ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: СЈЕЋАЊЕ НА БРАЋУ ШКОБИЋ ИЗ БОТУНА КОД КУПРЕСА И ИЛИЈУ ВАВАНА ИЗ ГОРЊЕГ МАЛОВАНА

Као и иза сваке ратне драме и иза оне купрешке од 1992. до 1995. године остале су многе, велике и мале, мистерије и оне су углавном везане за ток и исход појединих битака и страдања људи. Једна од њих је била и смрт браће Ненада (1954) и Стојана (1957), синова Петра Шкобића из Ботуна код Купреса и њиховог пријатеља Илије Вавана (1950), званог Кирија, из Горњег Милована.

Када су петог и шестог априла 1992. године, трећег и четвртог дана своје агресије на Купрешку висораван, јединице регуларне хрватске војске, потпомогнуте западнохерцеговачким и локалним „постројбама“ ХВО и ХОС-а и плаћеницима из европских, америчких и афричких земаља ушле у скоро небрањени Купрес, овладале већим дијелом тог градића и починиле бројна убиства, добро наоружани али лоше организовани српски територијалци су, уз часне изузетке, из те драматичне ситуације бирали један од два сљедећа излаза: предају непријатељу или бјекство из свог мјеста.

Ово је почетак текста „ЈУНАЧКА СМРТ НА ЧАЈУШИ“ који је на свом ФБ профилу записао Душан Марић и ми га преносимо у целости.

08.09.2014. за ФБР приредила Биљана Диковић

Ненад, Стојан и Кирија одлучили су да се из Купреса извуку у правцу Чајуше. Прво, зато што су процјенили да су им шансе да насеље Кратељ, у којем се налазила њихова кућа, напусте неопажени од Хрвата највеће ако се буду кретали коритом рјечице Карићевац, које је заклањало ниско шипражје. Друго, зато што су очекивали да се на Чајуши налазе припадници добровољачке чете из Благаја, који су јe запосјели два дана раније.
На њихову жалост, они нису знали, иако сам о томе благовремено обавјестио њихову команду у Купресу, да је та јединица, којом сам јa непосредно командовао, већ трећег априла ујутро, само неколико часова након почетка хрватске агресије на Купрешку висораван, напустила Чајушу и преко Хрбљина и Омара запутила се у Благај, ради прикључења осталим српским јединицама из састава Бањалучког и Книнског корпуса ЈНА, које су добиле задатак да из тог правца крену у контранапад на Туђманову армаду.

Наређење за напуштање Чајуше добили смо од пуковника Станислава Галића, тада команданта 30. дивизије ЈНА, под чијом непосредном командом смо се налазили. (Генерал Галић, који је касније преузео дужност команданта Сарајевско-романијског корпуса ВРС, већ осам година налази се у Њемачкој, на издржавању доживотне казне затвора, на коју га је, због тога што је успјешно бранио Српско Сарајево осудио Хашки трибунал.)

Када су, 7. априла ујутро, Шкобићи и Ваван стигли до Чајуше она се налазила у рукама хрватске војске.
Неколико дана касније, након што је у биткама за Злосела (5. и 6. априла), Купрес (7. априла) и Малован (10. априла) хрватска војска потпуно разбијена и најурена са Купрешке висоравни, њих тројица пронађени су мртви недалеко од мотела Чајуша, са ранама од ватреног оружја. Остале су само три хумке и мистерија како је изгледао крај њиховог животног пута.

Деветог маја 2003. године, у Благају, враћајући се са Купрешке висоравни, гдје сам са својим родитељима прославио породичну крсну славу Ђурђевдан, устопирао сам аутомобил марке „голф“, који је наишао из правца Купреса. Након упознавања сазнао сам да се за воланом налази Ненад Башић, тридесетогодишњи приватник из Посушја. Који је, као и ја, ишао у правцу Бања Луке. На састанак са пословним партнером. И, као што то бива увијек када се сретну нормалан Хрват и исто такав Србин, па још из Западне Херцеговине и Купреса, разговор је убрзо „склизнуо“ на дневнополитичке, а затим и на ратне теме.

Наравно, главна тема разговора били су догађаји на купрешком ратишту. Купрес је мени мјесто рођења а Ненаду мјесто првог ратног ватреног крштења. Наиме, као голобради младић, деветнаестогодишњак, који ни редовни војни рок није био одслужио, он је у марту 1992. године добровољно ступио у ХВО и почетком априла учествовао у напад на Купрешку висораван.

Два дана пошто је моја јединица напустила мотел Чајушу, исти је запосјела управо чета у којој се он налазио. Углавном састављена од људи са подручја општине Посушје. Заједно са њима на Чајушу су стигли и студенти добровољци са Загребачког свеучилишта, већином порјеклом са ширег подручја Купреса, Дувна и Ливна.
Шестог априла, у току наступања српске војске из Благаја према Купресу, моја јединица, Добровољачка чета из Благаја, у садејству са једним батаљоном из Босанског Петровца, којим је командовао капетан Кесић, напала је и заузела село Мрђебаре. Том приликом заробили смо тројицу хрватских војника – једног из Бугојна а двојицу из Вира код Посушја. Бугојанца смо заробили за видјела, па је одмах спроведен до главне команде купрешке операције која се налазила у Новом Селу, док су Херцеговци заробљени када је већ била пала ноћ, па су до јутра остали са нама у Мрђебарама.

