Први премијер након првих вишестраначких избора у Србији, професор Драгутин Зеленовић, сведок је историје и човек који је ту историју стварао.

29.10.2014. 021.рс, за ФБР приредила Биљана Диковић

Инжењер који је учествовао у стварању новосадског индустријског бума, данас је заборављен. Први пут после више од две деценије открива тајне српске политике, објашњава како је привреда уништена и где актуелна власт греши.

Зеленовић је десет година провео у Југоалату где је успео да унапреди производњу, након чега је ово новосадско предузеће почело да прави алате за пола Европе. Производња је за само годину дана порасла за 60 одсто, плате три путе увећане. Систем групне технологије Зеленовић је потом увео у још шест фабрика: у Суботици, Тополи, Бечеју, Темерину и две фабрике наменске индустрије. Тај систем је потом прихваћен у Енглеској, Индији и многим другим земљама.

* Био је то велики успон новосадске, али и југословенске индустрије. Како вам, данас изгледа српска индустрија?

– Нема је. Ево пример. Данас у Застави радимо само 5,5 одсто од вредности аутомобила. То се крије. Све остало се ради у Италији. Практично само заврћемо шрафове, а то би могао да научим раднике за сат времена. А то је наша највећа и најуспешнија фабрика. Уништена је сама суштина система која нам је омогућила успех, а то су раднички савети и самоуправљање. То су најбоља решења у историји наше индустрије. Инжењери су тада одлуке доносили заједно с висококвалификованим радницима. С њима смо на најбољи начин могли да решавамо проблеме, није одлучивао неко ко ништа не зна о послу. Зато је та индустрија била успешна и ефикасна. На почетку мог посла у Југоалату сам и ја као инжењер много научио од тих радника. Они су се питали. Три месеца сам учио само називе свих тих алата.

* А ко је одговоран за пропаст тако велике и моћне индустрије?

– Без икакве сумње Млађан Динкић. Он је као министар, банкар и шта још све био осмислио паклен план приватизације фабрика. На почетку смо мислили да ће фабрике прећи из државног или друштвеног власништва у приватни посед и да ће наставити да раде. Али то није био његов план. Динкић је говорио да фабрике не раде добро, да их треба продати и затворити. Сматрао је да су застареле и да морамо да их затворимо. Све то је и урађено. Фабрике су затворене, машине продате, тржиште изгубљено. Ето тако је пропала индустрија. Све што је рекао није било тачно. Југоалат је правио алате за Америку и Европу и могао је да настави да ради тај посао, а он је рекао да не може и уништио их. Сви су мисли да смо ми чудо осим Динкића и њему сличних. Па Јапанци су долазили да виде како функционише то чудо од самоуправљања. Када сам се с тим истим инжењерима касније срео они су ме питали како сте успели да упропастите тако добар систем. Јапанцима није било јасно. О томе сам неколико пута причао с инжењерима из Тојоте. И даље им није јасно како је све то пропало.

* А ко је дозволио Динкићу да то уради?

– Не смем о томе да причам.

* На основу тог успеха сте ушли у политику?

– Прецизније би било рећи да су ме политичари увукли у политику због тих успеха. Казали су ми да је све припремљено и да не могу да одустанем. И тако су ме као ректора новосадског универзитета изабрали у председништво. Било је то 1988. године. У председништву нисам много радио. Рекли су ми да се долази средом, а осталим данима могу да радим шта хоћу. Тада сам видео да ту ништа не функционише. Како може да се води држава само средом. Тамо су долазили да му упуте у посао неки искусни политичари, али се све свело на испијање вискија, ништа нисмо радили. Међутим, ја сам кренуо да радим. Читао сам документа која су стизала из иностранства, али то није помогло.

* Потом постајете премијер Владе Србије. Какав је био ваш однос с Милошевићем?

– Променљив. Веровао сам да је Милошевић просрпски човек. Био сам с њим на Газиместану. Касније сам схватио да то баш и није тачно, да он сарађује са странцима. Не званично, већ да ради нешто испод жита. То сам схватио када сам једног дана на улазу у зграду владе срео америчког амбасадора с двојицом пратиоца. Питам их одкуд ту. Они кажу да су били код министра иностраних послова. Питао сам као могу да причају с мојим министром без мог знања. Амбасадор Ворен Цимерман је ћутао. Тада сам схватио да Милошевић ради нешто што није у складу са српским интересима. После мене је на премијерско место дошао Радоман Божовић. Ни данас ми није јасно зашто је баш он требао Милошевићу. Зашто је њега поставио.

