АКТУЕЛНО

Нека свако од нас макар каже: ХВАЛА вам, БЕСМРТНИ јунаци!

By on • ( 12 коментара )

Тачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!

14. 11. 2014. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић

Prvi-svetski-rat-550x317

Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица. Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње! Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.

Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!

Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.

Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини? Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.

Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?

Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.

Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

 

Аутор: Милош Станковић

Категорије:АКТУЕЛНО, Војска, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ, ИСТОРИЈА, Мишљење, Национално питање, Новости, Промоција правих вредности, СРБИЈА, MAIL - RSS FEED

Tagged as: , , , , , , , , ,

12 replies »

  6. Истина ће се скривати све док потомци „амброзових лизигуза и полтрона “ буду „харали „Србским земљама и народом .

    Свиђа се 1 person

  7. Нушић се давно изјаснио о овој појави- Подсјећам:

    Та ту скоро, биће ових дана,

    са’ранисмо једног божјег раба.
    Читали сте, вид’ли сте параду,
    тај раб божји беше једна баба..
    Затутњаше сва четири звона,
    поврвеше ките и мундири,
    поврвеше перјанице бојне,
    поврвеше безбројни шешири.
    Сви мајори дебели и суви,
    официри цела кита сјајна,
    пуковници, с орлом и без орла,
    и још неко, али то је тајна.
    И право је, не тумач’те друкче,
    и нашта би ту брбљива злоба,
    и право је та последња почаст,
    испратити покојну до гроба.
    Још скорије, биће ових дана,
    са’ранисмо још једог божјег раба.
    Ал’ на жалост свију баба наших,
    тај раб божји није био баба…
    Не поврве кита и мундири,
    а и ког би да до гроба прати,
    и што пође и што хтеде поћи,
    од пола се пута кући врати.
    Потмуло су ударала звона,
    ударала звона из буџака,
    а и што би да се чини џева,
    кад је пратња српскога јунака.
    Српска децо што мислити знате
    из овога поуку имате:
    У Србији прилике су так’е,
    бабе славе, презиру јунаке,
    зато и ви не муч’те се џабе,
    српска децо, постаните бабе.
    Инспирација за ову песму била су два погреба. Сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића и покоп мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од два дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд али без краља и владе. Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара. Нушић је због ове песме добио две године робије.

    ПОЕЗИЈА ВЕКОВА: Бранислав Нушић: ПОГРЕБ ДВА РАБА

    Свиђа се 1 person

  8. „Ко не зна да цени своју прошлост, неће знати да цени садашњост и будућност“

    Каква је то ДАНАШЊА власт која спречава да се сазна истина о нашим јунацима !?!

    То ради само ОКУПАТОРСКА власт !!! Ниједна друга !!!

    Свиђа се 1 person

      • Броз је као и многи тадашњи грађани Аустро-Угарске (био је и приличан број Хрвата и Срба из Хрватске био на фронту против Србије о чему се није превише причало. Било је ту свашта.Опкољени А-У војнике позива Војска Краљевине Србије на предају, а ови одговарају:Срби се никада не предају… било је и учешћа Срба у клањима Срба у Мачви …Босанце и Херцеговце су слали на фронт против Италије и у Русију, чини се…Међутим не слажем се да се историја учи само из уџбеника… било је и друге литературе нпр. Стеван Јаковљевић Српска трилогија и бројне друге књиге, укључујући и историјске…Ко чека да научи све што треба само из уџбеника неће превише научити. И у породици се учи. На крају ко жели да сазна истину ништа га не може спријечити.

        Свиђа се 1 person