Пише: Добрила Абазовић,
новинар инфо радија Соколац

Кад „учитељица живота“ изгуби дневник, лоши ђаци се радују

ХАН ПИЈЕСАК: Љетниковац српске краљевске породице Карађорђевић саграђен 1920. у Хан Пијеску, дао је посебан печат овом малом мјесту на 1 000 метара надморске висине, кроз све године свог постојања.

Саграђен од борових и „облица“ оморике у стилу планинске куће, некада је био мјесто окупљања угледних личности са простора Балкана, а данас повремене постјетиоце дочекује као рушевина, донедавно скривана у сјени високе црногорице. Сем шездесетседмогодишњег Богдана Боја Тодоровића, који је годинама бринуо о одржавању љетниковца, нико више не прати судбину овог необичног објекта. Његова прича о Љетниковцу српске династије Карађорђевић, почела је овако:

– Љетниковац није идеја краља Александра, нити његових сарадника, већ план аустроугарских инжењера, који су жељели да саграде одмаралиште за цара Фрању Јосифа, јер је био специфичан плућни болесник. Та замисао се родила у њиховим главама након што су дошли до податка да је Хан Пијесак простор са највишом концентрацијом озона у Европи. Припремљене су скице и планови према којима би поред дворца било изграђено још 17 вила, које су тада требале да чине монденски центар у „дивљој Босни“ за господу из Беча.

Познато је да су у Хан Пијеску за вријеме Аустроугарске, уз жељезничку пругу Олово – Хан Пијесак – Слап не Жепи, изграђени и објекти: Жандармеријска станица, Дирекција Шумске управе, Жељезничка станица и Основна школа, једина у то доба од Сарајева до Зворника. Неумитан слијед балканских превирања, створио је нове државе и друштвене услове, па је на политичку сцену на српским просторима дошао краљ Александар И Карађорђевић.

– Да би се додворили новом владару, остатак чиновничког апарата из Аустроугарске Монархије предложио је да се краљевској породици изгради кућа за одмор у Хан Пијеску. Тако је од 1919. године почела грања куће за одмор и двије мале помоћне зграде, уз пут Сарајево – Зворник. Једна од њих била је гаража за краљев аутомобил и коњску запрегу за фијакер, а друга за лично обезбјеђење, преноси Тодоровић причу старијих мјештана.

Бавећи се изучавањем грађе о Љетниковцу Карађорђевића у Хан Пијеску, што му је представљало посебно задовољство, Богдан Тодоровић је, како каже, у грунтовници у Власеници пронашао податак, да се земља на којој је саграђен објекат води као државна под бројем КО Јапага – 333/3, 334/1, површине 673 ха, а у дијелу „Букова глава“ води се краљево ловиште од 24 ха, што значи да је краљу дато само на кориштење, али не и у власништо.

Љетниковац је прве госте примио 1920. године и од тада постао мјесто састајања бројних европских државника.

-Ту је боравио турски државник Кемал Ататурк, лични пријатељ Краља Срба, Хрвата и Словенаца, захваљујући ком су гајени добри односи са младом Турском Републиком. Историчари би још једанпут требали провјерити податак који говори да је чак и Видовдански устав управо потписан овде у Хан Пијеску, јер је краљ Александар много времена проводио овде, предлаже Тодоровић.

Летњиковац данас

Стари Ханпјесчани су причали да је у Љетниковац допремљен уникатан стилски намештај из Француске. Истовремено са градњом куће за одмор, у Хан Пијеску је изграђен и водовод Љесковац, који се након неколико реновирања и данас користи у дијелу насеља. Није познато, како су краљеви инжењери долазили до струје, али је она у то доба кориштена у дворцу. Уз Љетниковац, краљ је за своје потребе добио и ловиште које се протезало од Чапора до Мркаља и Височника. На лијевој страни пута ка Љетниковцу изграђено је бетонско склониште, којим се у случају опасности, кроз спирални тунел може изаћи далеко испод узвишења на коме се објекат налази.

– Постоји тврдња, присјећа се Тодоровић, да је српски краљ Александар I Карађорђевић, имао слугу Чеха, који је, како је време показало, радио за њемачу обавјештајну службу. Приликом бијега краљевске породице почетком Другог светског рата, њихова успутна станица био је љетниковац у Хан Пијеску. Међутим, та локација је убрзо била откривена и нападанута од стране њемачке авијације. Карађорђевићи су се спасили бијегом кроз скровиште и тунел – тајна је коју и данас чујемо од старијих мјештана.

