У Културном центру Новог Сада, који ове године обележава шездесет година рада, приређена је изложба фотографија доктора Арчибалда Рајса из периода Великог рата, власништво Архива Института у Лозани под називом „Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“. Ове фотографије сведоче о професионалном и хуманитарном раду доктора Арчибалда Рајса, а овом изложбом у његову част велича се његово дело у Србији и велича обележавање стогодишњице од почетка Великог рата.

19.09.2014. за ФБР са лица места Биљана Диковић

сцена из филма

Лик Арчибалда Рајса тумачи глумац Урош Здјелар, а филм кроз динамичан дијалог седамнаесторо саговорника покушава да састави сложени мозаик Рајсовог живота и рада. Наратор води гледаоце кроз просторе Рајсовог ратног пута са српском војском, док играни сегменти допуњују атмосферу епохе у којој се све дешава.

За СРБски ФБРепортер пред премијеру и после отварања изложбе фотографија Арчибалда Рајса говори Горан Вукчевић, редитељ и сценариста документарно-играног филма „Арчибалд Рајс – Чујте, Срби“.

* Како се осећате вечерас…

„Врло, врло узбуђено и потресено, и овом љубављу којом, Рајса пре свега, обасипају људи који долазе и траже да виде филм у огромном броју… Ја сам имао сигурно на стотине и стотине позива у последњих неколико дана са молбом да некако дођу, да се информишу, да виде филм…“

*Када сте први пут чули за Арчибалда Рајса… Како је дошло до идеје да се овај филм сними?

„За Рајса сам први пут чуо као дете 1985. године, гледајући филм на Телевизији Београд који је и дан-данас лепо видети, наравно висококвалитетан, и дивно нам је открио Рајсову љубав… Тад сам сазнао за Рајса, и наравно упамтио то да му је срце на Кајмакчалану, да је желео да му буде срце на Кајмакчалану… И онда, кад је издата књига ЧУЈТЕ СРБИ ја сам је стално куповао. Одлазио сам у Београд сваки трећи дан и код станице купим и онда разделим и људи су се томе радовали… А ја сам сваки пут то изнова читао и потпуно ме узбуђивала и кад ми се један од сарадника конкретно обратио, каже – зашто не направимо један леп документарни филм. Ја сам рекао – Арчибалд Рајс ЧУЈТЕ СРБИ… Као што сам и схватио да је то дошло из срца, уопште ми није прошло кроз ум…“

* Како је текло снимање, када Вам је било и шта је било најтеже…

„Такве су се ствари дешавале… врло болне… Од снимања на Кајмакчалану просто имам аритмију, узимам лекове за срце… Људи, то знају глумци који су тумачили личности које су велике, које су прошле један узбудљив живот, знају да се заиста морате негде сјединити са душом кад сте уметник искрен, ако нечему се предајете… Ово је за мене била и прича о човеку који се жртвује и који, као што то обично бива – тамо где се сав да – ту и пострада потпуно…
Најтеже је било да све те људе који су говорили о Рајсу да негде склопим у један мозаик да филм буде динамичан, да нигде не повредимо никога, а пре свега да не повредимо Рајсову душу и да будемо искрени, да просто проникнемо и уђемо у његову емоцију. А при том да направите пре свега један филм који има мисију да упозна људе са једним јако богатим животом, да их не замори прегршт чињеница, морали смо просто један део да оставимо за другу прилику, али и даље сазнамо пар ствари о др Рајсу, нажалост многи не знају ништа, ни ко је тај човек… а мислим да ће се први пут открити та једна невероватна, несагледива, необухватна личност и каријера, и свевремен један ум… Такав један ум, сигурно је у рангу Николе Тесле, у 39. години је прекинуо каријеру, на неки начин то је учинио и Велики рат, дошао је у Србију и потпуно се предао нама овде…“

Др Андреј Фагељ и Горан Вукчевић

Директор Културног Центра др Андреј Фагељ је на отварању изложбе фотографија подсетио на животни пут и страдање др Арчибалда Рајса:

„Арчибалд Рајс је рекао ЧУЈТЕ СРБИ, али није имао ко да слуша. И занимљиво је са ове временске дистанце, више од осамдесет година како је он то нама поручио, занимљиво је погледати шта је он то говорио и каква је он личност био. Наиме, Арчибалд Рајс није био Србин по рођењу, али је био Србин по избору. То је занимљиво данас упоредити са многима од нас који јесу Срби по рођењу, али по избору желе да буду нешто друго.
Арчибалд Рајс је човек који је дошао из Швајцарске и напустио заиста блиставу каријеру, ако је неко био остварен у животу био је он, да би поделио најтеже тренутке са Србима. Ми данас имамо ситуацију да, у време најтежих тренутака за нашу земљу велики број нас жели само да оде одавде, можда баш у Швајцарску, сањајући да ће имати живот као што је можда водио Арчибалд Рајс. Ради се о човеку који је лоше прошао овде, који је издао своју књигу постхумно, оставио је у рукопису, односно на писаћој машини, који је страдао на крајње сраман и трагичан начин, о томе се не зна и то је заиста ружан део приче, на њега се извикао један ратни профитер и човек који је запамћен као највиши функционер, али није запамћен ни по високим делима ни по великој каријери него углавном по мрљама у својој каријери. И увређен, погођен у срце, Арчибалд Рајс је пао на под на лицу места и није устао више… Завештао нам је то своје велико срце, ми смо га изгубили, то је исто један сраман део приче – немамо више срце узели су нам га непријатељи, оставио је иза себе кућу, кућу смо му отели – односно нове власти, и до данас није приведена сврси, и оставио је завештање ЧУЈТЕ СРБИ које нисмо до дан-данас послушали. Први пут је књига издата у озбиљнијем тиражу тек недавно…“

Доктор Арчибалд Рајс, „отац криминалистике“, оставио је своју каријеру и свој дом и дошао у Србију, копао српске лешеве, слушао најстрашнија сведочанства људи који су преживели страдања, и захваљујући његовом раду ми данас учимо истину, да су српски злочини били пропаганда наших непријатеља, Аустроугарске и немачког империјализма, а да су њихови злочини ушли у историју као такви.

