Две седмице након евакуације Славјанска и Краматорска, од стране Стрелкова, те захуктавања украјинских фронталних напада на ЛНР и ДНР, може се, са војног аспекта констатовати да су проруске снаге не само у највећем осујетиле офанзиву прокијевских снага, већ да имају шансу да противнику нанесу веома озбиљне губитке, стратешког значаја. То се посебно односи на јужни рукавац фронта Донбаског региона, где су украјинске снаге ухваћене у обруч, након њиховог претходног дубоког продора уз руску границу.

20.07.2014. СРБИН.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић

Ради се о елитним украјинским снагама, које су већ добрим делом претрпеле до сада невиђене губитке у људству и техници и чији се остаци покушавају пробити из коридора. Претпоставља се да се у ширем обручу на јужном правцу уз руску границу налази и до 5000 украјинских војника, који се, сада већ у нереду и мањим групама покушавају пробити на запад, а неки од њих су уточиште потражили и на територији Русије. Када је у питању Лугански аеродром, тамо је дошло до пробоја једног оклопног батаљона који је појачао тамошње украјинске снаге, али које су сада и даље потуно опкољене и којима нестаје хране и муниције, па је њихова позиција практично изузетно тешка. Још горе је можда за опкољене украјинске снаге на Доњецком аеродрому, за које се очекује да ће се ускоро предати или бити уништени.

Уколико снаге Новорусије успеју да уз практично сигурно освајање ових џепова са украјинским снагама, им у исто време нанесу и тешке губитке у људству и техници, тачније спрече да се већи део њих кроз обруч провуче и спаси уништења или заробљавања, то ће бити не само велики успех и подстрек за даље борбе, већ ће имати и своје стратегијско значење на читавом фронту. То би било у исто време и наношење украјинским снагама, веома тешких губитака, посебно са аспекта елитних и искусних трупа, добровољаца западноукрајинског подручја, чему треба додати и заробљавање значајне технике и војне опреме, чиме би се оклопне и артиљеријске снаге ополоченаца, битно ојачале.

У исто време у западним и другим деловима Украјине, укључујући и престоницу Кијев, све су јачи протести родитеља и фамилија мобилисаних војника, потом мировних покрета и других групација украјинског друштва, све мање спремних да подрже до садашњи обим ратног ангажовања прокијевских снага и технике на истоку земље. Велики губици прокијевских снага у до садашњем ратовању на истоку, посебно у последњих пар седмица, изазивају све жешће незадовољство и протесте становништва западних и других регија, где траје мобилизација и одакле се шаљу често голобради момци и регрути на бојиште на истоку земље.

Паралелно са крахирањем украјинске офанзиве на Доњецк и Луганск, посебно на очигледан пораз у њиховм офанзивном покушају запоседања читавог граничног правца према Русији, и тиме окруживањем Новорусије, одвија се и процес економског пропадања Украјине, која све теже издржава колосалне војне издатке, за већ посусталу привреду.

Перспектива проруских снага је да након заузимања простора уз руску границу где се налази дугачак, а узак коридор са сада већ опкољеним украјинским трупама, пређу у офанзиву ка југозападу, обали Азовског мора и продора ка Мариупољу. Елиминисањем џепова опкољених аеродрома Луганска и Доњецка, пружа се могућност проруским снагама на том делу фронта, да и оне стабилизују свој фронт и помере га даље од предграђа ових великих градова, а у перспективи да изврше продоре и даље. Стабилизација и преуређење војних и цивилиних снага и власти Новорусије протеклих седмица, утиче и на додатну мобилизацију и повећавање бројног стања војске добровољцима и мобилизацијом.

У читавом овом развоју ситуације који је за Новорусију знатно поправљен у протеклих пола месеца, наједном долази до обарања малезијског путничког авиона и до прављења афере, са оправданим тражењем међународне заједнице да се утврде узроци овако тешке несреће. Иако је у први мах јако тешко дати иоле прецизан одговор ко је заправо оборио овај путнички авион у којем је било око три стотине путника, започео је прави информативни рат у покушаја оптуживања једне или друге стране за одговорност у овом чину. У том правцу бих цитирао део из текста Александра Широкова објављеном на руском порталу Лента.ру.

