Наталија Пичурина, 23.1.2015.
Превод: СРБски ФБРепортер

23. јануар – Александар Захарченко, Председник Доњецке Народне Републике обратио се грађанима Украјине:

„Ви савршено добро знате да смо вам јуче предали ваше мртве војнике. И данас се много мртвих војника украјинске војске налази у близини аеродрома – на новом терминалу, у градовима Пески, Авдејевка, Никишино, Мајорск код Горловке и на другим местима где се воде жестоке борбе. 

Као што сте јуче приметили, украјински официри одбијају чак да преузму убијене. Број погинулих украјинских војника је тешко пребројати. Верујте ми, тај број је већ премашио стотину људи. Ми позивамо овде родитеље убијених! Гарантујемо вам предају тела, обећавамо потпуну сигурност, помоћ у идентификовању и транспорт ваших синова кући. 

Још бих желео да истакнем и следеће. Према нашим сазнањима, украјинске оружане снаге су довезле у зону «АТО» (антитерористичке операције, прим. прев.) три покретна крематоријума. Ви сте сви интелигентни људи и врло добро знате за шта су бојсци Украјине потребни крематоријуми! Желим да још једном да нагласим – крематоријуми су потребни ради спаљивања тела погинулих. Након спаљивања, биће објављено да су ваша деца нестала или заробљена.

Драги родитељи! Сигуран сам да сваког од вас срце боли за своје дете. Молим вас, повежите се са својим синовима, сазнајте где су, у којим јединицама. И строго контролише судбину сваког вашег детета. Не заборавите – овде се води рат и за нас су они непријатељи!

Можда сте приметили, ако, наравно, гледате интернет, како обични људи Доњецка доживљавају ваше синове. Као окупаторе и егзекуторе! То је масовна појава. Дошли сте у нашу земљу и убијате нашу децу. Ви нисте овде добри пријатељи и гости, већ непријатељи са оружјем рукама! Судбина ваше деце налази се управо у вашим рукама! Водите рачуна о вашој деци.“

***

22 јануара у Доњецку Александар Захарченко је представницима власти Кијеву предао тела украјинскох војника погинулих у борби за аеродром у Доњецку. Заједно са телима мртвих, враћена су и њихова документа и застава коју је Александар Захарченко обећао председнику Украјине Петру Порошенку.

Пре предаје сандука са  телима погинулих, православни свештеник је одслужио опело преминулима. Захарченко је поступио као прави командант. Није се светио мртвима и живе је приморао да се замисле.

Истог  дана Александр Захарченко је заробљене украјинске војнике довео на место трагедије у микрореону Доњецка Босе. Међу њима су и они, који су чинили зверства на Доњецком аеродрому. Нека гледају и слушају.

Наиме у насељу Босе украјинска армија је гранатирала тролејбуску станицу при чему је 15 људи погинуло док је 20 особа у тешком стању пребачено у болнице. У Доњецку се данас хитно сакупља крв за трансфузију која је тренутно најпотребнија.

Затим су гађали трамвајски „прстен“ и војну школу. У кућама које су у близини тих објеката излетела су окна.

У граду Дебаљцево двоје цивила је погинуло а троје рањено услед артиљеријског напада.
А у селу Маринка гранате су погодиле приватну кућу у улици Мира (Мир=свет, прим. прев.). Пред очима родитеља убијено је  њихов 9-годишњи син. Његов брат од 14 година, и бака добили су повреде од гелера. Породица је била у кухињи… Они су само сели да вечерају.

Колико је још потребно крви, смрти и трагедија, да би руска олигархијска елита (не обични људи којима је одавно све јасно) престала да свима улива у главу да је „то унутрашњи украјински рат“?