ДАЈ

01.9. 2014. Бранко Драгаш

Кварење деце почиње када дете изговори опасну реч- ДАЈ!
Дај ми играчку. Дај ми тротинет. Дај ми бицикл. Дај ми фудбалску лопту. Дај ми мобилни. Дај ми таблет. Дај ми диплому. Дај ми кола. Дај ми стан. Дај ми….

Тражење се наставља све док родитељи размаженој деци испуњавају све жеље. У једном тренутку, током одрастања, апетити деце толико нарасту да родитељи не могу да их задовоље. Тада се деца наљуте на своје родитеље. Који су научили децу да им све испуњавају. Деца се разочарају у родитеље. А родитељи се разочарају у себе.

Када смо ми били мали, нико ништа није смео да тражи. Нисмо знали да постоји реч – дај! Нико нас није питао шта ћеш да једеш. Јело се оно што се имало и то се износило на сто. Нико нам није скидао кајмак са топлог млека у шољи. Могли смо да бирамо само храну која се на столу налазила. Били смо у великој предности у односу на наше родитеље. Они нису имали такав избор. Јели су сви једно јело. Нису имали ништа друго.

Индустријализација је донела велики напредак. Деца су почела да седе са родитиљима за столом. Могла су да бирају јела на столу. Могли су да носе квалитетнију обућу и одећу. Нико није знао називе фирми, било је важно само да је ново. Нико пре тебе да није носио. Нас није занимала маркирана роба. Вредност се мерила на оснуву нечег много важнијег.

Потрошачка цивилизација је развила кредитни систем. Ко није узимао крдит био је будала. Створен је привид о благостању. Сви су почели да вичу у глас –дај! Прво, родитељи. После су се деца угледала на њих. Настало је опште помодарство. Најважније је било ко ће први, што гласније, крикнути – дај!. Сви су почели да живе на кредит. Презадужени балон се годинама надувавао. Пукао је са избијањем кризе. Криза је суочавање жеља са реалношћу. Криза је довела до отрежњења. Болно буђење. Кредити су дошли на наплату. Човек је схватио да је преварен и да је упао у дужничко ропство. Данас тражи начин како да се избави из челичног загрљајуа растућих обавеза.

Ко је крив за тако понашање наше деце?
Криви смо ми – родитељи.

Највећу грешку правимо ми. Отишли смо из једне крајности у другу. Крајности нису добре. Нису ваљала стара времена када су деца била препуштана сама себи и када су рано одлазила од куће, јер у кући није било услова за живот. Када су родитељи били господарари и власници живота своје деце. Тада су породице имала више деце и конкуренција је била већа. Родитељи нису много марили за децу. Тукли су их да буду добра и послали их у свет да се снађу. Нису им ништа могли да дају. Деца нису ништа ни тражила.

Ни нова времена не ваљају. Родитељи су слуге своје деце. Климатске промене и темпо савременог живота су учиниле да савремана жена теже рађа. Себичност потрошачког доба је учинила своје. Деца у зпадној цивилизацији су постала ретко добро. Нема конкуренције. Нема животних сокова пасивара и варвара за обнову нове цивилизације. Живимо у распаду потрошачке цивилизације.

Ново доба стиже. Доба које ће се разликовати од данашњег доба. Време обиља је прошло. Пред нашом децом су велики изазови. Ако не буду спремна за те изазове, наћиће се у великом проблему. Уколико их родитељи превише заштите, неће моћи да се снађу у добу које улазимо. Ако им уста буду стално отворена и ако буду хистерично викала – дај, једнога дана нико им ништа неће дати. Мораће све сами да ураде и да се боре за опстанак. Родитеља више неће бити да испуне њихове размажене прохтеве. Неће бити родитеља који ће скакати на сваки њихов миг. Приморани ће бити да буду окрутни у окрутном свету.

Можда вам све данас ово што пишем делује сулудо. Али, нажалост, мислим да ће се тако развијати друштво. Све што се данас у свету дешава и којом брзином срљамо у планетарну кризу, сви потези који се вуку и који продубљују кризу, не уливају нам неки велики оптимизам. Сиромаштвао ће расти. Репресија. Незапосленост. Сукоби цивилизација. Сукоби са неизвесним крајевима. Фамилија је шизофрена. Њене намере према човечанству нису добре.

Ми морамо припремити нашу децу за то доба које нам стиже.

Шта то значи?
Треба их спартански васпитавати? Челичити? Невољама учити и вежбати?

Не. Погрешно.
То није моја идеја.
Потребно је само једну ствар урадити. Потребно је укинути – дај!
Родитељи треба да науче деци да кажу – НЕМАМО и НЕ ДАМО!

Немамо, јер смо у таквим условима да стварамо и укључујемо децу у тај стваралачки чин. Стварамо заједно да превазиђемо стање немања. Кроз процес стварања, сигурно ће се изградити и наша деца. Они ће знати да цене нове друштвене вредности. Биће припремљени за живот. Ништа им неће бити тешко. Научиће да се из немања излази радом, знањем штедњом и пожртвовањем. То је сигуран рецепт за опстанак.

Не дамо, јер нисте заслужили. Имамо, али не дамо. Нисте добри. Нисте испунили своје обавезе. Није време да то имате. Морате да имате меру. Морате да се докажете. Морате да покажете резултате. Тако смо ми научили од наших родитеља, а они од својих. Зато и имамо. Трајемо, јер не расипамо. Чувамо.Водимо рачуна о свему. Учимо и вас да научите да чувате. Све што имамо ће остати вама. Али, то није ваше. То припада и вашој деци. Научите вашу децу ономе што смо ми вас учили. То је породична мудрост.

Сваки родитељ бира како ће васпитати своје дете.
Имамо потпуну слободу.
Одлучујемо сами.

Београд, 01.09.2014