Аутор: Драгослава Копривица
19.12.2014.

Владимир Путин је на годишњој конференцији одржаној у Москви рекао пуно тога, за Запад је рекао и наслов текста, а између осталог је рекао и да `Запад притиска јединство Словена`.

У контексту ове последње оцене, шта Путин није рекао?

Иза сваког рата који Запад води за пљачку ресурса увек се у позадини крије и питање идентитета. Словенски род је кроз историју трпео силу увек истог зла, не само историјског, него и метафизичког, изложен конверзијама и силама расипања. Најсвежији пример – Украјина.

Словенски род страдалнички кроз историју није страдао само изложен ратовима и геноцидним уништавањима, него је страдао и затирањем трагова који воде према извору много миленијумског народног памћења, обичајности, према ослонцима словенског цивилизацијског идентитета.

Запад је, руку под руку са Ватиканом и свим сивим еминенцијама, одавно смислио како да одроди словенски род. Уз ратове, запечатио је његова велика дела чије је одсуство из самосвести словенских народа довело до трагичног самозаборава и историјске обеспућености. Од кад кроз историју крстом-мачем процентуално 12 на 12 векује и сечивом мача словенство сече, Запад је пун предрасуда и у страху да слово и словенство своју лековиту реч не каже човечанству.

Сергеј Присјекин: Ко код нас с мачем дође, од мача ће и погинути

Словени, како Срби тако и Руси, што пре морају заборавити онај фалсификат да су изашли на историјску позорницу тек у шестом веку. Прикривајући истину о словенском присуству на целој територији Европе у Антици, гурајући Словене у Прокрустову постељу, западни ментални склоп са својом мачо историографијом легао је у своју постељу прикљештен у њој конвертитском патњом. Конвертити прижељкују уништење стабла, нестанак народа од кога су потекли. Кад се стабло уништи ветар ће гране лакше однети.

И Русија и Србија, `мала Русија`на Балкану, одавно су страшило за западну Европу. Током 19. века енглеска спољна политика била је: одбрана колонијалног царства, русофобија и отпор руском изласку на Балкан. Западни империјални мозак никад не мирује. Око му је увек на ономе што нема а могао би имати.

У турско-српском сукобу 1876. Енглеска се ставља на страну  Отоманске империје да би од Руса одбранили Дарданеле, поништавајући Санстефански уговор, успут грабећи Кипар. У јануарском пољском устанку 1863. Енглеска је нахушкала Пољаке на устанак против Руса а онда их оставила на цедилу. Варшава је преточена у поток крви. Додуше, руку на срце, није било ни једне побуне у Европи коју енглеска политика није подржала а после издала.

Одавно се светска историја кроји на Криму. Кримски рат (1853) био је покушај Енглеске да након Бечког конгреса Европу гурне у општи пламен. Пораз Руса на Криму био је брука за Русију, понижење 19. века. Није необично што је Николај Први после мира у Паризу мистериозно нестао, у монахе отишао. Пред енглеско бомбардовање Потсдама и Дрездена 1945. Маршал енглеских ваздушних снага, Харис, примећује: `Време за уништавање је прошло, мозак треба окренути како ће се савезници владати и окупирати Немачку`. Винстон Черчил је био другог мишљења: `За мене уништавање словенске гамади још није прошло…`

Западу је одувек ишло на руку западопоклонство словенских елита. Економских, културних, политичких. Тако је било кроз историју. Тако је и данас. Не тражи само Запад `да медвед седи мирно и једе мед па да га вежу ланцем`. Запад то увек ради уз асистенцију локалне, вирусне политичко-економске елите.

„Данас у Русији није модерно бити патриота. Чика Сем може бити поносан на тебе“

Броза није довела на власт `радничка класа` него уз запад и локална интелектуална елита. Није Запад тврдио да српска књижевност постоји тек од 18. века него је то био Скерлић.
Питање Аљаске за Русију било је гореће 1867. када се говорило о продаји САД- у руских северно америчких колонија. У Русији је, дакле 11 година после Кримског рата, била створена струја која је заговарала стратегију уступака Западу. Цару Александру Другом била је мука од руске елите која је спас видела у продаји руске територије. На њега су вршени велики притисци да прода Аљаску за неких пишљивих седам милиона америчких долара. Царев министар иностраних послова, кнез Александар Горчаков, тврдио је да би се Русија продајом Аљаске `усредсредила`.

Све што су Русији чинили и чине ти `усредсређени`, чинила је и чини у Србији српска `усредсређеност`. Све што је Русији чинило и чини то слепило, звано западопоклонство, слепило оних који се залажу само за свој а не државни интерес или су склони западном стилу живота, чинило је и чини Србији.

Чини се ипак да ће бојеви бити неизбежни.