За разлику од њиховог сабораца из Бугојна, који је приликом заробљавања, због покушаја бјекства и лагања о разлозима свог доласка на Купрес, добио десетак шамара, браћу из Посушја нико ни прстом није пипнуо. Колико због коректног, војничког, начина на који су нам се предали, толико и због чињенице да су били браћа, и то још близанци. Нисмо их чак ни везали. Ујутро сам их послао команди у Ново Село.
Посљедње што сам о њима чуо јесте то да су заједно са осталим заробљеницима одведени у затвор у Книн.

Пошто је мој сапутник из Посушја, упитао сам га да ли зна који су момци у питању и да ли су преживјели српско заробљеништво.
– Јесу – одговара он. – Знам их. Рећи ћу им кога сам возио. А што су ти они пали на памет?
– Зато што сам свих ових година, кад год бих их се сјетио, навијао да преживе рат. Били су моји први ратни заробљеници у рату у БиХ, а и обећао сам им да ће се живи вратити у Вир. Наиме, ујутро, на моје питање како су издржали да цијелу, веома хладну и повремено кишну ноћ стоје у ставу мирно и о чему су све то вријеме размишљали, један од њих је одговорио: „Размишљао сам о жалости у којој ће наши родитељи провести остатак живота“. „Зашто у жалости?“ „Па због наше смрти. Да бар нисмо обојица овдје, да је један код куће остао. Ви ћете нас сигурно убити.“ „Требао си о томе размишљати када сте се као добровољци пријављивали у ХВО и кренули да нападате на Купрешку висораван. Али, нисте окрвавили руке, нећемо вас убити, да смо мислили, урадили би то још синоћ“.
– Ето, шта ти је судбина – каже Ненад. – И моје прво искуство са ратним заробљеницима везано је за браћу из Купреса. Али, они нажалост нису преживјели.
– Где је то било?
– Па на Купресу, на Чајуши.
Сјетим се Шкобића и питам зна ли како су се браћа коју помиње презивала.
– Презиме не знам. Млађи се звао Ненад. Запамтио сам га јер смо имењаци.

У наредних пола сата од Башића сам чуо сљедећу причу.

– Рано ујутро, 7. априла, примјетили смо да се преко поља, из правца Купреса, нашим положајима, који су се протезали брежуљцима од мотела Чајуша према бензинској пумпи на магистралном путу Купрес – Малован –Ливно, приближавају три мушкарца. Мада је било и оних који су предлагали да запуцамо на њих и убијемо их, преовладао је став да сачекамо и видимо ко је у питању.
Јер, постојала је и могућност да су то Хрвати из Злосела. Никада нећу заборавити израз невјерице и изненађења на њиховом лицу када смо их зауставили и када су схватили са су у хрватским рукама. Можда и због тога што је то био мој први ратни сусрет са четницима, како смо вас ми звали, а што ми они никако нису наличили на четнике. Били су то само обични, на смарт преплашени људи.
Када смо их разоружали и питали за имена најмлађи је рекао да се зове Ненад и да су њих двојица браћа. Рекли су нам да бјеже из Купреса.
Наређено је да заробљеници буду приведени у нашу команду, која се налазила у хотелу Адриа ски. Одатле би били упућени у Шуицу, па у неки логор у Херцеговини или у сплитску Лору. Тамо су наши водили ваше војнике заробљене на Купресу.
Да ли би тамо преживјели ја то не знам, јер сам чуо да је било много мучења и убијања ваших људи у тим логорима, али знам да би са Чајуше отишли живи и здрави, само да ми нисмо направили један велики, почетнички пропуст. Наиме, приликом разоружавања заробљенике уопште нисмо претресли.
Заробљенике смо повели цестом према мотелу. Нисмо их везали. Ишли смо у колони по један. Када смо стигли до оне двије највеће кривине надомак мотела, Ненад је неопажено из џепа извадио бомбу, извукао јој осигурач и бацио је на асфалт. Неко је повикао: „Бомба!“, и као по команди сви, и Срби и Хрвати, скочили смо с пута и залегли. Гдје је ко стигао.
Није експлозија ни утихнула а Ненад је муњевитом брзином, као да није у питању обичан резервиста него војник специјалац, скочио на нашег друга Недиљка Врањковића, истргнуо му пушку из руку и опалио у њега. Погођен у главу, Недиљко је пао мртав.
Ненад је још неколико пута повукао окидач, али на нашу срећу а његову несрећу, из неког разлога, пушка је затајила. Не знам да ли је то било до пушке или до њега, али то нас је спасило.
Послије шока, када смо дошли себи и видјели да се Ненаду не да да поново опали, отворили смо ватру и убили сву тројицу. Оно што је за њихове породице сигурно важно јесте то да су одмах били мртви и да није било мучења.

Увијек када се сјетим тог догађаја осјетим тугу. Жао ми је и Недиљка, али и њих тројице, посебно Ненада. Можда зато што ми је имењак, можда зато што су на моје очи погинули и он и брат му, можда због тога што смо сви били шокирани његовом храброшћу…свега има помало – завршио је мој сапутник.
Иронијом судбине, истог дана када су браћа Шкобићи и Илија Ваван напустили Купрес и, вјерујући да иду у слободу, отишли право у загрљај смрти, ЈНА и српске добровољачке јединице ослободиле су њихов град.

НАПОМЕНА: Свједочење о погибији браће Шкобић и Илије Вавана објавио сам у књизи „Куће на које се смрт навадила“, књига друга, коју је 2005. године објавилa издавачка кућа „БИНА“, Бањалука