05.10.2014. аутор Милица Вучковић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Тамо, далеко.
Даље од познатих граница.
Дубље од дна Јонског мора.
Маршира краља Петра гарда.
Маршира један век.

Сто је година српске самоће.
Сто је година како у себи грцамо и у себе пуцамо, како нестајемо и недостајемо, сами од себе, сами себи.

Ми смо вукови самотњаци који завијају у подножју Цера.
Ми смо орлови које су покљуцале вране.

Ватра нам је окована туђом зимом.
Крила су нам отета за туђе небо.
Колевке су нам празне, а јаме су нам пуне.

Наша деца причају девет светских језика, а српски замуцкују.
Наша деца знају за Холивуд, а не знају за Дринску офанзиву.
Наша деца не знају за претке.
Наши су преци буднији од нас.

Наши су преци газили преко фронтова, а данас нас други газе како стигну.
Они који не знају где се на карти света налази Србија, убеђују нас да је срамота бити Србин у Србији. Прекројавају нам историју, цепају нам униформе, мењају нам фолклорне кораке.

Сто година после, где смо ми? Да ли у нама маршира војска војводе Мишића или смо се предали и продали, мењали земљу за пустињу, задњу кућу у селу за обећање небодера, душу на добош послали?
Ако заборавимо своју традицију, ни ми нисмо вредни памћења.
Ако нисмо вредни памћења, зашто смо овде?
Ко је посекао корење, крвариће.

Ко није осетио острво Видо, тај ништа није видео.
Ко није осетио бол стопала солунских војника, како може разумети овај пут?
Ко сме бити равнодушан према страдању сопственог народа за слободу?

Колико су се пута, уместо свадбених венаца, на кућама вијориле црне мараме, палиле свеће за погинуле уместо за крсне славе, гасила огњишта уместо да се разгревала нада.
Но, пламен у грудима српских учесника Првог светског рата, пламен је непролазни.

И када су патио и падао, српски народ је умео да из пепела подигне жар-птицу, да се богу у висине вине.
Гладни српског хлеба, лица својих мајки, смеха своје деце, да спавају на срцима својих жена и обрађују наслеђене њиве, српске је војнике кроз рат водила мисао о дому и домовини.

Нико као српски народ није био одан отаџбини. Нико од њих парадоксалнији у филозофији ратовања и живљења: веровали су да је боље живети у смрти него у ропству бити.
Нико као српска пешадија издржљив, нико промућурнији од српских војвода.

Церска је битка извојевана захваљујући мајсторству српског командовања, слободи духа и снагом која се испољава у најтежим ситуацијама на највеличанственије начине. А то нису хиперболе епских песама.
То смо били ми.
Од нас су и савезници и противници учили војне стратегије.

После Колубарске битке, немачке су новине писале: ,,Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља. И из колубарског врела црпеће током читавог једног века горду храброст за највеће битке.“
Норвешки пуковник Карстен Ангел рекао је: ,,Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“
То смо били ми.

Ми смо синови и кћери, унуци и унуке Милунке Савић, Степе Степановића, Надежде Петровић, Гаврила Принципа, Радомира Путника, Павла Јуришића, оних што на Зејтинлику и даље чувају идеале српства, оних безимених којима се гроб не зна, оних који су из сенке рат водили да би децу на светлост дана извели.
Верујем да можемо бити достојни потомци таквих предака.
Верујем да можемо бити отпорнији и снажнији. Можемо спасити море да не помодри.

Нећемо бацати ни хлеб ни камен, али нећемо ни окренути други образ.
Сачуваћемо чист образ Гвозденог пука, Моравске дивизије, Херцеговачког одреда, Ужичке војске.
Гвозденим кораком морамо кренемо напред.

Желимо ли?
Да нам част буде врховна команда, а племенитост оружје.
Тамо далеко да постане овде близу.
Орлови да поново полете.

Ми, синови и кћери, унуке и унуци, потомци свих славних знаних и незнаних јунака, при чистој свести и здравој памети, заклињемо се на очување српства и сопства.
Сада и заувек.