Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
Фонд стратешке културе, 27.7.2014.

         СТВАРИ се у Украјини не одвијају онако, како су то планирали амерички стратези. Да, Русија губи информативни рат (у доброј мери и сопственом кривицом) и због тога се често стиче сасвим другачији утисак. Али, то је само један сто на којем се игра ова партија шаха.

Руси ће сносити одређене последице (и већ их имају) због губитака битака у информационом рату, али на другом столу су војне акције у источној Украјини, на трећем економске везе са ЕУ, на четвртом енергетска безбедност, на петом дипломатија, на шестом питање злочина против човечности, на седмом политичко-економска ситуација у Кијеву. На већини ових, осталих „табли” руске фигуре су боље стајале или барем биле у пат-позицији у односу на Запад.

На столовима под бројевима од четири до седам Русија је потрошила мање времена и ова околност се у наредном периоду може показати као кључна. Овога су били свесни и многобројни западни саветници кијевских власти. У њиховим очима, ствари на другој и трећој табли су такође стајале лоше.

Жилави отпор устаника и Донбасу и Луганску није сломљен, а ЕУ није пратила САД у процесу „економске изолације” Русије на начин како је то у Вашингтону планирано.

Због свега, у „добро обавештеним” изворима или, како се још често говори, међу људима блиским „обавештајним заједницама” у нашем делу Европе, последњих недеља се могло чути како се „нешто гадно спрема” у Украјини.

Више као нагађање него као поуздана информација, говорило се о три могућа сценарија: прво, да може доћи до атентата на неког од високих званичника из Кијева; друго, да може бити трајно оштећен гасовод важан за снабдевање ЕУ; и треће, да је могућ инцидент у некој од украјинских нуклеарки (претпоставка је била баш у НЕ „Запорожје”, географски најближој Донбасу).

Наравно, непочинство овакве врсте би било од стране Запада моментално приписано „побуњеницима из Доњецка”, а хитром акцијом би се тражило и да буду проглашени терористима. После писма саветничке „РАНД корпорације” (а које су медији обелоданили) којим је Кијеву предложено да спроведе „оштру казнену експедицију” на истоку Украјине, узмеђу осталог и тако што ће све војно способне мушкарце из Славјанска одводити у логоре , могло се свашта очекивати.

Могло се свашта очекивати имајући у виду и наша, српска искуства из деведесетих. Посебно, имајући у виду Маркале и Рачак. Ипак, и поред свега, тешко је било прихватити да ће неки болесни ум гранатирати нуклеарку.

Иако о опцији обарања путничког авиона није било речи, тешко би било прихватити да неко може да изведе и овако нешто.

Цена оваквог корака је превелика. После овога, тешко је повући се назад. Код америчких теоретичара, овакве ситуације се описују као „додавање гаса”. Американци су страшно убрзали. Е сада, прво питање је: да ли је Украјина уопште вредна тога? Украјина има огроман геостратегијски значај, али би овакво „додавање гаса” имало смисла да се ради о хладноратовским временима.

Наравно, америчко „додавање гаса” не тиче се Украјине, оно има везе са покушајем прављења наранџасте револуције на Блатном тргу у Москви и рушењем Путина. Отуда и овакво убрзање. Међутим, отвара се питање: шта ако им то не успе?

Да би успорили, биће им потребно време и простор. А док то буду радиле САД, спашавајући сопствену главу, други ће се прегруписавати на међународној сцени.

Место пада малезијског авиона

Уколико нагло закоче, завршиће у јендеку.  Ако су желеле да наставе са овом игром исцрпљивања Русије и малтретирања Путина, САД су могле да и даље наоружавају Порошенка, мрцваре ЕУ и продужавају агонију у целој источној Европи од које би највећу штету трпели Брисел и Москва. Није им било потребно радикализовање кризе.

Сада, све је другачије. Док истрага о обарању малезијског авиона још није била ни отворена, председник САД и премијери Велике Британије и Аустралије посредно су већ означили кривца.

После информативног блиц-крига који је организован у западним земљама, сатанизације Путина и покушаја мобилисања јавног мњења против Русије, више ништа није исто.

На првом столу, на којем су ионако имали највећу предност, Американци су заиграли најагресивније. Овде треба подвући да је предузета кампања имала ограничен ефекат у већини осталих земаља на свету, које нису под кишобраном „западног блока” (пре свега у Кини), али и да је глобална телевизија РТ успела да, у макар некој мери, амортизује удар.

Међутим, остаје отворена партија на осталим столовима. И ту сада Путин може (све већи број руских аналитичара говори и да мора) да предузима низ корака, којих се до сада либио. Између осталог, и због тога што су у самој Москви утицајни кругови заговарали такозвани „меки приступ” и давали предност тајној дипломатији.

На другој табли Русија може обимније и свеобухватније да подржи устанике у Доњецку. У сваком погледу. Јер, без обзира на повике Андреаса Фог Расмусена, руска помоћ устаницима је била тек симболична, много мања него што је помоћ НАТО-а украјинској војсци и „казненој експедицији”.

         На трећем столу може, да са једне стране понуди извесне концесије западним компанијама (што се већ изгледа ради по питању експлоатације гаса на новим налазиштима), а са друге стране да припрети. Ипак се на њеној територији остварују „масни профити”. Такође, могуће је и убрзавање процеса истискивања долара из „гасних послова”, што ће нанети незанемарљив удар САД.

На четвртом ће се битка тек развити како се буде ближила зима и тада ће се многи сетити да и није било баш паметно уводити санкције Русији.

На петом столу је можда и највише слободног простора, па одређеним политичким и дипломатским мерама Москва може покварити рачунице САД у разним деловима света: од тога да забрани коришћење НАТО-у „ваздушног моста” ка Авганистану преко своје територије, до тога да Ирану испоручи систем противваздушне одбране С-300.

На шестој табли ће се очигледно наставити инсистирање на истрагама, како оним почињеним од стране „украјинске казнене експедиције” – до ове последње, која се тиче обарања путничког авиона.

На крају, на седмом пољу ће се играти дугорочно и чекати све „благодати” украјинског уласка у трговински аранжман са ЕУ. Да ли ће Путин и како које мере користити, на којим пољима ће заиграти агресивније, а где ће се пасивизирати – остаје да се види. У крајњој линији, то и не зависи само од његове стратегије, нити од односа снага у његовом окружењу, већ и од акција друге стране.

А шта ће радити друга страна?

По свој прилици, још неко време ће наставити са додавањем гаса. Као, уосталом, и у свим досадашњим кризама: од југословенске до сиријске. Изгледа да другачије и не уме. Јер, да је било жеље за другачијим приступом, неко би са пажњом саслушао Хенрија Кисинџера и његове предлоге о неопходности деескалације после враћања Крима под окриље Русије. Овако, на произвођење кризе у Кијеву и рушење Јануковича уследио је одговор на Криму; потом је радикализацијом става према Русима уследио одговор у Донбасу; затим је суровим злочинима против становништва Доњецка и Луганска отворено питање стварања Новорусије; пошто је та идеја заживела, сада се покушава организовати политички јуриш на Москву.

На америчко додавање гаса Русија је увек реаговала, мада се због њене лошије позиције на првој табли то није увек у медијима видело нити тако представљало. Реаговаће и сада, када је улог повећан, а криза вероватно почела да излази из оквира украјинских граница.

За САД, сада је тешко да се повуку; за Путина, то је немогуће.

______

Факти