Оне су носиле локални и краткорочни карактер. У широку употребу санкције су ушле тек у 20. веку – Родезија, ЈАР, Куба, социјалистичке државе (стратешке робе и технологије).

90-тих година прошлог века, судећи по свему, санкције постају важан инструмент како појединих држава, тако и међународних организација. Према стању од 12.августа 2009.године, Савет безбедности УН је санкције применио 19 пута, конкретно против Ирака, Југославије, Судана. Ово савремено „мирно“ оружје првенствено користе САД: санкције су постале широко примењивани инструмент спољне политике Вашингтона. Током хладног рата САД су примениле санкције 54 пута, а после 1993,године 61 пут.

Да ли су санкције ефикасне? Пример Југославије у том смислу је веома индикативан, обзиром да су тада санкције дуго трајале, биле су примењене на много области и биле су оштре. Савет безбедности УН је Савезној републици Југославији увео санкције 30.маја 1992.године (резолуција 757). Оне су укључивале ембарго на испоруке оружја, замрзавање финансијске помоћи, потпуни трговачки ембарго, престанак свих видова финансијске помоћи, целокупан авио-превоз, престанак научне, културне, техничке и спортске сарадње. Државама чланицама УН било су забрањене трговачке операције са СРЈ, коришћење југословeнских монетарних фондова преко границе, дошло је до смањења састава југословенских дипломатских представништава. Касније је био забрањен транзит важних сировина и производа крoз Југославију. Од априла 1993.године, према резолуцији 820 СБ УН, потпуно је био обустављен превоз роба Дунавом. За везу са спољним светом Југославија је могла да користи само телефон и пошту (а и ту се неке пошиљке нису примале, а за писма је постојао низ ограничења). Мере економске блокаде су довеле у питање реализацију основних људских права и слобода, обзиром на веома тешке услове живота по становништво СРЈ.

Какви су били циљеви овако оштрих санкција? Нема сумње, да је главни циљ био да се економија Југославије подрије, да се настави дробљење федерације, да се она натера на доношење одлука које су наметале САД, да се народ постави у такве неподношљиве услове живота, како би се сам подигао на бунт и збацио власт.

Ипак, управо овако тешка блокада, иако јесте имала катастрофалне последице за економију државе, није успела да сломи народ, власт, да разруши федерацију. Директна штета од санкција током свега једне године њихове примене процењена је на 10 милијарди долара, а за три године 45 милијарди долара. Национални доходак по глави становника Југославије се приближавао нивоу слабо развијених држава Азије и Африке. Са радом су престале или прешле на минимални режим рада многе компаније, тачније хиљаде њих, а више од 900 хиљада радника је било послато на принудни одмор. Број незапослених је растао. У периоду од 1992.-93. године из земље је отишло много високо-образованих, младих људи. Обзиром на високу инфлацију, средња плата је била мања од 6 долара. Посебно је тешка била 1992.година и почетак 1993.године. Темпо раста инфлације се бројао минутима: 1992.године, инфлација је износила 19810,2%. Село је фактички постало одвојено од града, обзиром да није било бензина, како би се роба превезла на пијаце. Али, управо јако село је спасило државу од глади. Санкције Савета безбедности УН посебно су тешко удариле на статус деце, трудница и старих људи. Функционисање здравственог система СРЈ је у многоме зависило од увоза лекова, сировина за производњу, медицинског и санитарног материјала, опреме. Последице санкција највише су се одразиле на здравље нације, обзиром да се повећао број умрлих и оболелих, да је дошло до повећања броја психичких болесника. Санкције су се одразиле на физички развој деце и омладине, што је могло да остави трага на биолошки потенцијал многих наредних покољења.

Санкције, уведене против Југославије, најтеже су током целе историје постојања УН. Ни једна држава није била подвргнута тоталној политичкој и економској изолацији као Југославија. При томе, ова изолација је носила најпре политички карактер: сви услови које је СБ УН ставио пред СРЈ, фактички су одмах били испуњени. Ипак, санкције нису биле укинуте, што доказује да су оне посредно биле разлог за изолацију Србије и на догађаје у вези са распадом СФРЈ. Ипак, ове санкције нису постигле свој главни циљ- смену Милошевића. У том смислу није помогло ни бомбардовање Југославије 1999.године, које је трајало 78 дана. Напротив, народ и политичке партије су биле уједињене. Како би ипак срушиле власт у Југославији, САД су 2000.године разрадиле нову операцију, која је била почетак шарених револуција које су уследиле.

На тај начин, санкције под притиском САД се не уводе како би били решени проблеми или како би конфликт био спречен. Оне постају инструмент притиска на државу, како би је ослабили. Али, у данашњем свету, уз озбиљну економску и политичку зависност европских процеса и уз одсуство страха од снаге једне државе, оне ће тешко ударити по читавој Европи.

© Photo: RIA Novosti/Valeriy Melnikov