Кад се једном повео разговор о српској Влади, културни аташе пољске амбасаде, рекла је да је пољски народ седам пута обарао своје Владе, док нису дошли на пристојну Владу. Додуше, једном је комплетна пољска Влада страдала у авионском удесу, а не треба заборавити ни да неколико милиона Пољака живи у Америци, да је један међу њима, творац новог светског поретка (Збигњев Бжежински), и да им је било лакше да обарају непожељне Владе (са америчког становишта).
14.07.2014. Новинар.Де, за ФБР приредила Биљана Диковић
Десило се, да смо и ми сада дошли до седме Владе, али иако су се смењивале, све су остале исте у свом деловању, тако да би се могло рећи, да је могућно стварање јединствене „Петооктобарске лиге“ под западним патронатом, који је своје захтеве и услове дозирао према својим давнашњим плановима, који нису узимали у обзир одржавање Србије, ни као државе, ни као простор који насељавају Срби.
Зна ли се, при томе, да је у Србији било највише титоиста, званично вођених као задојени комунистичком идеологијом, мора се одати признање западним планерима, како су за врло кратко време успели да тај црвени свет преобрате у западни, да је, чак, међу њима развио такмичење, ко ће пре и брже и комплетно да се реши тог идеолошког баласта, да је чак и бивши министар унутрашњих дела и члан ЦК СКС-а, пошто је основао своју странку, изјавио да су они за капитализам и слободно тржиште!
Кад је реч о Петооктобарској лиги, треба рећи да је, без обзира што је чине по имену различите странке, она је јединствена у свом опредељењу ка ЕУ, те се сви утркују ко ће више и још више да се подастре пред њену моћ, па се чак труде да у своје коло уведу што више младих, којима ће пренети сва своја знања и сазнања са европских курсевима, како би у будућим Владама ови нови кадрови, постигли дефинитиван циљ – докрајчења Србије. Дакле, мисле и на будућност! Мада је Вучић себе прогласио за будућност.
Неко ће можда рећи да је ова констатација ружно клеветање чистих намера Запада, иако, ко год је при чистој свести, не може у свему ономе што се дешава са нама, наћи ни једну чисту намеру, изузев оне ликвидаторске. Сем ако хоће да буде сматран за тврдокорног присталицу Запада, који нити признаје, нити познаје било каква национална ограничења, спутавања и издвајања.
О, има их, још колико! Таквих.
У том погледу ова последња Влада је у свему примерна. Пуне две године обећава болне и тешке реформе, које би неким чудом, довеле до масовног запошљавања, чак је то и такво запошљавање проглашено као приоритетно опредељење Владе. Срећом по њих, дошле су стравичне поплаве, које су постале и биће трајнији изговор, за неиспуњење толиких обећања, мада су за сада утихнуле приче о њима, чак су и гурнуте у други план, што је Обреновчане довело пред Немањину 11, мада је било логично да су дошли пред Градску скупштину, јер Обреновац припада граду Београду.
Међутим, и са поплавама и без њих, реформе ће бити на тапету, чим законима буду омогућене.
Најпре законом о раду, који је премијер прогласио за обрачун са српским нерадничким менталитетом. А у исто време путује по свету и тражи инвестиције! Ко је луд да улаже паре у земљу нерадника?! Поготову, што он сам каже: „Они који се сукобе са српским менталитетом, навикама и таборима, увек су били осуђени на пропаст!“ па сад, изволите, улажите! Има ли премијера на свету, који овако своју земљу оговара?
Ипак, „Србија мора да почне да ради. Живели смо на превару, лагали смо и себе и друге, трошили више но што смо зарађивали“.
Наравно и дабоме, није рекао шта, где и како Србија мора да ради. Вероватно, да и сам не би знао да дефинише тај проблем. Тек дозволио је себи, да после две године владавине, констатује: „Здравство нам је на последњем месту у Европи, просвета ту негде, инфраструктуре нема, привреде такође“.
Али били су ту министри, државни секретари, помоћници министра… и читав низ државних функционера, који нису знали шта би друго радили већ да се сликају по медијима и дају изјаве, које их не обавезују.
