После ове књиге више ништа неће бити исто – каже награђивани песник Милоје Дончић, аутор антологије плагијата југословенске поезије „Ресавски венац“.
Стихове преузимали Васко Попа, Цесарић, Диздар, Антић…
20.10.2014. Бранко Јанаћковић-БЛИЦ, за ФБР приредила Биљана Диковић
Милоје Дончић
фото: К. Каменов
Књига садржи 31 песму аутора са простора бивше Југославије који су преписали стихове најчешће страних аутора и објавили их као своје. Шокантна антологија открива да су међу онима који су „позајмљивали“ стихове или чак целе песме нека од најзначајнијих песничких имена с ових простора чија дела красе школске лектире: Оскар Давичо, Васко Попа, Добриша Цесарић, Мак Диздар, Драго Иванишевић, Гане Тодоровски, Аца Шопов…
– Пре десетак година дошао сам на идеју да направим књигу плагијата песама јер сам приметио да се стихови из страних препева аутора из Русије, Немачке, Италије и Француске могу наћи у песмама значајних песника са простора бивше Југославије. На овај нимало лак посао утрошио сам нешто више од шест година. Уз техничку помоћ неколико професора и њихових асистената обрађено је 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 броја недељника дневних новина, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама. Коришћена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика. Ово је први истраживачки рад овакве садржине у овом делу Европе – каже Дончић, који је 1999. године књижевни рад крунисао Звездом Фредерика Гарсија Лорке. Он истиче да је његов рад изазвао неверицу у песничким и књижевним круговима још пре него што је књига изашла.
– Сада се сви чуде „како је то могуће“, а нико се не чуди када опљачкају банку. То је нормално. Па и ово је крађа. Велика духовна берба. Брао је ко је хтео. Као да су шљиве, а не песме. Надам се да ће ова књига променити нешто и да неће бити тако масовног преписивања, које је посебно узнапредовало уз коришћење интернета и компјутера – наводи Дончић, чија је збирка песама „Зобница“ својевремено штампана у 300.000 примерака. Он истиче да је међународна размена преводилачких фондова највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом.
– Службеници министарстава, СИЗ-ова за културу, културни аташеи најчешће су били писци по службениој дужности, а без основног књижевног дара и знања. Многи од њих су у овој књизи. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије, а на штету поезије – закључује Дончић.
Гаталица: Дозвољене позајмице
Видео сам неколико примера „оригинала“ и „фалсификата“ и морам казати да тако упоређени, стихови одиста личе: и мотивски и тематски и версификационо. Ипак, треба бити опрезан, јер класична крађа у уметности не постоји. Књижевност, рецимо, познаје читав низ, с естетске стране, дозвољених позајмица. Оне се класификују као: цитат, омаж, реминисценција, потпис. Да се сетимо, Кишовој „Гробници за Б. Д.“ није наштетило то што смо сазнали од кога је и шта тачно позајмљивао. Мислим да се ништа неће променити у значају песме „Србија“ након упоредбе с Павезеовом песмом – каже Александар Гаталица.
