Писмо Николе, најстаријег сина Војислава Шешеља, које је као статус овај тридесетогодишњак објавио на друштвеној мрежи Фејсбук, многе кориснике ове друштвене мреже није оставио равнодушним… Тужна молба сина да му се отац врати из заточеништва у којем је неправедно већ дванаест година је вапај да однарођена власт у Србији учини већ једном неки људски потез и притисне администрацију хашког казамата да Шешеља пусти да се лечи од тешке болести у Србији, да покуша да победи болест уз подршку најмилијих, супруге, синова, снаха и унука… Подсећамо да се пре пар дана вратио лекарски тим који је прегледао др Шешеља и констатовао да је његово здравствено стање забрињавајуће лоше због неадекватних услова лечења… Писмо преносимо у целости…

3. 11. 2014. Извор: ФБ Zoran Krasić, за ФБР приредила Биљана Диковић

Никола Шешељ
фото: архива ВЕСТИ 2013.

Не знам… можда треба да напишем несто „званично“… Чуо сам се јутрос са оцем… Не прича ништа о себи него пита мене „кад ћу да идем на преглед срца?“… ја нисам могао две речи да саставим…

Не знам шта да мислим… Не знам шта бих рекао, питао, одговорио…

После тога ме зове новинарка да ме пита како је… ја опет две речи нисам могао да саставим…

Толико туге и беса у исто време никад нисам осећао у животу…
Гледам ову „нашу“ Владу и не могу да верујем колико су стању да не раде ништа, па чак имам осећај да се подсмехују и навијају да што пре умре…
Ја разумем да је он највећи непријатељ „појединцима“ у врху Владе… али, он је ипак држављанин Србије и да „господа“ имају трунку савести одавно би се осврнули на човека који је 12 година у притвору…
Можда ја довољно добро не познајем Устав или право, али гледам друге државе које су имале/имају своје држављане притворене у Хагу и гледам ове „наше велике вође“ које раде све за „свој народ“ и није ми добро…

Не желим да ово изгледа као политички говор, али према мом мишљењу, мој отац тренутно није у Србији као слободан човек само због политике и нечијег страха…
Тако да бих овим путем замолио господу из владе да покажу мало људскости у себи и да ми врате оца у Србију да види своју жену, децу и унуке, и да проба да победи рак као слободан човек уз подршку својих најближих…
Подсетићу вас господо, његова деца, моја браћа, још увек не знају право значење именице „отац“ и можда то никад неће сазнати, уколико ви вашу сујету и страх не занемарите на тренутак, и урадите оно што би свака држава за свог држављанина учинила….
И да… знам да ми ово молбу упућену „Влади“ мој отац никад неће опростити… и не мора, а можда и не треба… али, ја морам да се обратим њима, коју су према мом мишљењу још увек главни узрок његовог притвора…

И ето… ништа ми друго није преостало осим да се молим Богу.