Вулин који се на Космету исказао у пуној форми, добио је сада нови ресор – министарство рада, па самим тим и фронт према синдикатима, који траже да пре но што се усвоји закон о раду у Скупштини, буде јавно разматран. Вулин се спретно дочекао земљишта: Пошто ово није нови закон, већ само неке измене и допуне у њему, Влада није обавезна да иде на јавну расправу. Дакле, извадио се са намером, која није баш много поштена.
Другим речима, понавља се оно што је једном рекао Флобер: „Оно што се код других зове закон, код нас се зове – власт!“
И дабоме, како власт ником није обавезна, већ само самој себи, она ће у својој Скупштини те измене и допуне усвојити, и Србија ће, по Вучићу и Вулину, почети да – ради! Ко зна шта? Сем ако се радници не баце у протесте, и ако се ти протести не буду рачунали у – рад.
Савез Синдиката Србије указује на једну ретку поквареност којој се власт обратила: „Нико ко је разуман не може да закључи да је висок степен радничких права, узрок лошег економског стања у земљи! “
„Атак на зараде, које су најмање у Европи, одбијање да се дефинише минимална зарада, иако то чине и најразвијеније земље, олакшано отпуштање у земљи где је стопа незапослености највиша у Европи, а шансе за ново запошљавање никакве – најважнији је правац и циљ аутора овог закона, како би раднике учинили још сиромашнијим и тиме погоднијим за израбљивање.“
Најзад, све се своди на то: да законодавац обавезује послодавце да сваког месеца уплаћује порезе и доприносе, али не и и зараду својим радницима, који не примају зараде и по неколико месеци.
Вулину, који се извежбао у обећањима док је столовао на Космету, сада обећава повећање права радника у погледу зарада, што један потпуни апсурд. Уз то он се нада да ће и СПС (т) гласати за овај закон, и тиме подржати коалицију, не помишљајући да је реч о странци која почива на подршци радничких права, уосталом он заборавља да и он представља Социјалистички покрет Србије… што није само заборавност већ и издаја социјалистичких принципа, којима се и Дачићеви „социјалисти“, још од 2006. године, красе.
Ако се узме у обзир да је СПС (т) гласао за Тадићеву Резолуцију о наводним српским злочинима у Босни, што је грдна национална издаја, то не изненађује ни то, да ће они бити и на страни социјалне издаје.
Дачићу ништа не смета, он живи за власт. Шта више, у часу кад прете последице закона о раду, он приређује концерт севдалинки (Миљацка, Муштулук, Ово је моја кућа, Још ову ноћ…) „Форуму жена“ СПС (т) на Власини у хотелу „Србија“. И док је он испевавао своје омиљене песме, еспеесовке су, вођене Славицом Ђукић Дејановић, играле коло око њега, да би им он на крају упутио поруку: „да буду квалификовани чланови партије, а да ће им он дати пуну подршку за равноправност“.
Шта ли се ово спрема Србији? Док се Дачић исказује на начин једног министра иностраних дела, дотле се Вучић заноси пријатељством и савезништвом са Немачком, иако њихов министар иностраних дела, у оштром, немачком, маниру обећава Србији да неће одустати од услова које је Бундестаг поставио Србији, без којих нема помена о уласку у ЕУ. А у тим условима, један се односи на промену националне свести Срба.
Вучић то не схвата трагично. Он сам је ту свест променио и напустио, сматрајући да је ранија његова везаност за ту свест, била његова велика грешка.
У години када се обележава 100 година од Првог светског рата, рат који је изнела управо српска свест, одрицати се српске свести није велика грешка, већ велики грех. Ко год иде против своје крви, тај на крају тај ход, плаћа како се једино може платити. То би Вучић и сви бивши српски радикали, који су се поносили својим српством, морали да знају. А сад су све то одбацили да би се дохватили власти, која ће их на крају скупо коштати. То је бар сигурно.
Слободан Турлаков
Објављено 07.07.2014 (дорађено 09.07,2014)
2006-2014 ©новинар.де
Категорије:АКТУЕЛНО, Влада, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, Новости, ПОЛИТИКА, СРБИЈА, СТАВ, Слободан Турлаков, УРЕДНИКОВ ИЗБОР, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Чланак је одличан! Ништа не треба одузети. Само бих мало додао.
