Сва морална и питања националне безбедности на страну за тренутак, преседан што га руска неактивност поставља у Украјини у смислу и геополитике и спољне политике чисто је сакаћење. Руска предаја Украјине Западу неизбежно значи да САД остварују свој примарни циљ – крај пројекта Евроазијског савеза и руско / евроазијског цивилизацијског простора.

06.07.2014. vineyardsaker, за ФБР приредила Биљана Диковић

Русија сада поставља преседан да нема право, капацитет или политичку вољу да делује или интервенише у постсовјетском простору када се суочава са озбиљним противљењем Запада. Даље, поставља преседан да САД и ЕУ  и м а ј у  и право и капацитет да делују све до тачке организовања промене режима, грађанског рата, као и измене комплетног домаћег политичког поретка и геополитичке преоријентације земље у ономе што се некада сматрало „блиским иностранством“ Русије и да Русија нема капацитет и / или политичку вољу да се успротиви или да се супротстави на било који начин. Мало ће гунђати, али и прихватити нови статус кво, да сачува „мир“ и концепцију „посао као и обично“. То ће рећи, попуштаће.

Наук који су владе и народи Белорусије, Казахстана, Јерменије, Киргистана, Таџикистана, Узбекистана и Азербејџана неминовно извукли од  неактивности Русије у Украјини су:

(1) да не могу имати поверења и ослонити се на Русију да ће их подржати или бранити када Запад дође по њих, што је неизбежно, без обзира да ли ће то бити неконвенционалним ратом / обојеном револуцијом или директном војном акцијом.
(2) потпуна некажњивост уз коју нови кијевски режим масакрира не само људе који директно позивају Русију упомоћ, већ и гранатира руску територију, граничне постаје, домове и грађане – не мање од 9 пута за 3 недеље, говори бившем совјетском простору да му за Русију не треба ни поштовања ни страха од нас, јер ми сами немамо поштовања или политичке воље чак ни да се бранимо, да ли из страха од западног остракизма и економске зависности, да ли из страха од коришћења сопствене војне силе у озбиљној одбрани наших интереса када су суочени са озбиљним противљењем Запада. Поштовање, лојалност и страх су кроз историју били важни и битни аспекти руских и евроазијских друштвено-културних вредности и схватања лидерства и хијерархије. Без њих, нема лидерства и центар се не може задржати.

Прошао сам њиме јутрос и са својом женом о томе гласно причао, а када смо стигли кући она је натрапала на истакнуте јерменске политичке блогере, како се у очајању подругују и исмевају парализу Кремља, приближно истим речима и потврђујући моје страхове.

Ако се још настави с Путиновом неактивности у погледу онога с чим се суочавамо у Украјини, то не само да ће значити губитак Украјине и њену предају Западу, већ, на дужи рок, и самоубиство сопствених Путинових планова поновне консолидације и чак језгра постсовјетског простора, посебно у форми Евроазијског савеза, као и снова о широј евроазијској цивилизацији или „руском свету“. САД ће постићи свој примарни циљ у свему томе, руски геополитички хоризонти додатно ће се смањити ка својим границама (или чак ни дотле), избледеће и урасти у улогу и облик само још једне „нормалне националне државе“, о којој су у Карнегију петоколонаши попут Дмитрија Трењина говорили тако чежњиво. „Крај Евроазије“, како једном рече, уистину …

Аутор: Марк Слебода
Извор: The Vineyard of the Saker: What the Kremlin’s inaction over the Ukraine means for Russia’s geopolitics, international relations, and the Eurasian Union
Превео: Александар Јовановић