(Не)жељена Србија… (1)

Одакле им потреба за самосажаљењем?

Миланко Шеклер
Корени, 13.10.2014

Одакле код представника највеће владајуће партије, та непрестана потреба да су угрожени, да ризикују своје животе зарад „виших циљева“, „зарад нас, зарад Србије“!

Одакле та потреба да нас стално обавештавају о својој угрожености, као да су на првој линији фронта, „где се брани српство и православље“, јер „где су српска гробља, ту су српске земље“!

Одакле та њихова потреба да нам свима, увек, скоро по правилу, непосредно пре предузимања неког „тешког али нужног корака за добро Србије и њене деце“, као папагаји понављају да су они јадни и незаштићени, и да ипак потпуно свесно „ризикују своје животе“, само зато да би свима нама било боље“!

Одакле та потреба за самосажаљењем, за „плачом над својом судбином“, јер, ето, они све дају и све ризикују само због нас!

Одакле та потреба да нас непрестано затрпавају информацијама типа, „знам ја како ћу проћи на крају“, „знам ја какви су Срби“, „знам ја како пролазе овакви способни као ја у Србији“, „знам ја, како пролазе реформатори у Србији“!

То ме подсећа помало и на сличну изјаву Јелене Карлеуше: „Никола Тесла је отеран са ових простора и своју срећу у несрећи је пронашао негде далеко. Ја ћу се трудити да ме не отерају тако лако одавде и борићу се…“

Високи представници тренутне власти у Србији би желели да се њихови животи и судбина, макар у причи, и потпуно несвесно пореде са кнезом Михајлом Обреновићем, са краљем Александром Обреновићем, са краљем Александром Карађорђевићем, и на крају са премијером Зораном Ђинђићем! Али ко су и шта су и у којем времену су радили ови наши славни преци, а у ко су, шта су и у којем времену делају ови сада што „кукају и наричу“! Какав супер его! Каква потреба за неком својом мисијом! Али на жалост, нема мисије без идеологије! А идеологија није капут да се само замени! Идеологија, по правилу прожима целог човека! И не може да се мења! По правилу, идеологија може само да се изда, али не и замени, за једног људског живота! Кад већ више нема идеологије, и не можете се позивати на њу, остаје вам само мисија, на коју се позивате, али она делује несувисло, када нема идеје водиље испред ње!

Зато се и има осећај, док ова власт саопшптава мисију своју, да нешто дебело фали… фали идеологија! (новац није идеологија).

Зато се не питајте више, Боже драги, одакле та снажна потреба за „саможрвовањем“, за „херојском смрћу“, за „давање себе на олтар отаџбине“!?

Одакле све то!?

Могу само да предпостављам, али са сигурношћу не знам. Ваљда је то све што било који прави интелектуалац може да каже, у оваквим незахвалним питањима и њиховој анализи.

Зато не желим да кажем ни да сам најпаметнији, ни да сам најбоље информисан, нити да сам највреднији, нити да сам се одједном „опаметио, признао своје грешке из сопствене политичке прошлости, па сада ето одједном мислим потпуно другачије него до тада“, јер немам ни страначког искуства никаквог!

Признајем, уз то, да нисам био ни члан странке која се поцепала на два дела, па сходно томе, нисам никада ни морао да бежим недељама од јавности, па чак и од своје куће, не знајући шта да радим! Не знам шта значи тај осећај да својим опредељењем решаваш судбину Србије! Нисам био баш у таквој неприлици (а у ствари тако доброј прилици!), али сам ипак све то са стране посматрао, и као сваки независтан и критички ум, имао и имам сада свој потпуно субјективан став! И то је уједно и одговор на питање, одакле све то!

Мислим да је све то само једна стара и закаснела реакција и сећање на све оно што је ова тренутна власт говорила и радила и мислила у првих 15 година свог политичког рада!

Па и младо дрво (као што су они тада били) се за толике године може трајно и заувек обликовати, тако да се више ни у деценијама наредним не може променити, а де не би и човек!

Навикли су били наши садашњи апсолутни господари „живота и смрти“ (мислим према броју посланика у скупштини, а не према реалном стању у народу), да у тим тешким временима, када се заиста ломила судбина српског народа, „делују у потпуном непријатељском окружењу, удружених белосветских моћника и исконских српских непоријатеља (ватикана, католика, муслимана, запада, Немаца, масона, турака, Хрвата, Мађара, Албанаца итд.,). Навикли су били тада да делују у тој потпуно изолованој Србији (затворених граница под санкцијама), али и на територијама где су се водили прави и жестоки ратови, где су људи гинули, а они били присутни и као ратници, и као добровољци, и као организатори прикупљања помоћи српском становништву, како у људству, тако и свима осталим потрепштинама! Њихове побуде за такво деловање су биле заиста људске, искрене и дубоко патриотске! Навикли су били у та времена, да им услед њихове политике и њиховог проактивног деловања, животи заиста буду непосредно угрожени, како непосредно од „тадашњих директних непријатеља и противника политике коју су заступали (разних паравојних јединица из Хрватске Босне и Херцеговина, Косова и Метохије), али и против моћних савезника поменутих „директних“ непријатеља Србије (САД, Немачке, Велике Британије, Аустрије, па и свих осталих чланица ЕУ, више или мање). То су све чињенице! Нису у то време нигде ни мрдали из земље Србије (тачније речено – Југославије). Излет до Ирака се не рачуна!

Тако је било! То је њихово наслеђе! Као што и сви ми имамо своје наслеђе! И зато је такво њихово наслеђе у неку руку и наше! Хтели то или не да признамо: ми смо њихови-они су наши! Зато ми данас и живимо са њима, и упркос њима, и заједно са њима доживљавамо њихове реминисценције тих некадашњих великих страхова!

Али, шта се сада десило, шта се променило?

Њихови некадашњи „исконски српски непријатељи “Хрвати, Муслимани, Албанци, Немци, Американци, и остали „белосветски моћници“, су некаквим чудесним „хокус-покусом“ шеширског типа (не зна се само, ко је коме и зашто вукао уши и претио), потпуно нестали, ишчезли као трагови у снегу на пролећноим сунцу! Да „зло“ буде још веће, сви ти некадашњи непријатељи су сада, изненада, постали наши „једини прави и искрени пријатељи“ и „добри људи“! Нестала је велика „светска завера против Срба“, и појавио се свет, с оне стране дуге (препун и застава дугиних боја), какав нисмо ни знали да постоји, потпуно посвећен Србији и њеној добробити, свет који нас разуме, који нас воли, који нам жели све што и себи самима!

Али авај, може актуелна власт колико хоће да тако говори, и да глуми, и да шмира, и да фалшира, и да тугаљиво и са плачним призвуком, достиже неслућене и дубине и висине патетике, нико им нити може нити хоће да верује! Може свако само да их лаже, како им у све те приче верује! Просто зато, што и они сами лажу, па онда и нема неког греха, лагати једни друге, они народ и народ њих!

А страх је остао исти, и ништа га не може из костију истрести! И зато, после овог „салта мортале“, актуелној власти и не остаје ништа друго, него да се плаши за себе, као и некада, у „срећна времена“! Само што сада тешко могу да нам одговоре на једно просто питање:

„Кога се ви то тачно и чега плашите“?

„Ко су сада ваши непријатељи“?

Миланко Шеклер
(за www.koreni.rs)

Наставиће се…
_____________________________

Литература: