Марина РАГУШ
Фонд Стратешке Културе 22.08.2014.

Русија има алтернативу, док Србија може да изгуби све

Када је 18. августа руски пословни часопис Взгляд[1], објавио да постоји и друга варијанта за Јужни ток, верујемо да је званичној Србији постало јасно да се отварањем истраге поводом приватизације Нафтне индустрије Србије преиграла. Толико да ризикује све.

Наиме, часопис констатује скоро драматичну ситуацију на ЕУропском тлу када је реч о трговинском рату против Русије и ултиматумима за обуставу изградње трасе Јужног тока под изговором усклађивања са трећим ЕУропским енергетским пакетом. Драматичну за Еуропљане. Не толико узнемирујуће за Руску Федерацију. Она има ресурсе, потпуно је свесно и стратешки испланирано ушла у нову фазу прекомпозиције међународне сцене. Дакле, несумњиво зна какви све изазови могу да је сусретну на том путу. И, Русија одговара смирено и више пута промишљено на сваку препреку коју јој је Вашингтон поставио. У, току је рат и сва су средства дозвољена. Тако и на најновију бугарску обуставу изградње деонице Јужног тока, и непромишљену српску истрагу поводом приватизације НИС-Русија каже: Добро! Идемо даље… на „План Б“.

Реализацијом овог плана Јужни ток обилази Србију, Бугарску, Румунију и Мађарску и прелази преко Турске, Грчке, Албаније и Италије до Аустрије.

Иако, часопис Взгляд наводи да то није омиљена опција председника Русије, (јер Турска продужава трасу а Грчка се сагледава као земља у којој социјални немири (опет) могу избити сваког часа) порука је пластично јасна: Русија неће ризиковати своје интересе зарад држава чије политичке елите националне интересе подводе бриселско-вашингтонским централама. Напросто, јужни крак протока руског гаса Старим континентом исувише је озбиљна ствар да би „пала“ на каријерним калкулацијама власних. Није реч само о енергетском пројекту, већ и безбедносном и геополитичком. У тој арени места за дилетанте нема, јер игру воде велемајстори. Управо из тог разлога тешко је рационално објаснити последње политичке промашаје поменуте с почетка текста.

Промашаје утолико, колико се насупрот налази сила која пред очима светске јавности нараста у велесилу. Да ли треба поменути руско-кинеску сарадњу, чињенице које (осим историјских) говоре прагматичним економским, финансијским и привредним језиком попут тржишта, ресурса, и изванредних пројектних шанси да би било претходно утемељено и све следствено јасно-а јесте: не можете провоцирати медведа а онда се чудити што вас је појурио. Наставак знамо, зар не?

Утолико је писање Взгляда озбиљна најава нове етапе жустре дипломатске активности која би требало да „испегла“ учињену штету и покаже сву озбиљност и мудрост у процењивању политичких одговора на изазове који нису безазлени. Истини за вољу, Србија трпи притиске и (засада) одолева. А није нимало лако. У атмосфери припреме узаврелих активности атлантистичких мрежа по Србији, проамеричких медија, невладиних организација тешко је актуалној политичкој елити да балансира без нервозе и искакања. Она врло добро зна шта је све на располагању онима који су им и отворили врата апсолутне политичке моћи и покушава да избегне неизбежно: подсетник на уговорену „мапу пута“. Одатле ценимо да су последња политичка дешавања више одраз нервозе и страха него промишљених политичких (па, чак и маркетиншких) потеза.

Можда је управо ово призма кроз коју, објективности ради, ваља посматрати политичке представе у Србији.

Да ли ће Србија издржати „подсетник“ Великог брата:

Прошлонедељно обелодањивање уговора с Уједињеним Арапским Емиратима (Етихад и Ал Дахра) некако је коинцидирало с обзнањивањем почетка истраге приватизације НИС. Јавност у Србији била је (по козна који пут) слуђена маркетиншким триковима и ретко ко је здраворазумски могао да да прецизан коментар. Међутим, када се мало разгрне димна завеса коцкице полако почињу да се слажу. Уговор с Етихадом је наиме, пре „власних“ објавила Балканска истраживачка мрежа (БИРН) коју чине: „група новинара, уредника и новинарских тренера који су посвећени промовисању професионалних стандарда у новинарству и стварању јаких, стручних и независних медија у југоисточној Европи. Мрежа спроводи читав низ програма и пројеката чији је циљ обука новинара, издаваштво и отворен дијалог о најважнијим политичким, социјалним, економским и културним темама у региону“[2] како се наводи на сајту БИРН-а.

И, заиста, ради се о озбиљно устројеној мрежи у целом региону. Па тако имамо БИРН: Албанија, БиХ, Косово, Македонија и Србија које финансирају између осталих: Аустријска агенција за развој (АДА), балкански труст за демократију (БТД), Британска амбасада БиХ и Србије, Чарлс Стјуарт Мот Фондација, Браниоци људских права из Штокхолма, Амбасада Холандије у Хрватској, Ерсте Фондација, ЕУ Прогрес, Европска комисија, Конрад Аденауер Штифтунг БиХ и регионална канцеларија, косовска фондација за отворено друштво, Национални фонд за демократију (НЕД), Медијска коалиција из Србије, Министарства спољних послова Холандије и Норвешке, Фонд за отворено друштво из Лондона и БиХ, ОЕБС, Фонд браће Рокфелер, Роберт Бош Штифтунг, Норвешка амбасада са Косова, ЦЕСИД,  Ју Ес Ејд (УСАИД), Фонд за отворено друштво (Албанија), Канцеларија за спољне послове Велике Британије и друге[3]. Дакле, ради се о мрежи с познатим потписом па тако и врло озбиљним намерама. Те су намере показали и истражујући све послове и уговоре које је актуална влада Србије потписала или остварила.

Тако на интернет страни БИРН Србија могу се наћи истраживања која су посебно издвојена, попут: откривање тајне министарског сефа, тајним уговором до струјомера, милион евра више за бројила, милијарде министрима на потпис, оглашавање као приватни посао власти, контролисане информације медијима на услузи, до Бус плуса кроз рупе у систему[4]… Дакле, озбиљна истраживања с врло озбиљном поруком. Уосталом, то и јесте опис послова новинара-истраживача да стално трагају за истином. Међутим, ко је тај који одређује меру истине коју треба истражити? Или, да ли је ово крај актуалне власти?

Како било, уместо „похвале“ за истраживачки рад новинари ове мреже добили су таблоидну паљбу. Питамо се, да ли су открили више него што власт може да поднесе? Као што је неминовно питање, шта раде остали медији у Србији? Уосталом, све ово треба схватити као реторична питања. Медији су смртно зависни од извора финансирања и ту баш на том извору леже сви одговори. А истина… она је негде увек између познатих и мање транспарентних извора. Јер, кога новци… тога и истина. Уосталом, нас у Србији искуство учи томе.

Као што нам то исто болно искуство говори, да је Србија увела санкције Русији; обуставила пројекат изградње деонице Јужног тока кроз Србију – свега овог не би било. Као што и званично не би било Србије. Уосталом, заиста је тешко одговорити на питање шта је Србија? Држава, географски појам, колонија… Како се околности нижу и догађаји одвијају Србији предстоје све већи и тежи изазови за које су неопходни мудрост и много више озбиљне и дорасле дипломатске активности. Ако је судити према скорашњој анализи Балканске безбедносне агенде[5] (БСА) за Србију ће Јужни ток бити предалек мост. За директора БСА који процењује геополитичку и економску вредност руског освајања Старог континента преко три крака гасовода, „да би заиста разумели како суштински Јужни ток служи руском економском утицају у Европи, можемо да погледамо неке од циљева америчких санкција против Русије или руских повезаних компанија. Две од њих су директно усмерене на успоравање или заустављање пројекта Јужни ток. Прва компанија повезана са Јужним током циљана од стране САД, био је Строитрансгаз, која гради бугарску секцију… други ентитет у санкцијама је Кримска фирма Черноморнефтгаз“[6]. Према овој анализи ове године су САД „постали највећи произвођач природног гаса и нафтног угљоводоника у свету, надмашујући Русију и Саудијску Арабију“. Уз ову констатацију, аутор уводи и чврсте „доказе да САД траже како комерцијалну предност и политички утицај стицањем упоришта на тржиштима нафте и гаса у Европи“ и стога на све могуће начине покушавају да Русију избаце с ЕУропског тржишта. „А на Србију, коју виде као руског пријатеља, може се само очекивати да расте притисак. Као резултат тога можемо махати збогом пројекту Јужни ток за најмање неколико година а истовремено биће потребно још времена да Србија отвори прво поглавље о разговорима „поводом придруживања ЕУ, тврди аутор.

Можда би ово била  тек једна у низу анализа, да није објављена у оквиру Партнерског билтена Словачке амбасаде (која је и контакт амбасада НАТО-а у Србији) и Словачке Атлантске комисије. Тако се полако слика употпуњује, најаве не слуте ништа добро и заиста је главно питање како ће се актуална криза решити? Хоће ли се Украјински грађански рат прелити и на турбулентни Балкан? Уколико се то деси, неизвесно је како ће се политичке елите које су трулим компромисима са корпоративним западом освајале власт понашати. Наравно, из перспективе интереса грађана које је (док закључујемо текст) из Брисела погодила још једна у низу стрела. Овај пут у форми Демарша за који се још увек не зна на шта се конкретно односи, али ће појашњења доћи на ванредној конференцији за новинаре коју је премијер Србије заказао за 22. август и то тачно у подне. Према медијским спекулацијама овако оштра дипломатска реакција Брисела дошла је због очекивања ЕУ да земље, кандидати за чланство, укључујући Србију, али и многе друге које то нису „не искористе руске узвратне санкције ЕУ да би преузели место европским извозницима хране на руском тржишту“.[7]

Очекивано, зар не? Остаје само да се види да ли ће Србија реаговати на исти (не)очекивани начин. Политичка елита Србије сатерана је пред зид: или ће наставити трагом трулих компромиса или  ће следити пулс нације која је на корак од клиничке смрти. Епилог је пред нама: Велики брат рекао је и подсетио „своје“. Питање је да ли ће Србија овај пут претећи?
________

[1] http://www.vz.ru/opinions/2014/8/18/700831.html?google_editors_picks=true
[2] http://www.javno.rs/sta-je-javno
[3] http://birn.eu.com/en/page/donors-and-partners-a-z/donors-and-partners-complete-list-a-to-z/2#Content12_2694
[4] http://www.javno.rs/istrazivanja
[5] http://www.balsec.org/about-us/strategic-advisory-board/
[6] Партнерски билтен Словачке амбасаде, број 7/2014, Анализа: „Јужни ток- мост који је предалек“, А. Ђелошевић, стране 11-15
[7] http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2014&mm=08&dd=20&nav_id=890291

Фото: http://www.6yka.com/novost/53759/vise-eu-fondova-za-projekat-juzni-tok