Дошао сам до податка који нећете чути у јавности, а то је да јесте било 7000 полицајаца у униформи, али нико не помиње још 4000 њих у цивилу, не рачунајући разне САЈ и ПТЈ у цивилу којима се не зна тачан број, али су приметни са специјалном опремом на себи. Неки су носили црне тактичке неопрен рукавице, неки су носили црне ранчеве, али су сви имали наочаре за сунце и Магнум чизме. Нису проваљени, нису…

…

Почетак пропасти душе Србије и породичних вредности Срба

Текст, фотографије: Владимир Стојановић
28.9.2014.

Дана 27.09.2014. године, у мојој Србији се дигао народ на ноге како би протествовао против одржавања геј параде срама и пркоса…

Дизао се народ и ранијих година и полазило нам је за руком да спречимо ту белосветску срамоту, али овај пут нисмо успели. Већ тог 27. на сред Трга ми је било јасно да нећемо успети, иако сам се надао да хоћемо, јер је одазив народа био много слабији у односу на претходне године.

Шта нам се то десило успут? Није ми јасно. Јасно ми је само да нисмо успели…

А онда је дошао тај 28.09. дан Срама Србије и продаје Српског народа од стране политичара.
Устао сам, спремио се, зграбио фотоапарат и кренуо ка граду у нади да ће одазив људи, макар на овај дан бити већи и да ћемо успети да спречимо одржавање тог срама. Стижем на Железничку станицу у 10 сати и крећем у потрагу за мојим истомишљеницима.

Ту ме је дочекао први шок – НИГДЕ НИКОГА! Тек по који грађанин који иде својим неким послом.
Одлазим до Теразија, иста прича. Покушавам да прођем на друге локације али ме свуда сачека кордон полиције и тера назад. Где год да сам отишао, НИГДЕ НИКОГА!
Вијао сам тако „моје“ по граду дуже од сат времена безуспешно. Кога год да сам назвао телефоном тај ми је рекао да није у граду, или није у могућности да буде у граду.
У једној од уличица наилазим на једну групу младића који седе на степеницама, питам их да ли знају јел има негде неко окупљање наших?
Добијам одговор: „Ајде м’рш одавде са тим фотоапаратом док ти га нисам полупао, јел чујеш?!“
Кажем да нисам новинар, већ један од њих и добијам: „Је’си ти чуо шта сам ти рек’о?!?!“

Онда рекох себи: „Ако не могу да се борим уз браћу и сестре, онда морам да се борим другачије… ИДЕМ У ЦЕНТАР СВЕТСКОГ ЗЛА! Да покажем реалну причу и да покажем народу шта је допустио.“

Одлазим до Железничке станице јер је тамо улаз за новинаре, стижем до кордона и питам где је улаз. Једни ме шаљу десно, други лево али ипак налазим улаз. Долазим, са фотоапаратом у руци, до неког назови редара и кажем да сам фотограф, траже ми акредитацију јер само уз њу могу да „уђем“ у тај део града који је ограђен километрима и километрима кордона полиције.

У тренутку смишљам причу и говорим: „Немам акредитацију, јавили су ми малопре да немају никога да слика за Мондо интернет портал и ево ме… дошао сам ту где су ми рекли да дођем.“

Ни сам себи нисам поверовао у ту причу, а тај редар каже: „Аха, ок, знам…“ окреће се ка волонтерки која се налази иза њега и каже: „Дај му акредитацију, небитно је коју, шта се мучиш ту да тражиш сад? Види колико их је…“ девојка зграби прву која јој је запала и пружи ми је. У неверици узимам акредитацију, стављам је око врата и пролазим тај први кордон. Док сам ишао ка другом кордону читам шта пише на акредитацији и кажем себи: „Ок, значи сад сам Дејан Вујић из Радио Новости“

На другом кордону ми полицајац тражи да погледа у моју фото торбу, отварам торбу и он онако, ради реда погледа шта има, не проверавајући остале џепове којих има прегршт (могао сам да унесем бомбу да сам неки од оних што вичу Алах екбер или акбар, како год) претреса ме као на уласку у неки ноћни клуб и пушта, мало даље ми стављају неку налепницу на груди и неку наруквицу и пролазим даље…

