Прво, Руси ће једва дочекати да подсете поједине европске лидере на неиспуњавање обавеза, а што је директно утицало на ескалацију украјинске кризе. Кључно обећање које није испуњено тицало се судбине Виктора Јануковича и мирне транзиције власти после потписивања споразума у фебруару 2014. Путин се показао мајсторем „узвраћања истим мерама“. Данас Федерика Могерини наводи како је „у интересу Украјине, Европе и Русије да криза буде решена политички, а не војно, јер такво (војно) решење једноставно не постоји“[2], међутим, пуна три месеца док је трајао крвави пир кијевских војних снага у Луганшчини и Донбасу њена претходница није ниједанпут реаговала. Тада је ЕУ-бирократија очигледно веровала да постоји „војно решење“ и због тога су Порошенку дозвољавали све. Док је трајала офанзива Кијева, све је било у реду, а сада када је почела офанзива заговорника федерализације „војно решење једноставно не постоји“. Јадиковке нове „шефице ЕУ-дипломатије“ су последица непринципијелности саме ЕУ и узроке проблема би требало пре свега да потражи у Бриселу.

Друго, после оваквих тешких речи морају уследити и одређена дела. Које потезе може предузети ново руководство ЕУ? Највероватније појачавање санкција против Русије. Међутим, то је апсурдно јер санкције (и контрамере које предузима Русија) штете интересима ЕУ. И што „ЕУ више буде додавала гас“ то ће последице по њену економију бити све веће. И треће, и Федерика Могерини ће на крају морати да седне са Русима за преговарачки сто. Што више Брисел буде затезао своје уже према Москви, то ће улазити у тежу преговарачку позицију. Није згорег подсетити се примера Кетрин Ештон, чија је последња активност било учешће на састанку у Минску, на којем је медијатор био Александар Лукашенко!

За западне земље Александар Лукашенко је „последњи диктатор у Европи“. У његовом режиму се, како то саркастично примећује лондонски „Гардијан“, „КГБ и даље назива КГБ“[3]. Везе водећих западних земаља са Белорусијом своде се на покушаје јачања опозиције, а све што има везе са Александром Лукашенком се или „изолује“ или „санкционише“[4]. Углавном, посматрано са становишта ЕУ, Лукашенко је непожељан, са њим се не одржавају ни билатерални сусрети. И онда, после свега, Кетрин Ештон пристане да исти тај Лукашенко посредује у украјинској кризи. На крају, сасвим је могуће и да Александар Лукашенко буде страни политичар са којим ће се Федерика Могерини најчешће сусретати током 2015. године. Јер, позиција ЕУ по питању око украјинске кризе је толико слаба, оптерећена са толико „аутоголова“, да Брисел више није у прилици ни да наметне медијатора. Што по инерцији, што захваљујући фанатизму евроатлантиста унутар ЕУ, Брисел је слепо пратио америчке потезе у Украјини. Зато је и стигао ту где јесте. Остале су му само крупне речи и жестока противљења које не прати реална политичка моћ. Остало је, наравно, и питање, колико Брисел може да издржи у таквом положају? Колико дуго ће политичка јавност и бирачи подржавати овакву самоубилачку политику која води и ка понижавању? Без обзира на прву изјаву дату после избора на нову функцију, посматрајући њен досадашњи рад, Федерика Могерини може представљати и „освежење“ у европској политици, она може бити један од представника „политичара новог таласа“ у ЕУ-политици који ће у наредној деценији дефинисати „оригиналне европске“ интересе и циљеве. Само, да би то постала, потребно је дистанцирање од досадашњег постављања ЕУ и „кретања по инерцији“. Даљи наставак путем који су утабавали Ештонова, ван Ромпеј и Барозо није опција. Нити за Могеринијеву, нити за ЕУ.

_________________________________________

[1] Према: „Putin radi protiv svog naroda“, B92, 01.09.2014. Доступно на:http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=09&dd=01&nav_category=78&nav_id=894494

[2] Исто

[3]Rice-Oxley, Mark. „Belarus: 20 years under dictatorship and a revolution behind the rest of Europe”, The Guardian, 9 June 2014. Доступно на:http://www.theguardian.com/world/2014/jun/09/-sp-belarus-remains-revolution-behind

[4]Истина, постојало је током претходних година и неколико тајних и полујавних покушаја отварања одређених канала са Запада за „утицање на Лукашенка“. Последњи је забележен када се са белоруским председником сусрела „велика делегација западних стратешких инвеститора коју је предводила госпођа Ротшилд, а са којом је разговарао о могућим приватизацијама, кредитима и партнерству“Пророковић, Душан. „Утицај Белорусије на српску политику“, Фонд Слободан Јовановић, 02.07.2012. Доступно на: http://www.slobodanjovanovic.org/2012/07/02/dusan-prorokovic-uticaj-belorusije-na-srpsku-politiku/. Десило се то током периода наглог захлађења односа на релацији Москва-Минск (2009-2011), па из овог угла треба сагледавати овакве покушаје. На крају, они су се суштински сводили на понуде Лукашенку да буде употребљен као средство притиска на Русију, због чега су и редом пропадали.

Извор: Фонд Стратешке Културе