„Ми нисмо имали Рајса након Јасеновца, нисмо имали Рајса деведесетих, и зато данас немамо ни трг, ни споменик, ни меморијални центар и списак жртава Јасеновца, нисмо побројали све те српске жртве и мученике… Зато смо деведесетих доживели да од злочинцима постанемо жртве. Зашто? Зато што није имао ко да ради, није било стручних људи да уложе сате, да тако кажем швајцарски рад у љубави за Отаџбину. И мислим да је време да неко остави свој озбиљан рад и своје срце Србији… Захваљујем се једном таквом човеку који стоји овде поред мене, Горану Вукчевићу, који је сам са својих десет прстију и свега пар сарадника урадио посао који би негде другде радила продукција и машинерија која би бројала десетине и стотине људи. Они су направили филм који сви жељно ишчекујемо, за сат времена премијеру у Српском народном позоришту Нови Сад“ – рекао је на крају др Фагељ.

„Мени је драго да је добри Бог и добра Рајсова душа био уз нас, пошто смо филм радили онако, у врло тешким условима, у много фаза, уз многе тешкоће, али некако нас је та добра Рајсова душа спајала са људима који су заиста били неопходни овом филму, какви су рецимо наши швајцарски пријатељи које смо открили у Лозани… Био је то кратак сусрет, провели смо три дана у Лозани на Универзитету, али нам се отворио један невероватан свет, отворио нам се Рајсов свет, Рајсова личност коју је немогуће обухватити, мислим да један уметник може читав свој уметнички опус да посвети таквој личности. Они су нама открили Рајсов свет ван Србије, а ми смо њима открили све што смо до тада сазнали о Рајсовом животу и раду у Србији… то је било драгоцено за овај филм… “ рекао је између осталог редитељ и сценариста филма Горан Вукчевић на отварању изложбе.

Премијера филма у Српском народном позоришту у Новом Саду 19.09.2014.

***

Рајс је 1914. године дошао у Србију како би, као познати криминолог, истраживао злочине аустроугарске, доцније и немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.

Рођен је у Хаузаху, Баден, Немачка 8. јула 1875. године, у породици јеврејског порекла. Био је професор на Универзитету у Лозани, Швајцарска, форензичар, криминолог. Докторирао је већ у 22 години и брзо је стекао међународни научни углед.

Са српском војском прошао је у Првом светском рату голготу повлачења 1915. преко планинских врлети до Јадрана и Крфа.

Био је члан српске делегације на мировној конференцији у Паризу. Технички је модернизовао криминалистичку полицију у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.Осим у Министарству полиције радио је извесно време и као вештак за фалсификоване новчанице у Народној банци. Поред свега другог, помагао је одлазак ратне сирочади из Србије на школовање у Швајцарску. Рајс се сматра и оснивачем озбиљне криминалистике у Србији.

У Србији је, поред стручних радова и низа публицистичких текстова, двадесетих објавио књиге „Шта сам видео и проживео у великим данима“ и „Писма са српско македонског фронта“ док је дело по којем је данас најпознатији „Чујте Срби“, написано на француском, деценијама стајало у рукопису. Реч је о делу које одише разочарењем, али и великом љубављу према српском народу. Написано је оштро, искрено, с пуно горких речи о српској интелигенцији и такозваној друштвеној елити.

Преминуо је августа 1929. године, након једног вербалног дуела са бившим министром Капетановићем.

Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду, а његово срце је, у складу са личном жељом, смештено у урну и узидано у споменик српским ратницима на Кајмакчалану. Споменик су разорили Бугари током Другог светског рата.

Споменик Рајсу подигнут је 1931. у Топчидерском парку у Београду.

Недавно је премијерно изведена драма о њему по тексту и у режији Љубивоја Тадића на Великој сцени Народног позоришта, у оквиру пројекта „Европљанин који нас је највише волео“.

Једна основна школа на Палилули у Београду носи Рајсово име. На Чукарици, у новом насељу Филмски град налази се улица с његовим именом. Улице с његовим именом постоје и у Обреновцу, Петроварадину, односно Новом Саду, Крупњу, Нишу, Зајечару, Смедереву, Пожаревцу, Бањалуци, Шапцу…

Полицијско-криминалистичка академија у Београду редовно организује међународни научни скуп „Дани Арчибалда Рајса“. Највеће признање тог факултета носи назив – Плакета Арчибалд Рајс.

На Сењаку у Београду сачувана је његова скромна кућа саграђена у традиционалном сеоском стилу названа „Добро поље“ у знак сећања на место у Македонији, где се одиграла једна од битака Солунског фронта. Објекат је заштићено културно добро града Београда.