Извор: ФБ група Вера, Видовдан
Приредила редакција СРБског ФБРепортера, 22.12.2014.

Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост. (Св. Николај Жички)

Отац Харитон и Отац Стефан

На Косову и Метохији су 1999. године мученичком смрћу страдала два монаха – отац Харитон и отац Стефан.

Монах Харитон, новомученик косовски, који је био у манастиру Св. Архангели код Призрена, пострадао је од шиптарских терориста у Призрену 15. јуна, а његово обезглављено тело закопано у месту Тусус код Призрена, пронађено је августа 2000. године. Мучениково свето тело је у црноречкој земљи свега пар метара од његове некадашње келије. То је и први гроб у црноречком манастиру од његовог оснивања. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија написана је и књига „Харитон новомученик црноречки“ у манастиру Црна Река 2009. године.

Свети преподобномученик Харитон, страдао у Призрену од УЧК, после доласка КФОР-а, и пред њиховим очима

Знамо ране твога тијела
али где је твоја глава
кажу већ се узнијела
будном Оку што не спава.

Они што су нека чују
монашке ти очи јели
благо лице сад милују
Бог и Свети Архангели.

И небо те уписује
у велемучен Христов број
ланцем сужањ исписује
Харитоне оче мој.

Убилац је већ сам безглав
крстоносна звона звоне
код Господа ниси мртав
жив си оче Харитоне.

(Ранко Ђиновић)

О оцу Харитону један његов сабрат:

…И тако почекавши га више сати не би ли се вратио, предвече чусмо неку „од уста до уста“ причу да је један немачки новинар снимио како га „руља чупа из возила“, али до дана данашњег та прича је остала само на томе.

Једино што се може на основу искуственог саживота са о. Харитоном претпоставити је следеће:
– да су му тражили да им преда само манастирски ауто он то добровољно по цену живота не би дао, а камо ли да му неко у веру православну дира, и још, докле је год могао да говори он им је дубоко верујем, уз карактеристичан осмејак потпуно смирено говорио да они само раде свој посао, дубоко жалећи због њих што су такви, као свети Вукашин клепачки, а о присуству његовог смирења нам сведоћи ритуална разјареност мучитеља, који су му неколике кости иситнили, а над главом се вероватно изругивали и трофејно хвалили, јер главе не беше са пронађеним костима новомученика Христовог.

Свети новомучениче Харитоне моли Бога за нас!

***

Отац Стефан, јеромонах из манастира Будисавци близу Клине, отет је 19. јула 1999.г. и од тада се не зна ништа о њему. По непотврђеним информацијама са албанске стране он је убијен, а тело му је бачено у напуштен бунар и прекривено лешинама животиња.

Јеромонаха Стефана, духовника сестринства Пећке Патријаршије који је био на послушању у манастиру Будисавци, Шиптари католици су ухватили између Истока и Ђураковца када је ишао у продавницу у набавку. Све се то дешавало у присуству шпанских и португалских војника и њиховног војног свештеника. Тукли су га до смрти, а затим по причању бацили у бунар проте Андрије Поповића, мученика из II Светског рата са још неколико Срба. Његово тело још увек није пронађено.

ЗАШТО нико не тражи оца Стефана?
ЗАШТО се у Београду у Патријаршији, под чијом је ингеренцијом Пећка патријаршија не прича о оцу Стефану?
ЗАШТО ни српски архијереји ни државни врх не пита где су земни остаци оца Стефана?
ЗАШТО народ у Србији не зна за новомученика Стефана?
Да ли је отац Стефан од свих заборављен? Где је тело оца Стефана?

„У Тебе се, Господе, уздам, немој ме оставити под срамотом вечном” (Пс. 70, 1)…..“

Невини слуга Христов свештеномученик Стефан је негде у Метохији, тај страдалник српски, заједно са осталим прецима српским који су ту своје кости оставили, чува наше вековно огњиште, место нашег порекла и јединог места без кога ми као народ не постојимо.

Мученици српски су и најбољи сведоци истине Христове и стубови цркве. Отац Стефан је удостојен да умре за Христа, али он је и живео за Христа и у Христу.

„Слава му и милост… никад га заборавит нећу. Као дете сам са њим дане проводила. Био је предобар. Увек ће ми недостајати и он и црква у Будисавцима…“ (Велика Века Лазаревић)

________

ФБ група Вера: Данас (22.12.2014) смо добили прави драгуљ, сведочанство о св. новомученику Стефану, од брата Ивице Пашића. Њему срдачно захваљујемо на речима којима је описао оца Стефана и надамо се да ће нас обрадовати са још детаља из последњих година живота овога свештеномученика.

СВЕДОЧЕЊЕ О СВ. НОВОМУЧЕНИКУ СТЕФАНУ

Отац Стефан је у манастир Преображења Христовог у Будисавцима дошао 1997. године након упокојења оца Серафима, дотадашњег игумана манастира. Тада је имао 33 године. Занимало нас је да ли смо добили још једног духовника, свеца који је ходао земљом, као што је то био и његов претходник отац Серафим.

Бог нам је послао анђела! За кратко време верници су схватили да смо Црква и ми верници добили награду, за коју највише заслуге пред Свевишњим има блаженопочивши отац Серафим. Млад, тих, нежног и тихог гласа, увек насмејан, пажљив, искреног погледа који је говорио више од речи, постао је најомиљенији верницима. И они верници који су ређе долазили у цркву, почели су сваке недеље и празника да долазе и присуствују богослужењу. Бити у близини оца Стефана је посебан доживљај. Својим понашањем је многе људе је приближио Цркви Христовој. Долазили су из суседних села Рудица, Крушева, Ступа, Беркова, Сврка, Жача, Наглавака, Насељења, Брегаџија, из Пећи, Истока, Клине…

На слици је отац Стефан са Ивицом Пашићем, верником из Будисаваца, 1999.

Захвалан сам Богу што сам имао ту привилегију да добро упознам оца Стефана и његов овоземаљски животни пут. Много сам времена проводио са њим. Од тада се мој живот у духовном смислу мења. И не само мој живот, него и живот многих верника које је несхватљивим Божијим даром успео да преобрази. Својим делима, а мање речима, је мењао свест код верника. Од места где је боравио је направио оазу среће и духовног мира и спокојства. Радовао сам се сваком одласку у цркву, јер сам се после сваког богослужења осећао као препорођен.

Након службе, мој брат Славиша и ја смо често остајали дуже како би од оца Стефана добили савете и одговоре на многа питања која су нас мучила. Он је наш духовни отац који је дубоко смештен у нашим срцима. Чувамо га и не заборављамо, јер заборавити оца Стефана је исто што и самоуништење. Његове тихе, мудре, проницљиве речи ми и након 15 година одзвањају и не желим да признам, нити осећам да није и даље са нама. Он је увек ту, његов лик је стално присутан. Слика на којој смо он и ја је настала у мојој кући. Фотографисала нас је моја покојна мајка која је за оца Стефана говорила да јој је шести син.

Свакако имам још доста тога да вам испричам о њему. Велики поздрав и хвала вам што се трудите да прикажете наше свеце великомученике у правом светлу.

Ивица Пашић