Јуче, у рано јутро,
Гледам у парку чудну сцену:
Чичица згурен и његов пас,
Причају ко два другара,
о свему што мучи нас.

Приђем и кришом слушам,
Тај чудни, невероватни, ванвременски пар.

Чичица пита пса:
Ко је неприкосновени вођа Србије?
Пас договара:
АВ, АВ.
Па да, јасно ко дан, закључује чичица, и настави:

А ко је највећи самохвалисавац у Србији,
од кад је света и века?
Пас заврте репом и опет лану:
АВ, АВ, АВ.
Па јесте, и то си у праву, признаде старац.

И опет га помази и похвали:
Све знаш. Паметан пас. Ајмо сада нешто теже.
А ко је у Србији,
реформатор над реформаторима,
дал и то можда не знаш?
Пас скочи на задње ноге, и опет јако лану:
АВ, АВ, АВ!

Баш си ти паметан пас, а дал можда не знаш,
Ко ће нас, мене и тебе,
Нажалост,
Сахранити, пре него за то дође време?
АВ, АВ, АВ!
и даље самоуверено лаје пас.

Чичица, помази пса по глави,
И рече:
Пријатељу мој, колико у теби мудрости има.
Да зна Србија, колико и ти,
Не би ми данас, упркос свему, славили опште незнање,
Не би ми, као овце библијске,
Живели и ишли на шишање и клање!

Лако је данас живети у сновима његовим,
Хајд ти смогни снаге,
па упркос свим лажима,
живи у Србији!

Старац помази пса и неста са њим,
У суморној јутарњој измаглици,
Негде на путу свих нас,
У блиставу сиву Србију будућности.

Миланко Шеклер, из песме, Старац и пас (необјављено)

12. 01. 2015. за ФБР аутор Миланко Шеклер, приредила Биљана Диковић

Срећна је Србија, јер сваку срећну земљу чине пре свега срећни људи, али не било који, већ баш они најбројнији, а то су у Србији увек били, они обични, непознати и безимени, у свим временима и свим државним властима Србије, најмање битни и најмање важни.

Они обични, бедни и сиромашни људи у Србији, чији су преци ту исту Србију ни из чега створили, на пољани, у шуми, окружену увек силним и моћним непријатељима, чији су је потомци вазда љубоморно чували, и нама је такву пренели и предали, уз завет да и ми своју муку, због такве Србије, издржимо, стојички поднесемо, и потомству своме оставимо. Такви људи, свакаква чуда су били спремни да учине, да Србија таква опстане, само да би и потомци њихови имали ради чега живети, мучити се и умирати, и завет њихов наставити, и на своје потомке, кад дође време, га опет пренети!

А такви Срби: никакви, јадни, гладни, измучени, и поред све своје муке, коју као свакодневно искушење схватају, Србију увек спашавају, и чине све да она опстане и свакојака зла преживи, и никада ни пред ким не поклекне, и од себе, као таква не одустане, и не дај Боже не нестане!

Ти обични људи, ти сиромашни и полугладни, који се и дана данас окупљају око шпорета или пећи (као некада око огњишта), те једне једине угрејане собе у својој кући, у Србији данас има више него икад до сада, и једини су и најјачи гарант будућности и опстанка Србије! Да, да! Верујте ми, да то чини целу ситуацију потпуно апсурдном! Што неко више уништава народ Србије, њену привреду и друштво, што чини све бројнијом сиротињу у Србији, он је у исто време и чини све јачом и моћнијом! Јер тај духовно најздравији део народа Србије, управо ти обични, мали и сиромашни људи, и даље носе своју Србију у свом великом срцу и души, и не дају је ником!
Има ли сигурнијег места на свету, за наши драгу отаџбину, од срца тих обичних, малих и небитних људи! Нико не рачуна на њих, као на неки фактор, а они бројнији, и моћнији него икада! И то баш сада, када је и Србија у опасности, као никада до сада! Па нек неко каже да нема небеске Србије! Срећна је и ретка земља, која има такве људе!

Само они, они који ретко имају прилике да се нечему радују, али бар тај дан, знају да буду срећни, и знају да ту ретку прилику најбоље од свих искористе! Радују се тада, обични, мали сиромашни људи, радују се за све паре своје, којих и онако нема, али које њима никада и нису биле услов за праву радост и праву срећу Србије! Њима су најважнији разлози и услови среће у Србији, потпуно неразумљиви, и за данашње Европљане, и за њихове сатрапе у Србији, њихове верне Европотурице, којима је непојмљиво и болесно, да неко толико високо на својој вредносној лествици уздиже такве догађаје, као што су венчање, рађање, у позним годинама умирања, крштење и славска окупљања! А за такве поводе, паре нису никада неопходне!

Они, ти обични, мали људи, увек желе само једно: да живе, као и преци: да буду свој на своме, да не пожеле ништа туђе, да не нанесу зло доброме човеку, да казне и сатру све оне зле и лоше људе, који пожеле ишта што припада њима, и што је најважније, да сатру све којима је Србија постала циљ или будући плен!