Маркале, Рачак и малезијски боинг

«..Питање коме припада противавионска ракета која је погодила малезијски Боинг може се разматрати до бесконачности – свака од предложених верзија има очигледне предности и недостатке. Међутим, ко стоји иза онога што се догодило можемо докучити ако анализирамо последице трагедије, јер обрушавање путничког авиона у зони борбених дејстава неизоставно иде у прилог једној, а наноси штету другој страни у конфликту. Полазећи од ове логике, закључак је очигледан.

Наиме, да злосрећни Боинг не постоји, Кијев и САД као његов ментор морали би да га измисле. Зато оно што се догодило и подсећа на провокацију, налик на оне на Балкану током ратова који су пратили распад Југославије. Тешко је замислити „повољније“ време за погибију готово три стотине страних цивила од руке „проруских терориста“. Најспособније борбене јединице Оружаних снага Украјине су разбијене у обручу код Доњецка, ЕУ одбија да следи политику САД по питању санкција против Русије, а цео свет види последице оружаних напада и бомбардовања цивила у градовима Новорусије од стране украјинских војника. Једино „подношењем сакралне жртве“ може се постићи да кривац и невини замене места, да се антируски блок консолидује, Кијеву се једино тако може обезбедити морално право да у сукобима са Луганском и Доњецком Народном Републиком употреби сва расположива средства, а његовим савезницима да режиму Порошенка пруже сваку врсту подршке, укључујући и војну…»

Дакле, очигледно је да ће Кијев и Вашингтон покушати да искористе до крајњих граница обарање малезијског авиона да би окривиле за то Новорусију и Москву, иако рационалне анализе и доступни подаци не говоре у том правцу, напротив. Украјинска страна је већ у зараћеној области прогласила зону забрањених летова за цивилни саобраћај, који је истина (цивилни авио саобраћај) ипак остао да се користи на великим висинама, до којих проруске снаге и њихова пво средства немају домет. Тако нешто дакле могу да ураде технички само прокијевске снаге и руска армија из Русије, али ово друго је само у домену теорије, јер се инцдидент догодио на територији Украјине, и до сада није било акција руске армије, а зашто би то баш сада био случај против једног цивилног путничког авиона треће земље.

Проналажење црне кутије, потом спремност власти Новорусије да међународни представници истраже случај на терену, и прилично одуговлачење у истраживању узрока од стране Кијева, као и инцидент са службеником контроле летења Шпанцем из Кијева, који је навео да су уз малезијски боинг летела и два украјинска ловца уочи његовог обарања, не наводи у правцу оптуживања руске стране. Логика политиколошког метода анализе која истражује коме заправо интересно одговара овакав епилог (обарање малезијског авиона у овим околностима), такође не указује на проруску страну, па се могу начелно сложити са већ напред изреченом компарацијом Широкова који овај немили догађај као покушај оптуживања једне зараћене стране упоређује са случајевима Маркала и Рачка.

Док је у случају Маркала и Рачка (1992. и 1999. година), српски фактор био прилично усамљен у тада монополарном светском поретку, који је управо нагло настао у периоду 1990-1991, сада је сасвим друга ситуација у питању. Светски поредак је већ озбиљно закорачио ка мултиполаризму, где је сама Русија једна од водећих светских сила, и која свакако неће дозволити да се овај крајње несрећни догађај са обарањем малезијског цивилног авиона, злоупотреби у оптужбама против ње и Новорусије. Напротив, следећих дана, свет ће се суочити са истраживањем чињеница које ће вероватно и у највећем бацити ново светло на узрочнике овог тешког злочина, али без обзира на све то, његове политичке импликације, макар ко стајао иза овог гнусног чина, неће се моћи користити у обрачуну са једном страном и читавим народом, као што смо то већ били сведоци у савременој историји, по примеру Маркала и Рачка.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.

Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.