Хашки трибунал пише историју. Тачније преписује. А још тачније – Хашки трибунал фалсификује историју! Треба признати да није лако писати историју, преписивати је – још је теже, а фалсификовати је – то није посао за било кога. Па чак ни добра плата не гарантује успех у овом случају.

18.08.2014. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Као што је познато, судије МТБЈ представљају најплаћеније међународне службенике на свету. Међутим, глобалне власти требало би да мало осмотре на квалитет рада који врше њихови унајмљени радници. По постављеним задацима, они треба да пишу такве судске пресуде које ће правно “посветити” резултате рата на Балкану, оправдати ратне злочинце, а жртве прогласити злочинцима. Чини се да судије МТБЈ покушавају овај задатак да изврше не жалећи живот свој, … али, некако не иде. Јер, они су и ангажовани ради тога да нико не сумња у њихове закључке. А шта смо добили од тих, наводно шампиона међународног правосуђа?

Покушали су да осуде Слободана Милошевића – морали су изводити толико лажних сведока, да је на крају једини излаз било убиство оптуженог, како би се поступак прекинуо без изречене пресуде. Покушали су да искористе инсајдере као “кључне сведоке” – морали су их убијати по хитном поступку (М. Бабић, М. Дероњић). Покушали су да докажу кривицу В. Шешеља – сада не знају како да докажу да “нема основа” за позивање на одговорност сарадника тужилаштва МТБЈ. Ја не позивам на исмејавање судија МТБЈ – јер они заиста морају да смисле зашто тих основа нема, док им се истовремено предочава неколико десетина сведочења датих под заклетвом, да је сведоцима прећено уколико не пристану да лажно сведоче против оптуженог!…

А сада да видимо шта се догодило са судијама МТБЈ протекле недеље. Тек што су поднете жалбе на пресуду шесторици оптужених у поступку Ј. Прлића и других. Те жалбе су веома садржајне и у њима се може наћи много интересантног материјала. Тако се из пресуде судског већа види да су судије у потпуности прихватиле сведочења сведока тужилаштва, притом ни реч не рекавши због чега они сматрају исказе тих сведока истинитим. Истовремено, исказе сведока одбране судије су апсолутно игнорисале – такође не објашњавајући због чега. Ако у односу поверења према сведоцима тужилаштва судије могу тврдити да су применили претпоставку кредибилитета сведока, онда ипак треба објаснити зашто та претпоставка кредибилитета није била примењена у односу на сведоке одбране. Премда у стварности, претпоставка кредибилитета сведочења сведока и не постоји. Сваки сведок треба да добије оцену од стране суда – заслужује ли поверење или не заслужује, и ако не заслужује – објашњење због чега! Испоставља се да се у том истом трибуналу сведочење сведока одбране једноставно игнорише, то јест, они за суд као да не постоје. Јасно је због чега судије игноришу сведочење сведока одбране – прво због тога што они оповргавају сведочења сведока тужилаштва, а друго, показују да сведоци одбране нису веродостојни.

Кршење права оптуженог и кршење права као таквог, у МТБЈ не представља случајност, па чак ни структурни дефект. То представља системски дефект. Цео систем трибунала заснован је на кршењу права.

Као што смо размотрили прошле недеље, Радован Караџић је поднео жалбу ради повраћаја његових права нарушених за време судског поступка и затражио је спровођење новог судског поступка. Судско веће је 14. августа одговорило Караџићу. Веће је одбацило захтев Караџића за спровођењем новог поступка, али та пресуда не блиста од аргументације. Судије су изјавиле да ни једно кршење права Р. Караџића није довело до … кршења његових права! Ово грандиозно достигнуће правне мисли, од данас па довека, остаће уписано у уџбенике међународног правосуђа. То је изузетно историјско сведочанство како ради међународно кривосуђе!

Други пример изузетне аргументације у одбацивању једне од последњих жалби Р. Караџића, представља одлука по којој тужилаштво МТБЈ није починило правосудну повреду (такође смо прошле недеље разматрали ту жалбу). Какве је аргументе изнео суд? Погледајте: “Без обзира што је тужилаштво не једном прекршило своје обавезе по питању обелодањивања докумената, суд ни једном није утврдио да је то било са злим умишљајем”. Уколико умишљај није био зао, значи да је био добар. Онда то даље значи да су права Радована Караџића била нарушена из најбољих намера. Узгред – то је такође системски елемент у делатности МТБЈ – кршити права, а потом одбити заштиту, уз изругивање како са самим оптуженим, тако и са правом.

На тај начин, иако је судијама МТБЈ постављен задатак да фалсификују историју, они тај задатак веома лоше извршавају. Глобална власт мора озбиљно размислити шта да ради. То што је данас починило хашко кривосуђе не представља само фалсификовање историје, колико његову прецизну рефлексију – у смислу да је будућим покољењима остављен очигледан доказ како је идеја међународног правосуђа била искоришћена за уништење високог војног и политичког руководства српских држава, за демонизацију читавог народа, за застрашивање свих оних који су се усудили да се не покоре завојевачима.

Међутим, треба им одати велику захвалност за очување те историје! Што се тиче самих хашких аутора “нове историје” – они сами неће ући у историју. Или највероватније – ући ће заглибљени.