Пажљивији читаоци ће приметити да ме нема много у последње време. „Око“ не излази већ ево другу недељу. У септембру сам путовао и посећивао породицу. У октобру сам јурцао да стигнем обавезе које су се накупиле у међувремену. А од почетка овог месеца више нисам део Института Арчибалд Рајс.

9. 11. 2014. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић

Немам ништа против руководства које остаје, нити организације уопште, али су хтели да иду путем којим ја нити могу, нити желим да кренем. И то је лепота договора: они својим путем, ја својим, па шта нам Бог да. Чист рачун и дуга љубав.

Петнаест година је дуго време за бављење електронском хајдучијом, а слободе сваки дан све мање. Али не пада ми на памет да одустанем од борбе. Чак и кад бих хтео, не могу. Да прихватим победу култа? Да прихватим као неминовност нешто што знам да је осуђено на пропаст? Да својим понашањем допринесем очају против којег се толико борим? Никад.

Али и ја сам обични смртник, који нема ни неограничену енергију ни неограничене могућности. Нити ми ко „држи леђа“ и снабдева ме храном, оружјем и муницијом као некадашње хајдуке јатаци. Него морам сам, па докле догурам.

Данас је Митровдан, традиционални хајдучки растанак. Ја се од вас не растајем – само велим да ме можда неће бити неко време. Али вратићу се. Борба се наставља.

Наслов: Стање ствари

(Сиви соко, 8. 11. 2014)