Категорије:АКТУЕЛНО, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, КУЛТУРА, Књига, Медији- генератори јавног мњења, Новости, ОБАВЕШТЕЊЕ, ПОЕЗИЈА, СВЕТ, СРБИЈА, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Kako vas nije sramota da objavljujete neistine i blatite one koji su ucinili za nasu kulturu ono sto vi nikada necete.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
GATALICA NIKAD NIJE U PRAVU
Krađa književnih radova je postala normalna pojava i traje decenijama. „Velikani“su zahvaljujući plagijatima postali poznati „pesnici.“ Oskar Davičo je, sem prepisivanja, imao još jednu „vrlinu“. Kao urednik knjiž. časopisa i član raznih redakcija skupljao je talentovane anonimne pisce. Uzimao njihove pesme i od njih pravio svoje a da o tome mladi i nepoznati pisci nikada ništa nisu mogli doznati. Jedan pesnički (politički) tat često je govorio „sirovo“, „slabo“ pa od te moje „sirovine“ pravio „svoju“ suvovinu. Kad se plagiraju doktorati, ukradene dve tri pesničke strofe su mala šala. Aforizmi su najtraženija roba, krade ih ko stigne, ne pita čiji su? Podpisuje, prerađuje, kompilira, obrće, okreće i autorizuje. Idelja može biti svima zajednečka i slučajna na raznim meridijanima a i u najbližem komšiluku tu spora nema. Plagijat je prepisivanje koje se po Gatalici pretvara u prepričavanje jer “ s toj gi može“ kažu u Leskovcu. Nekad je moglo, čini se da više neće moći sem ako ponovo ne proradi AGITPROP a svi su izgledi da će da proradi jer su narasle potrebe za veličanjem diktatorovog lika i dela a ko bi to bolje od dežurnih režimskih pisaca, pesnika i novinara Gospodin Gatalica je zaboravio kako je na poznati slogan „Sloboda ili smrt“ režimski „pesnik“ dodao Slobodi ono „n“ od kojeg se diljem zemlje Srbije ledila krv u žilama. Koliko od (Sloboda -n) od slova „N“ još više od samog razglasivača. Da potpuno ne zabazam u šipražje digresije rekao bih, na kraju, da se „resavcima“ teško može stati na rep, ima ih kao kusih pasa.
Miodrag Tomić Stublinski, književnik ovdašnji
20. oktobra2014
Свиђа ми сеСвиђа ми се
70.та годишњица ослобођења Београда од нацистичког поробљивача
Поздрављам објављивање „Ресавског венца“ (изврстан наслов) са захвалношћу аутору Милоју ДОНЧИЋУ на труду да објави истину о ауторству у књижевности.
Стваралаштво и ауторство су у темељу одвајања људског рода од животињског. У темељу цивилизације. Ауторство у индустрији се посебно штити. Нажалост, у интелектуалном стваралаштву се дешавају интелектуалне, било уметничке, научне, верске, … крађе.
Предлажем аутору, пошто је у наслову „Венац“ да тај венац ојача истином о, вероватно, најобимнијем плагијаатору у светској историји: о плагијаторству покојног академика професора универзитета др. Миомира В ВУКОБРАТОВИЋА.
Плагијаторство др. Миомира ВУКОБРАТОВИЋА није само симбол пропасти морала у нашем друштву. Оно је темељ интелектуалног неморала у нашим највишим наставно-научним-академским институцијама: универзитетима и САНУ.
Писац Марко ВЕШОВИЋ је у издању сарајевске „Светлости“ објавио и књигу о томе под насловом „Четврти геније“. Књига обилује необоривим доказима тог плагијаторства, на коме је ВУКОБРАТОВИЋ стекао светску славу и упропастио живот младом руском научнику, касније професору на Универзитету Викторија у Канади, др Јурију СТЕПАНЕНКУ.
Професори др Лазар РУСОВ и др Вукмана ЧОВИЋ, с Машинског факултета у Београду, су поднели доказе о Вукобратовићевом плагијаторству наставно-научним већима тог факултета (чији сам био редовни професор), Електроретхничког факултета у Београду и САНУ. Тражили су да ове наше највише интелектуално-образовне-научно истраживачке-академске институције заузму јавно став о томе. Пошто нису то учиниле, 39 универзитетских професор и познатих наших научника су две године касније, 1989., поновили њихов захтев САНУ.
Из САНУ – МУК. До данас.
Уместо да одговори, САНУ је после, свог дописног члана др Миомира ВУКОБРАТОВИЋА, добитника награде Београда, Седмојулске награде, награде АВНОЈ-а и дугогодишњег секретара СКЈ института „Михаило Пупин“, наградила избором за свог академика!
Проблем није само србски и југословенски већ и руски. Др. Миомир В ВУКОБРАТОВИЋ је и академик Руске Академије Наука упркос томе што је она писмено обавештена о томе.
