Док тајкуни и државне фирме дугују држави 161 милион евра за порез и не сносе никакве последице, српска сиротиња по планинским забитима плаћа цех и за оно што нема. Породица Станковић се у општинским књигама води да није платила порез за имање, које нема, и за кућу која се од старости срушила.

30.07.2014. Д.Ђорђевић-ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Породица Станковић испред недовршене куће

У породици која живи у планинском селу Барелић, 20-ак километра удаљеног од Врања, само је 23-годишњи Славиша здрав. Њега нисмо затекли код куће јер је пре свитања отишао пут шума оближње планине Коћурац, где ради на сечи, извлачењу и утовару огревног дрвета.

– Кад се врати увече касно, што донесе у кеси, углавном хлеба и саламе, то је наш једини оброк. Да њега није не би нас било у животу – каже глава куће 57-годишњи Добривоје, шећераш који се четири пута дневно шприца ако има инсулина.

Помоћ

Породици Станковић можете да помогнете путем Хуманитарног моста “Вести” на бројеве телефона: 00381 11 3193 771 или 00381 11 3193773. Можете помоћи, такође, директно на адресу – Добривоје Станковић, 17508 Село Барелић, Врање. Бр. телефона 00381 64 23 13 161.

У недовршеној кући живе и 47-годишња супруга Јагода и 13-годишња ћерка Ана. Јагода је од рођења инвалид, има једну краћу ногу, а тежак живот донео јој је психичке море које је с временом спопадају.

Ана болује од Вилсонове болести, вишка бакра у крви. Више је у кревету него напољу. Од рођења, на порођају, поремећен јој је живац на левој нози, па храмље. Иначе, ученица је 7. разреда основне школе, пролази некако разреде без јединица и понављања.

Веш се суши у недовршеном ходнику

– Наш живот је багателан и Богу смо тешки, али шта да се ради, жао ми деце. Син да се извуче из немаштине и постане домаћин, ћерка да оздрави колико је могуће, то нас држи и даје какву-такву снагу да опстајемо. А тешко, а црно, да теже и црње не може бити – каже Добривоје.

Опстају тако што једном дневно једу, а живе у недовршеној кућици где је једна соба опремљена старим шпоретом, са два похабана кауча, једним дотрајалим омањим дрвеним столом, пар дрвених расклиматаних столица и столичица. У ходнику је набацана одећа.

У кући немају ни струје ни воде. Користе воду са чесме која је напољу. Греју се на шпорету, купају се у кориту, веш перу на руке напољу.

– Перем ја, али кад ме стегне болест, нека потиштеност и безнађе или крене да несносно боли нога одмењује ме Ана. Ух, бре, оно дете се грдно измучи. Здрава је била док није пошла у школу, храмала је, али тад је ухвати нека чудна болест, шта је знам, ево погледајте – прича Јагода и пружа медицинску документацију Анине болести.

Почела ја да побољева, каже, кад је имала шест година. Повраћала је, балавила око усана, осећала стално умор и изнемоглост.

– Не може без лекова. Кад син Славиша донесе пара из наднице оде у Врање и купи јој. Тад је добро, иначе, кад немамо пара по цео дан лежи у кревету покривена ћебетом, отиче јој стомак, теже говори, зури у једну тачку сатима – забринуто набраја мајка Јагода.

Инсулин у епизодама

Добривоје, измучен од дијабетеса, седи на столичици поред шпорета и уздише. Пре времена остарео, без сталне количине инсулина јер га купује. Нема ни апарат за мерење шећера, иглице…

– Кад имамо пара, син ми купи инсулин. Шприцам се сам и тад ми је добро. Овако, шта знам?! Нисам добро, једва се крећем, тешко дишем, сушим се, ослабео сам, хаљинке се не држе на мени – наводи Добри.

Добривоје је имао стару кућу у оближњем планинском селу Стара Брезовица у којој је постало немогуће живети, па је морао да са сином купи омањи плац на Барелићу, централном селу за читав крај. Почели су да зидају кућицу, али немају пара да је доврше.

Кућица је на брду, иза ње је велика стрмина, морали су ту да је граде јер је плац био најјефтинији. Тешко им пада што немају струје, јер им Дистрибуција Врање не дозвољава прикључак. Зато не знају за телевизор, радио, за много тога.

Башта без рода

Напољу поред куће имају омању баштицу која није на њиховом плацу. Сталне и обилне кише учиниле су своје. Посађени расад паприка ни да крене, има нешто пасуља, лука…

– Ма, нема ништа од тога, него да се мало разонодимо и одагнамо црне мисли. Ана, чим јој је мало боље, зове ме да идемо у баштицу и послујемо, чупамо траву – истиче Јагода.

Кућа се срушила

– Кажу да нисмо платили порез за кућу која је пала у Старој Брезовици и имање које немамо. Давно, некад, у Титово време, шефови месних канцеларија уписивали су по једног из сваке куће као пољопривредног осигураника, ваљда да учине сиротињи. Касније се то показало као магарећа услуга. Иако немамо имање, а мој отац Павле је био осигураник, остао је неплаћен порез. Никога то није брига, ко да се бакће са нама који смо пред рупом. Кад одемо да питамо, не желе да разговарају. Немамо решења за струју, нити да воду уведемо са чесме у ходник – каже Добривоје.

Због неплаћеног пореза немају ни право на било какву социјалну помоћ. Једини сигуран приход им је дечји додатак за Ану у износу од 3.200 динара, дакле, мање од 30 евра.

Због тог неплаћеног пореза на земљу коју не поседују не могу ни здравствене књижице да овере.

– Ех, муко наша! Лекове морамо да купујемо, а то је повремено кад претекне сину од наднице. Молимо га за малу Ану, а он осетљив, оде пешке до Врања, 20 километара и врати се са кутијом лека за њу. Не сме да плати аутобус јер ће му фалити пара за лекове. Много воли своју сестрицу и зато нам даје наду да ће од њега постати човек и да ће прекинути наслеђено љуто сиромаштво које доноси болештине – прича кроз сузе Добривоје.

Немају ни килограм брашна, литар зејтина, килограм соли, од средстава за хигијену ништа, одећа стара, закрпљена, добију је од мештана који се сажале.

– Чико, не треба нам ништа, само мало брашна и лекова да оздравимо – поздравља се на растанку мала Ана.