подвлачи подлост којом је планирана, зверство којим је спроведена и размере које достиже јануарска „Рација“. Према подацима Музеја Града Новог Сада из 1984. године, у „Рацији“ у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју убијено је око 25.000 Жртава, од којих је овај Народни суд до сада идентификовао 5.940! Од силине тог злочина дрхте наша срца на овом месту где је под лед бачено преко 5.000 наших рођака и суграђана! Њихова једина „кривица“ је што нису рођени као Мађари, иако је већина одлично говорила мађарски језик, прихватила окупацију као реалност и никада нису оштетили, а камо ли убили једног јединог Мађара!
Од преко 3.000 истребљених новосадских Срба до сада је идентификовано 782, као и 1.363 Јевреја, 56 Мађара, 31 Хрват, 23 Немаца, 22 Руса, 21 Словак, 8 Русина, 5 Чеха, 4 Словенаца, 4 Пољака, 3 Буњевца, 1 Бугарин, 1 Грк, 1 Италијан, 1 Муслиман и 1 Румун. Страшан глас тих „што под водом дремљу“ пробио се до народне савести, па ова симболична постхумна пресуда Народа нека осуди за сва времена геноцидне акте државних органа Хортијеве Мађарске и њеног челника Миклоша Хортија!
Овом пресудом исправљамо вишедеценијску послератну неправду према Жртвама, њиховим потомцима и оштећеним етничким заједницама!
Ова пресуда није израз мржња према мађарском народу! Напротив, њоме смо индивидуализовали злочине мађарског окупатора оличене у лику и делу мађарског намесника Миклоша Хортија! Да се не забораве зверства тог зликовца!
У Новом Саду, 23. јануара 2015.“
***
Постављена спомен-плоча породици Чура која је страдала у Новосадској и Чурушкој рацији 1942. године
У оквиру програма обележавања 73. годишњице Новосадске рације, на зграду у улици краља Александра број 1, постављена је спомен плоча породици Чура која је страдала у Новосадској и Чурушкој рацији 1942. године. На спомен плочи исписан је следећи текст:
„У овој згради је живела породица која је подарила др Михајла Полита Десанчића, адвоката који је бранио Светозара Милетића, Јована Суботића, адвоката, песника и уредника Летописа Матице српске, Озрена Суботића, путописца, др Владиславу Бебу Полит, доктора филозофије, Савку Суботић, борца за женска права, Милорада Сазданића, власника новосадског биоскопа, Дејана Суботића, губернатора Манџурије под руском управом, др Владислава Суботића, хирурга, оснивача и декана Медицинског факултета у Београду.
„Живот може бити кратак, али траг од живота може бити вечит“
Исидора Секулић.“
Спомен-плочу су открили члан Градског већа за културу Вања Вученовић и председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације Мирослав Илић.
– Овим чином изражавамо пијетет према породици Чура, као и свима онима који су страдали у масовним ликвидацијама спровођеним за време Новосадске рације. То је уједно и подсетник за све што треба да градимо, али и избегнемо како се такви злочини више никада не би поновили. Сви ми који учествујемо у јавном животу и утичемо на политичке прилике, имамо одговорност да допринесемо стварању друштва које ће мирним путем решавати сукобе и градити заједништво свих народа – изјавио је Вања Вученовић.
Обележавању Новосадске рације присуствовали су представници Владе Србије, Покрајине и Новог Сада, Српске православне цркве, јеврејске и ромске заједнице, као и представници Израела и Мађарске.
Обележавању су између осталих присуствовали министар правде Никола Селаковић, председник војвођанске скупштине Иштван Пастор, амбасадор Израела Јозефом Левијем и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић.
Обраћајући се присутнима, Вучевић је рекао да у овом часу „полажемо испит о животу и праштању“.
„Ако положимо тај испит заувек ћемо живети заједно у миру и срећи“, рекао је Вучевић, додајући да данашњи скуп показује да никада неће бити заборављене жртве фашизма и нацизма и других идеологија усмерених против човека које, како је казао, никоме никада ништа добро нису донеле.
Вучевић је рекао да је тих дана 1942. године Нови Сад био најболније место на свету и да је питање да ли је тада већа жртва била бити убијен или гледати зверства „којима су биле изложене ваше комшије“.
НОВОСТИ: ИСПОВЕСТ – Још ме прогоне сенке крвника
ТОГ 21. јануара 1942. биле смо још у кревету када је, у шест ујутру, у наш стан у Улици краља Александра 1 у Новом Саду, хрупило шест крупних, униформисаних људи са исуканим бајонетима. Скамениле смо се од страха. Претурајући по стану, урлали су да не смемо да излазимо на улицу и да, ни случајно, не отварамо прозоре, јер ће нас све побити.
Док ово говори, глас Илеане Чуре Сазданић (84), докторке филологије, болно подрхтава. Од најстрашнијег злочина у историји Новог Сада, у којем су мађарски жандарми, за само три дана, брутално побили више од 1.300 невиних Срба и Јевреја, минуле су равно 73 године, али ожиљци на њеној души никада нису зарасли. А и како би, када је у том језивом покољу остала без игде икога.
– Било ми је тада 11 година и живела сам са мајком Надом Чуром и тетком Љубицом Димовић Сазданић. Били смо једна од најугледнијих српских породица у чијем родослову су, уз остале, и славни Јован Суботић и Михаило Полит Десанчић. Тог првог дана, жандарми нас нису дирали, само су однели нешто новца, накита и других драгоцености и, поновивши да нигде не мрдамо, отишли.
Илеана Чура Сазданић
Да се напољу нешто страшно дешава, било им је сасвим јасно. Ипак, нису ни слутиле да је, на ледених 20 степени испод нуле, невина српска и јеврејска крв, потоцима, већ потекла. И да се под лед Дунава, масовно, бацају измасакрирана тела страдалника.
– Дошли су и сутрадан, 22. јануара, али су опет само претили и односили наше ствари. Нисмо, наравно, смеле ништа да питамо, нити да изађемо на улици. А онда је дошао и 23. јануар, последњи дан Рације, који ће, за моју мајку и тетку бити кобан.
Тог дана, негде око 13.30, жандарми су поново упали у стан у Краља Александра, али овога пута нису тражили ствари. Дошли су по људе. Гурајући их и ударајући, истерали су Наду, Љубицу и Илеану на залеђену улицу.
– Била сам лако одевена, а напољу је било толико хладно да се дах ледио. Мама и тетка су, очајнички, молиле жандарме да ме пусте да бар обучем капут, да би, на крају, запомажући, клекле пред њих. Овима се, очигледно, журило, па су ме гурнули према улазу у зграду и ја сам схватила да могу да одем по капут.
Када се, после неколико минута, вратила, на тргу није било никога, а сат доцније из Будимпеште је стигла наредба да се Рација прекине. За Наду и Љубицу је, међутим, било касно. Мађарски жандарми су их, сазнаће то касније, одвукли на средишње место егзекуције, плажу Штранд, и дивљачки искасапили.
– Журећи да, ипак, обаве свој језиви посао, због накита су им одсекли уши и прсте. И данас видим златни прстен са плавим сафиром и брилијантима, који је на носила тетка, и мамим прстен са зеленим смарагдом који су некоме постали страшни плен.
Као и стотине других, и тела двеју жена бачена су у ледени Дунав. Никада нису пронађена. Илеана је, окамењена, у стану у Краља Александра провела наредних седам дана. Ту ју је пронашао ујак Димитрије Димовић и преузео бригу о њој. Током рата ишла је мађарску грађанску школу, где је, као и остали Срби, била само „прљави Рац“ којег свако може да понижава и малтретира.
Крајем рата ју је, вративши се из заробљеништва, усвојио теча, Љубичин муж Милорад Сазданић, чије презиме је додала сопственом. У Београду је завршила основне и магистарске студије енглеског, као стипендиста Британског савета докторирала у Енглеској, на постдокторским студијама у САД била је као стипендиста Фулбрајтове фондације… Мада је, вели, сенке крвника походе и данас, злочин чија жртва је била њена породица ипак није разорио хришћанску узвишеност њене личности.
– Никада нисам осећала мржњу према Мађарима. Када је, после рата, организована протестна шетња „У Дунав са Мађарима“, ја сам, инстинктивно, изашла из те колоне. Јер, знала сам, и знам, да нико, никада више, не сме да заврши у Дунаву. Мржњу, ипак, може да победи само љубав. Ни освета, ни мржња то не могу.
ЗАТРЛИ ИХ И У ЧУРУГУ
ПОРЕД Наде и Љубице, у мађарском покољу у јужној Бачкој је страдало још 14 Илеаниних блиских рођака. У Чуругу, одакле њена породица потиче, на Бадњи дан 1942. су, наиме, брутално убијени и под лед Тисе бачени Владимир (13), Кристина (14), Анђелка (16), Рада (17), Бранка (18), Љубица (20), Мирјана (21), Милорад (37), Богдан (47), Јелена (48), Милосава (49), Јован (53), Рада (73) и Радојка Чура, чија старост није забележена. Мирјана је била најбољи студент Медицинског факултета у Београду, а у Чуруг је дошла да са породицом проведе Божић, кобан како ће се, нажалост, испоставити.
ПЛОЧА И МУЗЕЈ
У ПЕТАК, 23. јануара, на згради у Краља Александра 1, на иницијативу београдског Удружења за унапређење српске културе, уметности и међународне сарадње „Адлигата“ и уз подршку Скупштине града Новог Сада, постављена је спомен-плоча породици Чура. Илеана, уз то, намерава да, када јој, у оквиру реституције стан у тој згради буде враћен, што, нажалост, иде врло споро, уз помоћ председника тог удружења, адвоката и књижевника Виктора Лазића, отвори музеј Рације.
СРБски ФБРепортер 
Што бре изврћете ствари , па то су чинили исто што су и чинили усташе у Хрватској, један је био послодавац, а Срби ко Сби, своју националност величину величају кроз погибију, кроз смрат, кроз своју проливену крв, јер су и они као њихови џелати подлегли од истог узроника и њиховог „информационог оружја. И тако у недоглед, до данашњих дана. Нема те енергије у Српском народу да да јасан одговор на сваки покушај условљавања, ограничења, спутаности и угрожености.
Поздрав из Сунчаног Београда, ДРАГАНешковић
Свиђа ми сеСвиђа ми се