Али оно што је најгоре – ниси више млад

Донесен је нови закон о раду и, судећи по ономе шта нам поручују из врха власти, долазе бољи дани за ову нашу транзицијом сатрвену земљу. Тако да могу да задрже бар трачак наде горди припадници највеће српске армије – а то је она што дрежди по шалтерима на бироу за запошљавање. Биће посла, биће радних места, кажу политичари, добро, можда не као у блаженопочившој Југославији када је један град попут мог родног Ниша живео од електронске, машинске, дуванске индустрије… Али коначно ће почети да се решава један од највећих проблема ове државе – проблем незапослености.

19.07.2014. ПОЛИТИКА, за ФБР приредила Биљана Диковић

Наравно, све је то у теорији и (оптимистичним) предвиђањима. Малчице је друкчије у пракси.

Припадам генерацији у којој је најнормалнија ствар да будеш незапослен. А још нормалнија ствар је да имаш факултет и да си незапослен. Кад боље размислим, није ништа чудно ни када си доктор наука и кад си незапослен.

Даље, мени и мојим вршњацима је сасвим нормално кад си запослен а у ствари ниси.

Тачније, кад код газде из Сурдулице мешаш малтер за девизну дневницу. Или кад радиш у трафици трећу смену. Или возиш „дивљи” такси.

Рођен сам средином седамдесетих година и таман кад смо моји исписници и ја завршили основну школу, распала се горепоменута држава а с њом су у неповрат и у стечај отишле разне електронске и машинске индустрије… Дуванске су купили странци. У то време, кад смо уписивали средњу школу, дакле, одлучивали се за посао и струку којом ћемо се бавити, наши родитељи су више ослушкивали говоре политичара и звецкање оружјем по бившим републикама, него шта ми то имамо да кажемо у вези са школом у којој бисмо да се стручно оспособљавамо.

Тако је мени мој матори рекао да треба да упишем електротехничку школу.

„Да поправљаш телевизоре и видео-рикордере, паре да намлатиш!”

И тако, ја сам изучавао љуту електронику, у учионицама које нису имале струју и грејање, у време кад је једна земичка коштала две милијарде динара. Сећам се да смо имали и предмет Микропроцесори, у којем се бубало, и то врло детаљно, о микропроцесорима који су већ тада били превазиђени десет година. А кад сам стекао диплому, већ се појавила нова генерација компјутера која је донела нове видео-формате, у поређењу с којима је стари добри ВХС био нешто мазнуто из „Парка из доба Јуре”. Свеједно, баш као и многи у генерацији, уписао сам факултет, и то логично – права, чисто да мало продужим младост и одложим служење војног рока. Време је пролазило, како за мене, тако и за моју генерацију, десиле су се фамозне промене и они који су остали овде, у Србији, стекли су јединствено радно искуство.

Али авај, како, рецимо да упишеш у си-ви да си продавао шверцовано гориво из Бугарске и тако истакнеш свој предузимачки дух? Не можеш да наведеш као радно искуство препродају половне робе како би објаснио да си талентован за менаџмент. Ниједан послодавац неће озбиљно схватити мешање малтера као доказ твоје агилности и издржљивости на послу. Знаш с компјутерима, али углавном се то своди на „Tomb Raider” и „Need for Speed”. Гледао си све Фазбиндерове филмове и прочитао сабрана дела Достојевског. Кога је за то брига? Имаш диплому из социологије. Где је ту практична примена?

Али оно што је најгоре – ниси више млад.

У ствари, ниси ни довољно стар, па да те шаљу у пензију. А и како би, кад немаш ни дан радног стажа? Радио јеси, баш као и већина, код добрих и предузимљивих послодаваца који су сматрали да је пријављивање радника непотребна и досадна законска заврзлама.

И сад, кад си се опасно приближио четрдесетој, имаш празну радну књижицу и још празнију перспективу. А држава доноси нови закон о раду и каже ти да ће све бити у реду, међутим, теби се чини да ту нешто не штима. Прво, посао је у твојим годинама све теже наћи јер се траже, логично, млађи људи. Искуства, званично – немаш. Бар не оног овереног потписом и печатом. Искуство преживљавања у рату, хиперинфлацији и под бомбама НАТО-а се не рачуна. И тако, без младости и без искуства, теби не остаје много опција. Опет нека шљака на црно, ваљање неке робе, жицање од родитеља…

Ономад се на једној локалној телевизији у програм укључила огорчена госпођа и госту, политичару од каријере који је лупетао нешто управо о закону о раду, директно поручила:

„Каква, бре, пензија? Ви ћете нас с посла да шаљете директно на гробље!”

Добила је одговор у виду вешто испреплетаних фраза и општих места.

Е, сад, то (с гробљем) ће бити с онима који су негде и радили и стекли године радног стажа. Шта ће бити с онима који имају ћерку за удају, сина за војску а немају ни дан радног стажа? И да ли је то њихова кривица, пошто је министар, ако се добро сећам, поменуо оне „који би да раде” и неке који су, канда, „лењи”. А нема мало тих витезова од празне радне књижице. Има их сигурно више од државних чиновника, чија је бројка, кажу последње статистике, више него импресивна.

Шта ће држава да ради с тим људима, за рецимо, двадесет година? Да направи уравниловку и додели им свима по неку мизерну пензијицу од које ће моћи једва да преживе или ће их једноставно пустити да умру негде на „радном месту”?

У трафици, на градилишту или пијачној тезги.

Изгледа да о томе нико из власти није размишљао.