Подсетимо се, праузрок нарастајућих притисака на Србију је имао своју иницијалну капислу још у првим месецима 2014. године, када је на улицама Кијева свргнут легални председник те земље, а нову пучистичку власт су за дивно чудо свесрдно подржале Европска унија и Сједињене Државе, иако се то тешко уклапа у демократске принципе на којима почивају западна друштва, да би онда након целог низа последичних догађаја увели санкције Русији, упорно захтевајући потом и од Србије да учини то исто, без обзира на сопствену економску и сваку другу штету која би из тога проистекла.

Уследило је затим појављивање на београдском небу бизарног дрона са заставом која је носила доказ великоалбанских аспирација, који је до данас остао правим неидентификованим летећим објектом, исто као што није била идентификована ни одговарајућа реакција европских званичника на то јавно понижење Србије, чиме су на посредан начин показали и свој однос према поруци коју је носила поменута застава са обрисима нових граница на прекројеном Балкану.

А пред крај ове године која је на измаку, несумњиво највише одјека је изазвало изнуђено руско одустајање од пројекта Јужни ток, услед сталних нових условљавања из Брисела, што је ускратило Србији приходе од транзита гаса у вредности од 300 милиона евра на годишњем нивоу, енергетску сигурност у временима која су све турбулентнија, а такође и хиљаде радних места које би тај гасовод обезбедио, која су испарила док си рекао „сенатор Мекејн“, који је очигледно одиграо кључну улогу у убеђивању Бугарске да одигра улогу чепа који ће дефинитивно запушити цеви Јужног тока.

Међутим, не може се рећи да у 2014. години уопште није било тренутака који нису били обележени уценама и разним облицима притисака. Напротив, барем неколико значајних догађаја, попут на пример доласка Путина у Београд да би присуствовао војној паради каква није виђена у последњих 30 година и да би понудио 10 милијарди долара руских инвестиција у српску привреду, као и недавна посета Београду кинеског премијера и отварање првог моста преко Дунава у последњих 70 година, убедљив су доказ да се иста чаша не може баш увек посматрати као полупразна, него понекад и као полупуна.

У сваком случају, каква год да је била година са којом се растајемо, у људској је природи да се непрестано надамо да ће већ следећа да оправда сва наша очекивања, без обзира колико су таква очекивања заиста утемељена. Уз подсећање на изреку да „снови стварају будућност“, и са најбољим жељама свим слушаоцима и читаоцима, користим прилику да вам у своје име пожелим срећну Нову 2015. годину.