Стигао сам. Шта сад? Нисам очекивао да ћу успети, нисам довде планирао. Узимам апарат и крећем да шкљоцам, понашам се као да сам на послу, не желим да привлачим пажњу на себе. Одмах сам снимљен од стране полицајца-корњаче који је био задужен за снимање лица око параде са све професионалном HD камером.
Сам сам, не знам никога од ових новинара, неки су ми познати али се не познајемо. Повремено бацам око на акредитацију, да проверим да ми име новинара стоји окренуто ка мени, да ме неко не би провалио. Не стојим стално уз новинаре, крећем се да чујем шта причају „ови“ и шта причају новинари. Видим разноразне политичаре (видели сте до сада у вестима који су) и неке странце. Сви они, политичари и ти странци, имају своје лично обезбеђење које их прати у стопу и глуме „вентилатор“ својом главом пратећи све око себе.
Била је ту и јапанска, словеначка, немачка телевизија и још неке стране екипе и гомила страних фоторепортера и режисера целог овог догађаја.

Да скратим причу (немогућа мисија):

Дошао сам до податка који нећете чути у јавности, а то је да јесте било 7000 полицајаца у униформи, али нико не помиње још 4000 њих у цивилу, не рачунајући разне САЈ и ПТЈ у цивилу којима се не зна тачан број, али су приметни са специјалном опремом на себи. Неки су носили црне тактичке неопрен рукавице, неки су носили црне ранчеве, али су сви имали наочаре за сунце и Магнум чизме. Нису проваљени, нису…

Успут, да су неки криминалци знали да су скоро сви полицајци Србије били у Београду, могли су лагано да опљачкају све банке у местима ван Београда, нико их не би јурио, било је само нешто мало дежурних по станицама. И то сам све сазнао од једног „из кордона“ када се све завршило.

Видео сам да је све манипулаторски одрађено од стране светских и домаћих медија.
Да се водило рачуна да се сниме и сликају све неке ствари које су рађене као по неком сценарију, чак су имали и више режисера који су им говорили шта да раде и како да се поставе како би то било снимљено. Благи ужас…
Водило се рачуна и о томе колики размак између „њих“ треба да буде како би изгледало да их је више него што јесте.
Скоро сви наши фоторепортери су се зблажњавали, крстили и згрожавали као и ја на све то.
Док је колона парадера ишла улицом Кнеза Милоша неки становници те улице су стајали на својим терасама и гледали доле у сво то глупирање, а неки од њих су и скандирали у знак подршке.

Све то време из Вазнесењске цркве су се чула звона која су успевала да надјачају техно или денс музику која је пратила колону… “Њихова“ реакција на звона је била крајње безобразна, звиждање, исмејавање и неразумно скандирање.
Моја је срећа да су звона надјачавала све то па нисам морао да слушам шта су викали.

Колона долази до Скупштине где је била постављена нека мала биница и озвучење.
Ту су неки причали на енглеском, неки на српском и неки са покушајем српског језика.
Све то време је и даље трајало режисерско сликање и снимање.
Јадно, јадно, јадно.
Толико јадно као и Тасовац, који је стајао у тој маси са својим горилама „вентилаторима“ и када му је један од његових људи шапнуо да га сликам, окренуо се ка мени да позира са све смешком на лицу. Јадан човек тај Тасовац, стало му је до сликања…

Ту чујем једну девојку како каже другој: „Добро је успео онај минут ћутања..“
Питам је: „Који минут ћутања? Нисам био ту.“
А она ће: „Па знаш, оно што стоји тамо, онај пано за жртве НАТО-а, е па то, каооо… минут ћутања за те жртве.“
Питао сам: „Па лепо што сте одржали минут ћутања, а што нисте запалили свеће за њих и ставили макар један цвет?“
Остао сам без одговора.

Питам једног припадника жандармерије: „Јел ти вруће у тој опреми?“, он ми одговара „Умирем“, а ја му кажем „Па што си дошао? Зар није боље да си сад лепо у штрајку као неке твоје колеге и да си сада са својом породицом у шетњи поред реке, у природи?“ и одем док ме је он пратио мрким погледом. Нисам чекао одговор, знао сам га у напред и плашио сам се тог одговора.