Као човек који је 32 године радио на реферату радних односа, на акту о организацији и систематизацији и безбедности и здрављу на раду и добио судске спорове ради поништења анекса о премештају на друге послове и спречавања злостављања („мобинга“), имао сам намеру да шире елаборирам постојећи Закон о раду и предлог његовбих измена и допуна, али сам одустао депримиран овако дрском и безобразном кампањом за подршку истих одустао. Ево само пар црта.
Прво, право је класна творевина и класно пристрасно. У одређеној фази друштвеног развоја оно је израз једног прећутног друштвеног уговора, односно мира где експлоатисани трпе правом дефинисан статус и не посежу за крајњим средством – масовним немирима, борби на живот и смрт, крвопролићу. На другој страни, у тој тачки баланса супротстављених интереса, владајућа класа прихвата да даје део колача и одређена права експлоатисанима.
Међутим, капитал не мирује и владајућа класа глобалкно обједињена преко корпорација и једне секте од 12 породица, системом квадратуре круга, миц по миц ревидира тај прећутни друштвени уговор постигнут у 80-их и 90-их година прошлог века. Пао је Берлински зид, пао је комунизам и социјализам и капитализму конкурентан друштвено-политички систем. На реду је да раднику преседне када је мајку за сису ујео. На реду је ново робовласништво. Психотроним средствима претварају нас у коке носиље и тотално руше праг наше толеранције…
Међутим, та секташка Билдерберг група обједињава и повампирене и нове империјалистичке тежње. „Картегина мора бити срушена, народ побијен а њиве посуте сољу да ништа у њима не ниче“… А у тој Картагини за време Ханибала, Хаздрубала и Клеопатре су били Срби. Србија смета и на Балкану јер преко ње води пут на Исток. Смета кроз векове и данас и Ватикану, и Енглеској, и Аустрији, и Немачкој, и Француској, и Турској, и Саудијској Арабији, и САД.
Дакле, обрушили су се на нас и социјално и национално. А ове отуђене, уцењене и подмићене фигуре беспоговорно спроводе њихов наум да нас нема.
Међутим, постоји нека космичка правда. Гавран зна да падне и на девету бразду…
Друго, радно право је право неједнаких могућности. Радник је ту у инфериорном положају.
Постојећи Закон о раду на почетку дефинише нека права, обавезе и одговорности послодавца и запосленог. Међутим, у даљем тексту нема разраде неких битних питања, процедура, валидних критеријума и мерила, другостепеног поступка код послодавца, инспекцијске и судске заштите и на крају санкције. Фамозне обавезе послодавца из члана 16. Закона о раду су само декларација.
Директор, односно предузетник у правилник о организацији и систематизацији могу да уграде своје ћефове који немају везе са стварним потребама процеса и организације рада. Директор има неограничено право на субјективну оцену и процену потреба процеса и организације рада и са тим образложењем и право на запосленог премешта на друге (одговарајуче) послове. Директор има право на исту такву институционализовану самовољу да цени, односно процењује технолошке, економске или организационе промене и откаже уговор о раду.
Закон о безбедности и здрављу на раду и Закон о спречавању злостављања на раду идентификовали су организацију рада као извор (опасности и) штетности по здравље запосленог. А ко је одговоран да организује процесу рада него директор? Али, директор је део те политичке класе као „света Петка дебелих гузова“. Да. Да. Тријалистичка подела: власници, управљачи и извршиоцу. Прва двојица припадају истој класи. Тешко оном трећем. Он је кривац за све.
Упозорење пред отказ се не може напасти све до отказа и оспоравања отказа уговора о раду. А радник треба да дрхти у несигурности радног места све до отказа.
Обзиром да су инспектори рада, судије и адвокати део те исте класе о да поред те класне солидарности и узајамности, код нас царује корупција, шансе за Правду су занемарљиве.
Треће, шта друго представљају измене и допуне Закона него активирање спирале зла? Увођење терета доказивања у спору због одштете за дискриминацију је само замазивање очију јер су мале шансе да се диксриминација, као уосталом и мобинг, докаже у судском поступку.