Нека је др. Миомиру ВУКОБРАТОВИЋУ лака земља.
Нама остаје бездан неморала. Ни једна школа, ни један факултет, ни један наставник нема ни права ни основе да забрањује ученицима, студентима, истраживачима да преписују туђе радове и да их приказују као своје докле год ти факултети, Универзитет у Београду и САНУ не заузму јасне ставове о плагијаторству, како у складу са општим људским и стваралачким моралом, у складу са значајем и поштовањем стваралаштва и ауторства, тако и у складу са њиховим статутима, законом и Уставом, и на основу њих.
„Ресавски венац“ остаје недовршено дело ако се не прошири и на плагијаторство у другим областима, свакако на плагијаторство научних дела.
Ово пишем као очевидац Вукобратовићевог невероватно обимног плагијаторства које су ми показивали професори др Лазар РУСОВ и покојни др Вукман ЧОВИЋ. Не знам да ли је професор др Лазар Р РУСОВ још жив. Знам да они заслужују захвалност свих поштених људи и признање за своју, до сада неуспешну, борбу да се открије и поштује истина о стварним ауторима међу којима је, понављам и наглашавам, животно оштећен др Јури СТЕПАНЕНКО.
На овај дан, када је пре 70 година Београд ослобођен од Хитлеровог нацизма, желим да се Београд и Србија ослободе плагијаторства и сваког другог неморала у свим областима и на свим нивоима. У овоме нам не може помоћи нико ако сами не прионемо томе.
Хвала Вам на пажњи.
Др Љубомир Т. Грујић
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ČESTITAM NA HRABROSTI U OTKRIVANJU LOPOVLUKA. Ali nakon ovakve knjige gospodine nećete postati Akademik u ovom vaktu.
Onaj ko pokaže ko je lopurda (pa čak i u krađi stihotvorenija), taj nikome mio nije..
Bićete pozivani u beli svet, ali u Srbiji nema za vas leba..
Ovde se lopovi drže u kolu,a za ISTINU nema mesta..
Takli ste u „osinje“ gnezdo. „Poete“ su vrlo uobražene i to vam (makar bili pokojni),njihovi prijatelji i porodice neće oprostiti.
VELIKO VAM HVALA NA OVOJ OTREŽNJUJUĆOM ISTINI..
Nikakva razlika između secikesa i lopova duhovnih vrednosti. Čak je ovo drugo gore.
E sledeće vam je da obelodanite kritičare koji su ovo kradeno blago onako zdušno kritičarski hvalili..
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Е, Хвала Богу, да сте се одлучили на тако мукотрпан рад. И време је да се стане некима на реп. Претераше, па чак постадоше познате поете и писци. Штанцују књиге као да их беру са дрвета… Част изузецима, али брате, има толико шљама да се сама стидим а њих баш брига…
И питам, да ли неко зна како се штити ауторски текст? Изгледа да ту закона нема,,,;)
Лепо, сада не могу да нађем ново издање поезије а да није нешто избрчкано. Више не знам ни ког издавача да пратим. Раније се знало за „Просвету“ и то је био закон, чисто, тачно и вредно. Гледам шта 18-то годишњакиње читају: Како да освојим момка, Како хм…, Зашто ми се родитељи развели, Моја мама има дечка и свашта и свакакво ђубре…
Од те омладине очекујемо будуђе судије, адвокате, инжењере, Психологе… Са оваквом подлогом, никако и ништа не могу постићи. Заборавили да пишу, заборавили српски језик, само неке уњкавице и кратице њима знане…
Моја маленкост цени, да сте одлично кренули а сада у Министарство просвете, да се среде уџбеници и лектире. Тамо је општи јавашлук. Верујте, мора се кренути из ђачке клупе…!
Опростите, што сам емотивно реаговала… Верујте ми да сам се баш обрадовала овом вешћу.
Господину Дончић Милоју, желим успешан рад и свако добро од Бога. /Радмила
Пс:г.Гаталица није у праву…!
Свиђа ми сеСвиђа ми се