Испред Савезне Скупштине налазила се цистерна са водом за пиће, коју су „они“ тражили да им приближе да не морају да прелазе „толики пут по воду“ али то им није било омогућено, пошто је возач отишао кући, нормалан човек, вероватно је помислио „ма шта ја тражим овде“ и отишао. Чуо сам како су ови из организације рекли да ће да попије отказ због тога, већ им је потврђено од стране његовог шефа. Срамота! Ко зна колико уста тај исти возач храни код куће и сад ће да остане без прихода због срамоте. Искрено га жалим.

И тако су „ови“ и „они“ ту причали у микрофон, бодрили и подржавали свој „успех“, захваљивали се свима који су им помогли, док су страни новинари интервјуисали и сликали неке са паролама дебилног садржаја као што су „Љуби педера“ и „Капитализам убија“.

Дође и крај тог срама, са све пољубцем два педера испред скупштине и камера света (један од њих ми каља презиме)… то нисам хтео да сликам нити да гледам, само сам чуо скандирање у знак подршке и аплауз.

И онда су их све који су се плашили, а било их је више од 90% таквих „уплашених за своју безбедност“, стрпали у комбије и развозили кућама. Полицајац на мотору је ишао испред два комбија, и тако у недоглед, два по два. Они комбији који су се вратили празни, стали су опет у колону за развоз док не дође њихов ред да поново возе. Један од полицајаца их је назвао таксијем.

Сви одоше, остао је тек понеки новинар и дођоше комуналци да очисте ђубре које су „ови“ оставили за собом. Наместим се да сликам то, а један од „режисера“ када је видео мене како сликам, улете ту и са коментарисањем за себе „Даааа, то треба да сликамо јеботе“ поче да „режисира“ момке у наранџастом како шта да чисте и када да чисте. Све сам то документовао у слици, а сад и у речи.

Један од момака у наранџастој униформи, кад је видео да га сликам како метлом скупља оне „њихове“ заставице, ми рече: „Куме, немој се љутиш, није да ми не волимо, ми подржавамо, али морамо да почистимо све ово…“ на шта сам му одговорио, „Ма, удри сине, нисам ја од „ових“ нема шта ти мени да се правдаш, само ради свој посао.“ а он ће на то: „Извини куме, поготово за то немој да се љутиш, тако нам рекли да морамо да кажемо, шта могу ја овим педерима… будале све то мој куме. Него, где ће буду те слике?“

Сликао сам их заједно, за њихову душу и отишао испред Храма да се нађем са својима и са мојим братом и његовим ортаком, такође нормалним људима, противицима овог срама.
На нашу жалост мало је нормалних дошло, мање него 27. на Тргу… Ушли смо у Храм, запалили свеће и после смо чекали да се скупи народ. Наш народ. Наша снага.
Чекали, чекали и чекали док се нисмо разочарали одазивом и отишли…
Највише сам се разочарао што је и то дириговано из Европе, то да се народ окупи тек после „срамоте“…без права, без воље…
Свака част младим момцима, породичним људима и старима који не одустају као и ја, али ми је жао и ужасавам се те реалности која ми боде очи, а та реалност је да нас је све мање брига и да нас је због тога све мање и мање.

Србијо моја шта ти се десило?

Каква год да будеш, увек ћу бити поносан на своје корене, никада те нећу издати Србијо, иако си ме издала и разочарала више пута због политике коју водиш.

Одбијаш помоћ братске Русије, а љубиш педерско дупе Европе… сви политичари су ИСТИ!
Само паре су им битне, а ј*** им се за то шта народ мисли, шта прави СРБИ мисле.
Нећу у Европу!

Пошто ћу вероватно бити прогоњен и вероватно оцрњен и ко зна шта због овог текста, могу само да кажем, држи се Србијо, не дај да станеш „под једну шљиву“!
Не бојим се све док знам да је ово за добробит твога народа МОЈА СРБИЈО!

Твој вечно одани син СРБИН.