Шта би се десило српским фудбалерима у Тирани да је рецимо неки српски политичар у присуству албанских званичника, пред носом албанске публике, узео даљински и прошетао дрон са заставом велике Србије?
Сасвим сигурно би и он и фудбалери били сравњени са земљом.

Веома је забрињавајуће што се то синоћ није десило албанским фудбалерима и албанском говнету из ВИП-ложе. Такве ствари се не праштају, те их слободни, здрави и нормални народи без икаквог двоумљења кажњавају физичком силом.

Уместо тога албански фудбалери насрћу на српске, у сред Београда, а ови уместо да их изодваљују од батина, бране се као девојчице. Фудбалер Митровић хвата албанску заставу и уместо да је исцепа, пљуне и баци под ноге, он је скида с пуно опреза и такта (ваљда да се не наљути говнарска Европа и говнарска УЕФА ).

Ако се свему дода одсуство полома приликом недавне параде педера, очигледно је да је национални его код Срба драстично ослабљен, и да се у нама гаси мужаствени дух. Деценијска Евро-пропаганда даје своје горке плодове – инквизиторска острвљеност феминисткиња, геј-активиста, лево-либералних кретена и кретенки, посведневно ругање епици, светосављу, српској јуначкој традицији убило је Људе у нама и претворило нас у питоме и послушне грађанчиће, спремне на најгрозније компромисе ради очувања удобности свог говњивог малограђанског животића.

Стасале су и нове генерације чисто урбане младежи, које су одрасле на еурокрему, паризеру и чоколадним бананицама, уз Џастин Бибера и Хари Потера уместо уз Старину Новака и Малог Радојицу, те немају ничега заједничког са својим сељачким прецима. Данашњи српски момак је неко ко шатира косу, забада минђуше, скрнави тело тетоважама, гура слушалице у уши и клима главом уз неки рок, панк, реп и сличне западне којештарије, док се вуче млитаво као смлатина и свет око себе посматра са неком уображеном тупошћу и мрзовољом. Од таквих не постају Обилићи, Синђелићи и Миљанови.

У развоју дечака кључна је улога истинског мушког ауторитета с којим би се идентификовао и путем те идентификације израстао у здраву и разбориту мушку личност. У патријархалним задругама (од по 20, 30, 40 чланова, које су у селу мојих родитеља постојале до пре 40-50 година) дечак је такав узор имао не само у оцу, него и у ђеду, стричевима, старијој браћи. Имао је, дакле, читав пантеон горостасних мушких ликова пред очима с којима се поистовећивао, чији је дух упијао и према њему се и сам обликовао.

Данашње породице махом су разведене, а и ако нису суштински немају оца, као што ни квартови одавно немају главног фрајера, ђаци немају учитеља, војска нема официра, црква нема владику, народ нема вођу – Нови Светски Поредак се потрудио да искорени сваки облик мушке ауторитарности, па најмлађи немају са ким да се идентификују. Зато углавном одрастају под доминантним утицајем модерних мајки (у великом броју лакомислених каћиперки, агресивних оштроконђи или потпуних лујки) које од српских младића праве аморфна и безизражајна створења, с полупедерском филозофијом живота.

Декаденција, ушкопљеност, мртвило – то је прави садржај европске “цивилизованости“ којој малоумно и самоубилачки стремимо.

Докле год буде тако још дуго ће се над нама иживљавати и педери, и Шиптари, и НВО-издајнички олош, и бриселске мастиљаре, а национално понижење попут синоћњег вероватно је само увод у нека још гора која тек следе.