Дакле, „Врана врани очи не копа“ и остаје и даље она стара директорска „У мојим рукама су и нож и погача“…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
У недавно интервјуу лондонском БиБиСију ПВ је причао о ситуацији у Србији, о Србима, реформама и наведеним законима. Закључак аутора је следећи:
„Заиста није нимало лако бити премијер народу који не верује у приче о непостојећим реформама. Али још је теже бити народ у Србији која има такву власт и таквог премијера.“
Изванредна мисао! Најкраћа и најтачнија дијагноза психлошке структуре јавних наступа и политичких (не)чињења овог ПВ!
У дијаболичној ситуацији када се ПВ свим средствима легалних и нелегалних и легитимних и нелегитмних овлашћења и чињења поставио на страни супротној од потреба и воље народа и гласача и претњама и силом спроводи политику коју већина гласача сматра, најблаже речено, неусаглашеном са интересима државе и нације – он не одустаје од концепта неуспешног убеђивања народа да му мора бити много горе како би му можда било мало боље, као дa у ствари мора умрети да би се поново родио…
Његова политичка филозофија подразумева да је овај народ крив за све, од Косовског боја наовамо, крив и за своје поступке и за оптужбе историјских противника и непријатеља и да се једино страшном патњом може искупити…
Због тога је он у пријатељству са историјским србским непријатељима који данас захтевају да Срби мењају своју свест!
И због тога се он сам поставио на пиједестал са којег сматра да овај народ није заслужио ни ду му објасни зашто ради све то што народ осећа да је усмерено против њега самог и његове историјске самобитности.
Зато је он у сваком свом јавном иступу љут што зна унапред да га народ неће разумети (како зна?!) и што уопште мора да том народу било шта објашњава. (Могуће је да је овај властодржац један од најупечатљивијих историјских примера отуђености од потреба и воље народа!)
А до јуче је био радикални радикал и екстремни популиста! Шта се десило са овим радикалом?!
Како објаснити следеће:
– да он уводи наводно реформе ради стварања климе за улаз страних инвестиција (а заблуду о спасоносном дејству инвестиција у земљама транзиције објаснили су економски експерти; осим тога, некакве реформе се уводе још од тииитине 65. г. и народу је од њих само било горе…);
– да он све примедбе јавности сматра нападом на њега лично;
– да он као наводни заговорник неолибералне демократије јавно одсече да нема о чему да преговара са синдикатима о једном закону о раду (а синдикално организовање је један од најважнијих услова демократије);
– да инсценира провидну фарсу са оставком министра финансија како би привикао пензионере да пензије које су у реалном опадању преко седам година, које су далеко испод прописаног цензуса у односу на плате, које не чине ни трећину званичне потрошачке корпе – дакле, да се привикну и на то да ће се те бедне пензије и номинално смањити;
– да нам – без икакве стратегије, програма или некакве платформе – поручује да „има решење: страна улагања, повећање производње и нова радна места“?! (а то су стандардне мантре свих транзиционих властохлепаца, које нису, наравно, уродиле никаквим плодом, јер саме по себи не представљају ништа: страних улагања неће више бити, јер инвеститори немају више у шта да улажу у Србији; за повећање производње предуслов је да постоји уопште некаква производња, а знамо да реалног сектора у Србији готово да више нема; нова радна места зависе од претходна два услова);
– заиста је основано запитати се шта раде ти силни саветници ПВ-а, домаћи и страни, јер не може ПВ као правник по профилу образовања, који нема никаквог радног искуства у оквиру тог профила образовања, а нема знања ни из економије и државних финансија, јер нема никаквог радног искуства изван радикалског политичког мрсомуђења од почетка свог некаквог радног ангажовања – све и најбоље знати;
– наведени саветници би ПВ-а морали, нпр., обавестити о анализама и ставовима експерата у области рада једне владе (организација државне управе и администрације, државне финансије, уставно право и право и законодавство уопште, економија…);
– има ПВ, наравно, бројна министарства која би се морала бавити свим наведеним – да не мора ПВ о свему сам одлучивати…
Али, он је ПВ који мисли да свезнајући и незаменљив…
Докле смо ми овакви какви смо…
Док смо ми овакви какви смо…
Свиђа ми сеСвиђа ми се