У Другом светском рату дворац Карађорђевића, како су га мјештани називали, дјелимично су спалиле и опљачкале јединице злогласног Јуре Францетића. Споразум о миру, након Другог свјетског рата, донио је новог власника Љетниковцу у Хан Пијеску. Објекат је реновиран и проглашен Титовим дворцем, иако он никада није боравио у њему.

– Ту су се смјењивали Титови генерали, а најчешће Милан Жежељ, јер је Војно планинско добро у Хан Пијеску чинило комплекс са сличним у Карађорђеву. У то време, ријетко се ко могао приближити овом објекту, а ја сам био један од тих сретника. Захваљујући пријатељу који је радио на одржавању дворца, имао сам прилику да 1978. године спавам у краљичином кревету, признаје Тодоровић, коме су локалне власти у једном периоду повјериле бригу о овом објекту.
Према његовим ријечима, просторије „Краљевог дворца“, како су га мјештани називали, красио је намјештај из 18. вијека, камини и каде од брачког и грчког розе мермера и много умјетничких слика. Присјетио се и приче о судбини веома скупог лустера из салона краљице Марије, који је красио салон у Љетниковцу.

– Лустер је нестао почетком 1941. године, а пронађен је послије рата у Софији. Титов пријатељ, бугарски државник Георгиј Димитров вратио је лустер Београду, али не и у Хан Пијесак, тврди Тодоровић.

Већ почетком осамдесетих година прошлог вијека мало је ко водио бригу о Титовом дворцу. Његово пропадање је ишло у корак са слабљењем државе СФРЈ.

Са првим данима минулог рата објекат је преузела Војска Републике Српске. Мијењале су се јединице, а намештај и уметнички предмети нестајали тајним каналима. Дио радне собе краља Александра склоњен је у просторије Народне библиотеке Хан Пијесак, одакле је прије неколико година украден собни часовник посебне умјетничке вриједности.

– Посјетивши Опленац 2005. године, сазнао сам да се ту налази дио намјештаја и сребрни есцајг из ханпјесчанског дворца, прича Тодоровић, који је у ратним годинама био председник ове општине, али није ништа могао учинити на заштити објекта, у времену када се рушило једно, а настајало ново друштвено уређење.

Богдан Тодоровић

Какве ли ироније, дворац је до краја отаџбинског рата опустошен, а 2005. и запаљен. Полиција је свој дио посла уоквирила у саопштење „истрага је у току“ и на томе је и остало. Тодоровић и данас тврди да није могао учинити ништа да би заштитио овај објекат, наводећи да је од једног од генерала Војске РС сазнао да је дио намештаја пребачен у Бањалуку.

У част српског краља ујединитеља и времена када је сељак у овим крајевима био добростојећи на својој земљи, уведеној први пут у грунт за вријеме Аусто-Угарске, Тодоровић је предложио сарадницима да главна улица у овом градићу, умјесто Славише Вајнера, понесе име Краља Александра Првог Карађорђевића, и то име носи и данас.

Чланови династије Карађорђевић – принцеза Јелисавета и принц Александар, посјетили су након минулог рата Хан Пијесак, али није било добре воље шире заједнице да се љетниковац обнови. Како је Тодоровић, први матурант ханпјесчке гимназије и бивши студент права, само за себе проучавао српску историју с акцентом на живот у вријеме српских краљева, обрадовао се одлуци власти Републике Српске 2009. године, да се обнови Љетниковац краља Александра, али његова срећа потрајала је кратко. Задатак да се овај објекат необичне судбине врати у првобитно стање повјерен је ЈПШ „Шуме РС“. У љето 2009. очишћен је дио рушевина, уз обећање помоћи од Завода за заштиту споменика културе РС, али радови су прекинути и стали на изградњи помоћног објекта за грађевинаре, који ни до данас нису стиглу у Хан Пијесак.

„Не верујем да је економска криза разлог. Прије ће бити да је ријеч о недостатку воље“, цијени Тодоровић.

Прича о Љетниковцу краља Александра I Карађорђевића у Хан Пијеску није завршена све док постоје заинтересовани за његову обнову. Судећи по идејама, које су за сада само слово на папиру, још увијек постоји шанса којој се мјештани радују доживљавајући овај објекат као дио историје у којој од учитељице живота нисмо много тога научили.

Добрила Абазовић