Увек је тако било, јесте и биће, јер историјским наслеђем, давно задате теме, не мењају се како се коме прохте! Не разумеју ти мали обични људи, ко и како и зашто то хоће да им промени, и да им у главу „утера“ неку нову свест!

Преобраћени Срби, новоевропљани, те свеопште незналице, којима је један од најважнијих циљева да Србима промене свест, не знају оно најважније, а то је да код обичних, малих и неважних Срба, њихов опстанак и обичаје, не диктира свест, нити се свест у њиховом животу ишта пита нити ишта одлучује!

Другачије животно устројство њих води, и другачија је њихова душа и срце, јер код тих обичних, малих, сиромашних људи Србије, давно је све решено, и све је од небеске Србије занавјек задато: љубав према жени, деци, кући, свом крају и својој домовини, преклапају се са једним, науци још непознатим центром у мозгу који поред ове љубави, код Срба још регулише и дисање, рад срца, бес и нагон за уништењем свега што му тим животним вредностима прети!

Зато, кад Србину животне вредности нападнеш и желиш да му промениш духовне разлоге среће и живљења (да му „промениш свест“), он почне да убрзано дише, песницу да стеже, крв му се сјури у опанке, из стомака му нешто крене, урликне као вук, и тада му се само склони и бежи, или ћеш да умреш! То ће на крају да сачека и сваког ко покуша да му „промени свест“, објашњавајући да нема веће вредности од новца, и да паре све решавају, и да без пара и економије нема среће!

Свако ко Србију хоће да разуме, и на прави начин води, мора да зна, да никада и не покуша да дира и напада, оно чему се тај обични, мали човек једино радује и живи, а то је оно што проистиче из љубави према жени, деци, кући, домовини, а то су венчања, рађања, крштења и славе, и зарад чега су једино увек спремни, да све оно што имају у трену изгубе, и из чега извире, и силну моћ црпи, њихово неуништиво и као љубав сама, вечно родољубље!

Мислите ли, да су случајно, данас у Србији нападнути баш ти неупитни делови живота сваког обичног, малог и полугладног човека у Србији: венчање – нападају га они који траже проширење брака и на хомосексуалне заједнице, рађање – нападају га преко покушаја већ поменутог хомосексуланошћу оскрнављеног брака, али и преко уништавња породице, обесправљења родитеља, осиромашења, промоције промискуитета и опште сексуализације свега и свачега, од разних предмета па до деце, од рекламе за сладолед па до рекламе мобилних телефона и аутомобила, што је довело да нас сваке године има око 40.000 мање, крштења – јер то је тако заостало, примитивно, ретроградно и фашистички, „па зар не видиш шта попови возе“, славе – шта ће ти такво примитивно и паганско наслеђе, као да си индијанац, и како можеш да перверзне педофилске попове у кућу примаш и у цркви колач сечеш, зашто не славиш рођендан као цео запад напредни….

Обични, мали, полугладни, отпуштени, болесни, заборављени, понижени, и ко зна колико пута до сад преварени, изругани, што само још нису, као коњи оседлани и као волови, у јарам натерани, у свом срцу чувају оно до чега нико не може, упркос свему, да допре, а то је Србија, она права – по којима свако од нас ходи, и она небеска – која над нама као анђео чувар лебди!

Али, не заборавите да у Србији има, нажалост, и другачијих људи!

Има у Србији, и људи који мисле су много важни (сами себи, не нама обичнима), зато што су богати, и зато што су на власти, због чега су сваки дан срећни, и услед тога еуфорични и за слушање тако напорни и тешки! Како да не буду, кад увек и шта год да причају, причају исто: о себи! Има људи у Србији, којима није ни до чега, сем до њих самих, и који су услед свог богатства и моћи, постали тако себични и празни! Има људи у Србији, који мисле да новцем могу све: и да рађају и да убијају, и то само према својој жељи! Има људи, који желе да нас све, овако у гомили, као стоку у Европу одведу, где је све као у рају, и где ће сви, као и они живети, срећно, и богато, заборављајући, да богатство неким људима, нимало није важно!

На мене не рачунајте – и нигде ме не водите, јер ја у Европу да идем нећу, јер неко мора, и код куће да остане, огњиште ложи, кућу чува, упркос свему, остане у својој земљи, колико год да је тешко, бирајући да живим као и до сада, скромно и као свој на своме! Да таквих није било, остала би пуста Србија већ одавно! И знам да нисам усамљен, и знам да сам у већини, у најбољем друштву у овој земљи!
Знам да не грешимо, јер у својој историји, водили су народ србски, чак и патријарси (Арсеније Чарнојевић, и Арсеније Шакота), у Европу (Аустроугарска се тад звала та „европска заједница народа“), у гомили, као марву, да би тај исти народ, кроз само пар векова, као и марва завршио – на свеопштем клању! Србију су од Европе и Турске очували, они који су у њој упркос свему остали, а никада они који су отишли! Они који су отишли су често и много помагали, и на крају се кад треба, враћали!

Али, оно што је мени, као и свим обесправљеним, обичним, малим и неважним људима Србије јасно, то је чињеница, да већ годинама у Србији, постоји једно место, где можете увек и готово свакодневно видети, увек силно срећне људи. То место је парламент Србије.

* Наставиће се…