Наравно, на усвојену одлуку утицала је ситуација у руској економији, пад курса рубље, пад цена нафте, као и поскупљење пројекта са 10 на 30 милијарди долара. Али одустајање од изградње гасовода којим би руски гас ишао непосредно у Европу заобилазећи Украјину, имаће з анас много озбиљније последице него за Русију.

Није случајно Путинова изјава дата за време његове посете Турској, где се састајао са турским премијером Ердоганом. У том контексту постаје јаснији проблем који стоји пред њим. Формално изјава руске стране не искључује могућности обнове пројекта у случају да ЕУ заузме конструктивнији став. 8. децембра европски комесар за питања енергетског савеза Марош Шевчович је покушао да ублажи ситуацију, изјавивши да пројекат још може да буде реализован. Ипак, према нашем мишљењу, то је мало вероватно. О чему су се договорили у Анкари лидери две земље? О стварању услова који ће довести до даље смањења улоге Европе.

Прво. Гасовод ће прећи преко дна Црног мора, али не у Бугарску, већ у Турску, при томе његов капацитет ће остати исти – 63 милијарди кубних метара, од којих ће 15 милијарди бити намењено Турској.
Друго. Испоруке Анкари одмах ће се увећати за 3 милијарде кубних метара уз додатних 14 милијарди, које она већ добија преко гасовода Плави ток, изграђеног раније.

Треће. Турска такође добија попуст од 6% на раније важеће цене.
Четврто. Две земље су се договориле да прошире билатералну трговину и да инвестирају у првом реду у пољопривредну производњу, металургију, лаку индустрију и сферу високих технологија. И то без обзира на анти-санкције.

Пето. Бугарска сваке године губи 500 милиона долара које би могла да добије за транзит гаса преко њене територије, као и нова радна места која је требало да буду отворена у оквиру пројекта.

Шесто. Мађарска и Србија, које су такође рачунале на руски гас, сада ће морати да траже алтерантивне изворе снабдевања. Мађарска такође не може да иступи у улози европског хаба, коју је хтела да одигра.

Седмо. Италијанска компанија Сајпем је изјавила да одустајање од пројекта за њу ће значити губитак од око 2 милијарде долара.

Осмо. После неуспеха пројекта Набуко, Европа је поново почела да кокетира са Туркменојим, а узимајући у обзир могућност укидања санкција Ирану, рачунала је на ирански гас као алтернативу руском, довољну за попуњавање новог Трансанадолијског гасовода. Удвајањем капацитета Плавог тока варијанте алтернативних гасовода за Турску ће постати мање актуелне, пошто ће потреба за њима нестати, а финансијски трошкови ће постати неоправдани. У том смислу може да се заборави на Турску као транзитни коридор за допремање у Европу гаса са других тржишта (изузев већ активног гасовода којим се транспортује азербејџански гас).

Девето. Нагло се мења улога италијанског концертна ЕНИ који је у оквиру Јужног тока био централна карика односа Европе са Гаспромом и владом Русије.

***

Али то су само последице са којима треба имати посла већ сада. Ако се оцењује наша политичка будућност са тачке гледишта краткорочне и средњорочне перспективе, ми ћемо се суочити са растућим разочарањем Мађарске и бугарске којима је Европа наметнула актуелну ситуацију. И што је најиндикативније: Турска, која већ одавно води сопствену политику, све мање усаглашену са политиком Европе и Запада у целини, биће све самосталнија и све мање ће попуштати нашим наговорима. Она не само да ће се претворити за Европу у додатни извор енергетске уцене, већ ће одустати и од своје вековне конфронтације са Русијом у корист прећутне сарадње са њом, што не може да нема геополитичке последице.

Сада, када су европски и прекоокеански мудраци постигли толико блиставе резултате, они вероватно могу да буду истински срећни.