* Када се данас чита ваш експозе велики део и данас важи скоро у потпуности. Као да је сада писан а не пре 23 године. Тада сте рекли се мора ликвидирати расипништво сваке врсте, да није искоришћена иницијатива паметних људи, тражили сте економске и друштвене реформе, говорили сте о изградњи новог пореског система и праведнијем распореду пореског терета… Како то тумачите?

– Само преписују. Не могу да смисле ништа ново. Тај експозе је био праћен детаљним графиконима, све је било испланирано. Показао сам графички тачно шта треба урадити. Данас то нико не ради. У владу нисам дошао да владам већ да урадим нешто. Видео сам да не могу да урадим ништа. У скупштини се не ради ништа. Посланици су и тада и данас седели у скупштинској кафани, јели су и пили за мало пара. У таквом окружењу није могло много да се уради. Све то сам видео још у председништву тако да сам знао да не може ништа значајно да се уради. Зато и нисам хтео да будем премијер цео мандат. Слободану сам једном рекао у шали, а у ствари сам озбиљно мислио: „Ја на посао долазим у седам сати, тачније у петнаест до седам и натерао сам све министре да тада долазе, а тебе сам звао у седам пре неки дан. Ниси био у канцеларији. Секретарица ми је рекла да долазиш у девет на посао“. Он ми на то одговори да ради увече. Ја одговорим да и ја радим увече. Ништа ми на то није рекао.

* Ви сте 1991. године направили план за изградњу брзих пруга, о томе се и данас говори али ништа није урађено. Зашто је пропао ваш пројекат Брзе пруге Србије?

– Није пропао, већ је заустављен. Један део је направљен, али даље нисмо могли да радимо јер тај пројекат није одговарао неким људима код нас, али и у иностранству. Нећу помињати имена. Пројектовали смо вагон за те пруге и довезли смо га до Инђије. Али су дигли руке од нас, нисмо добили новац за даљу изградњу.

* Како бисте данас оценили рад владе чији сте били председник?

– Говорићу само о резултатима па сами процените. Када сам био председник владе направили смо најбољи тенк те године, М84. Продао сам Ираку 120 и Емиратима 39. Русима сам продао 1,5 милион тона пшенице. Руси су хтели да продајемо по 1,5 милиона тона наредних десет година, али сам рекао да не можемо да гарантујемо јер не знамо каква ће бити година. Они мени на то одговоре: „Па ви купите од Канађана, јер ми не можемо, па продајте нама“. Међутим, то нисмо урадили па посао није настављен. Замало па да им и тих већ договорених 1,5 милиона тона не испоручимо јер нисмо имали довољно вагона. Срећом па сам договорио с Бугарима да нам позајме вагоне. Тако смо бар ту једну туру испоручили. Русима смо требали да продамо и бејби биф, јунетину, али су Французи блокирали тај посао. И поред свих проблема нисмо морали тада да узимамо кредите у иностранству. Такође смо извозили и индустријске производе. Много фабрика је радило за иностранство.

* Шта мислите о актуелном премијеру Александру Вучићу? Да ли он добро ради тај посао?

– Да сам на његовом месту избацио бих то „ја“ на чему он инсистира. Стално говори „моја влада“. Није његово ништа, а не влада. То је наша влада. Како се осећају ти министри. Они су сада његови, а не наши министри. Због тога је много незадовољства које се још увек не види. Знам шта се говори у влади и скупштини. Свашта се прича. Мислим да Вучић хоће да уради нешто. То мора да се призна, али превише инсистира на том самољубљу. Не престаје да говори ја па ја. Кад бих га видео то бих му и рекао. Када слушам Вучића не знам да ли је с Русима или је за Европску унију. Да ли ће одрећи Косова или неће. То доводи до тога да не може да му се верује.

* Да ли због тога друштво споро напредује?

– Као студент само био на пет радних акција. Између осталог сам радио на изградњи пута Београд – Загреб. Данас не могу да направе пут кроз Војводину деценијама. Не могу мостове да изграде. Ништа. Како да стојимо. Много је негативних фактора који утичу на то.

* Како вам изгледа данашње високо школство? Ви сте још увек на факултету па можете видети непосредно.

– Мислим да је та болоњска реформа најгори промашај у историји нашег школства. Високо образовање не може тако да се постави, исто за све. Морају да се поштују специфичности. Немају све државе исти приступ, исту културу, исту историју… Ми можемо да учимо од других, али не да препишемо систем.

(Интервју је преузет из НС Репортера)

Др Драгутин Зеленовић (86) је на месту премијера провео годину дана и по томе га памти шира јавност, али је цео свој живот посветио науци. Обављао је у једном мандату функцију ректора Новосадског универзитета, а био је и декан Факултета техничких наука. Дописни је члан Српске академије наука и уметности, као и редовни професор ECPD Универзитета за мир Уједињених нација.