Кикинда

Пише: Жељко Регода
15 новембар 2014, Ал Џазира
Приредила редакција СРБског ФБРепортера

Сиротињу која прима мизерну социјалну помоћ како би преживела, у Војводини позивају на принудан рад, а ко се не одазове или не пошаље члана породице да га замени, неће добити помоћ у наредне двије године.

Дакле, ако нико други не може, има да дођу и деца, иначе ништа од социјалне помоћи (уступљено Ал Џазири)

Нисам се честито ни опоравио од шока изазваног сазнањем да у Србији човек може изгубити посао и добити отказ док беспомоћан лежи у коми, а уследио је нови – сиротињу која прима помоћ како би преживела – позивају на принудан рад.

Можда је то „принудан“ мало грубља квалификација јер је овде реч о друштвено-корисном раду, али суштина је у следећем – ко се не појави на заказаном месту, неће добити помоћ на коју иначе има право и од које већини њих и те како зависи будућност.

Ко не дође укида му се помоћ

Некако у сенци ратова, страдања, података о све бројнијим жртвама еболе и свих осталих лоших вести којима нас данима обасипају, остала је ова која је стигла из Кикинде.

Тамошњи Фонд солидарности позвао је оне којима даје помоћ да обавезно дођу и одазову се акцији „друштвено корисног рада“ јер ће им у противном та једнократна помоћ, која иначе подразумева лечење или куповину лекова у вредности од 3.000 до 20.000 динара (од 25 до 170 евра), односно два кубика дрвета за огрев, бити укинута!

Горчину изазвану оваквим сазнањем додатно појачава чињеница да ове људе нико није обавестио о могућности да им буде постављен овакав ултиматум, када је требало да им је поменута помоћ удељивана.

Тек недавно стигао им је позив у којем пише да се позивају да дођу тад и тад испред тамошњег спортског центра „Језеро“ како би учествовали у акцији друштвено-корисног рада због претходно добијене помоћи из Фонда солидарности општине Кикинда.

У случају неодазивања, позваном лицу ће бити укинуто право на помоћ у наредне две године.

Наравно, медаља и овде има две стране. С једне, можда стварно и није лоше да се онај ко прима социјалну помоћ на неки начин одужи локалној самоуправи и учини нешто што је у заједничком интересу. Зашто да не, поготово ако је реч о радно способној особи која прима помоћ зато што је незапослена? Од неколико часова рада нико неће умрети и јасно је да ту нема ничег страшног.

И деца на принудном раду

Али страшно је оно с друге стране медаље, нешто друго што пише у позиву – ако позвано лице не може да дође, морају га заменити радно способни чланови његове породице који живе у заједничком домаћинству.

И онда оно најгоре, што су надлежни из фонда касније у медијима покушали да оповргну, иако у позиву јасно пише – породицом се, у смислу остваривања права на једнократну новчану накнаду, лекове, лечење и огрев, сматрају и деца.

Дакле, ако нико други не може, има да дођу и деца, иначе ништа од социјалне помоћи.

О чему се овде ради? Који ли је мозак смислио да се позивају деца на рад, и то још, како је наведено у последњој реченици, да обавезно са собом понесу нешто од ручног алата, лопату, мотику, грабуље, виле, метлу…?

Сазнадосмо касније да организовање оваквих акција принудног рада за сиротињу није никаква новотарија и да се тако нешто још од раније практикује не само у овој, него и у још неким војвођанским општинама где се они који примају социјалну помоћ на сличан начин уцењују.

Наравно, одговорни из Министарства рада, запошљавања и социјалне политике кажу да је такозвана Уредба о радној активацији корисника социјалне заштите, која је недавно усвојена, донета са циљем да се некако помогне социјално угроженим људима, а не да би се створила основа за њихово израбљивање.

„Ову самовољу и сопствена тумачења локалне самоуправе не бисмо да коментаришемо. То је у надлежности Министарства државне управе и локалне самоуправе. Ван сваког разума је да се људи уцењују, да им се након дате помоћи одређују нова правила и да се она односе на све чланове породице, а не, како би требало, само на носиоца права на помоћ“ – стоји у званичном одговору које је Министарство рада дало медијима нагласивши да је Фонд солидарности из којег је упућен овај скандалозан позив, требало само да обезбеди алат.

Нису тако мислили

Огласила се и директорка поменутог Фонда. Каже да она не види у чему је проблем и да не разуме зашто се лица која примају једнократну бесповратну помоћ не би одужила друштвеној заједници која им је ту помоћ пружила.

Према њеним речима, будући да огрев не користи појединац него цела породица, то значи да неко од чланова мора да се одазове позиву и да се појави. Уколико нико није способан да ради, јавиће се надлежној општинској служби и неће због тога имати никакве последице.

Наравно, ову изјаву је дала тек након што се у медијима подигла прашина око читавог случаја и не могу, а да не приметим да у позиву који је послала апсолутно не пише тако нешто. Објаснила је још да је и позив за децу погрешно протумачен и да писац није хтео то да каже, него да се заправо мислило на радно способне особе од 18 година, а не на млађе.

Невешто и неубедљиво деловала су и сва друга објашњења овог случаја.

Срамну чињеницу да се у Србији сиротиња и социјално угрожено становништво кроз ултиматуме и уцене приморава на физички рад како не би остало без социјалне помоћи, више ништа не може да оправда. Осим, можда, оне друге стране медаље која се не може ни назрети док се мало дубље не закопа испод површине овог проблема.

Препродају примљену помоћ

Кажу неки Кикинђани да се међу онима који примају социјалну помоћ налазе и многи који је заправо не заслужују – морално посрнули и од рада давно оперисани, који добијени огрев касније препродају и који просидбом, проституцијом, крађом и другим незаконитим начинима, довољно зарађују.

Више него многи који поштено раде.

Наводно, група богатих Рома долази луксузним аутомобилима и паркира се мало даље од Центра за социјални рад, а онда се преоблачи у прљаве и поцепане ствари и тражи помоћ која је некима много потребнија.

Ако је то истина, а у Кикинди кажу да јесте и да су већина корисника социјалне помоћи управо Роми, онда читава ова прича поприма сасвим други тон.

Међутим, јасно је да се ствари не могу генерализовати. Нити су сви Роми лопови, нити се као критеријум за доделу помоћи може узети расна припадност. Сигурно је само да су многи обесправљени и сироти људи стављени у исти кош са шљамом који је научен да живи на туђој грбачи и позвани на принудни рад.

Само не у логору или руднику, већ у околини.